„Агресија босанских Срба уз директну подршку Слободана Милошевића довела до расељавања више од 2.000.000 људи, више од 100.000 убијених, и десетине хиљада силованих“
"Осуђује се геноцид и други злочини над бошњачком заједницом, које су починиле снаге босанских Срба у Сребреници у Босни и Херцеговини у јулу 1995. године.
Док је априла 1992. године почела агресија и етничко чишћење које су починиле снаге босанских Срба, које су подржале војне и паравојне снаге из Србије, преузимајући контролу над околном територијом, резултирали су масовним егзодусом Бошњака који су потражили заштиту у Сребреници и њеном окружењу, коју је СБ УН одредио као „безбедно подручје“ у сребреничкој енклави Резолуцијом 819 од 16. априла 1993. године, под заштитом снага Уједињених нација (УНПРОФОР);
Док се присуство УНПРОФОР-а у Сребреници састојало од холандског мировног батаљона, са представницима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице, Међународног комитета Црвеног крста и хуманитарне агенције за медицинску помоћ (лекари без граница) су помагали у пружању хуманитарне помоћи расељеном становништву које је живило у условима масовне пренасељености, сиромаштву и болести;
Док је почетком 1995. појачана блокада енклаве од стране снага босанских Срба коју су подржале војне и паравојне снаге из Србије спречиле су да целокупно становништво добије хуманитарну помоћи, те прескле спољне комуникације и контакте и ефективно смањиле способност холандског мировног батаљона да одговори на погоршање ситуације;
Будући да су, почевши 6. јула 1995., снаге босанских Срба напале места УНПРОФОР-а, преузеле контролу над изолованом енклавом, држале заробљене холандске војнике као таоце и након сукоба са локалним браниоцима, преузеле су контролу над Сребреницом 11. јула 1995;
Док је процењена трећина тадашњег становништва Сребренице, укључујући релативно мали број војника, покушала да прође кроз линије снага босанских Срба до релативно сигурног подручја под босанском владом, многи су убијени од стране србских патрола и у заседама;
Док је преостало становништво затражило заштиту код холандског мировног батаљона у његовом седишту у селу Поточари, северно од Сребренице, многе од тих људи су насумично су заробиле снаге босанских Срба да би их тукли, силовали или погубили;
Док да су снаге босанских Срба депортовале жене, децу и старије особе аутобусима, у сабирним центрима у североисточној Босни и Херцеговини држали су преко 8.000 мушкараца и дечака, који су затим погубљени и закопани у масовне гробнице;
Будући да су снаге босанских Срба, у нади да ће прикрити доказе о масакру у Сребреници, након тога преместиле лешеве са почетних масовних гробница на многа секундарна и терцијарна места раштркана по деловима североисточне Босне и Херцеговине под њиховом контролом;
Док је масакр у Сребреници био један од најгорих од многих злочина који су се догодили у сукобу у Босни и Херцеговини од априла 1992. до новембра 1995. године, током кога је политика агресије и етничког чишћења спроведена од снаге снаге босанских Срба уз директну подршку Слободана Милошевића и Југословенске владе, довело је до расељавања више од 2.000.000 људи, више од 100.000 убијених, и десетине хиљада силованих, мучених и злостављаних, укључујући и у концентрационим логорима на подручју Приједора, при чему су недужни цивили Сарајева и других урбаних средишта више пута били изложени трауматским гранатирањем и снајперским напади;
Док је у члану 2. Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида дефинисан геноцид као "било које од следећих дела почињених са намером да се у целости или делимично уништи национална, етничка, расна или верска група, као таква: (а) убиство чланова групе; (б) наношење тешких телесних или менталних повреда члановима групе; (ц) намерно нарушавање групних услова живота срачунатих на то да доведу до његовог физичког уништења у целини или делимично; (д) наметање мера за спречавање рађања у групи; и (е) присилно пребацивање деце из групе у другу групу “;
Док је МКСЈ, заједно са судовима у Босни и Херцеговини и Србији оптужио и осудио више од 1.000 појединаца на највишим и додатним нивоима одговорности за тешке повреде Женевских конвенција из 1949., кршења закона и обичаја рата, злочина против човечности, геноцида и саучесништва у геноциду повезаног са масакром у Сребреници;
Будући да је МКСЈ прогласио Радована Караџића кривим за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности и прогласио Ратка Младића кривим за ратне злочине и злочине против човечности, те их на крају осудио на доживотни затвор;
Будући да су и МКСЈ и Међународни суд правде пресудили да акције снага босанских Срба у Сребреници у јулу 1995. представљају геноцид;
Док је Резолуција 199, донесена 27. јуна 2005. и Резолуција 310, донесена 8. јула 2015., изразила став Представничког дома да су агресија и етничко чишћење које су починиле снаге босанских Срба, подржане од стране војних и паравојних снага Србије у Босни и Херцеговини, испуњава услове који дефинишу геноцид према Конвенцији о геноциду из 1949. године;
Будући да су Уједињене нације признале свој неуспех у предузимању радњи и доношењу одлука које би могле одвратити напад на Сребреницу и спречити да се догоди геноцид;
Док су други угледни званичници србских и босанских Срба негирали или одбијали да признају да је масакр у Сребреници геноцид, или су покушали да релативизују обим и важност масакра оспоравајући број и идентитете жртава Сребренице, тврдећи да постоји међународни антисрбска завера и оспоравање дефиниција по Конвенцији УН о геноциду;
Док су многи у Републици Србској, ентитету босанских Срба у Босни и Херцеговини, те општине, институције и други органи власти у њој одали почаст и величање ратних злочинаца, настојећи да испричају историју њихових кривичних дела како би ревидирали историју и у школске наставне програме учили лажно ђаке о Сребреници;
Док су неке невладине организације у Србији посвећене људским правима и правди биле од велике помоћи у документовању злочина који су се догодили током сукоба у Босни и Херцеговини, као и њихових починилаца, и неуморно су радили на подстицању србских званичника и јавности да признају злочине које су српске снаге починиле током тог сукоба и подржале остваривање правде у вези с тим злочинима;
Док је заједница земаља, укључујући САД, које су војно интервенисале како би спречиле даљу агресију и етничко чишћење, као и да би унапредиле преговоре о Општем оквирном споразуму за мир у Босни и Херцеговини (парафиран у Дејтону, Охајо, 21. новембра 1995. , а потписан у Паризу 14. децембра 1995.), наставиле су пружати особље и ресурсе који помажу у потпуном спровођењу споразума као и приближавању свих грађана Босне и Херцеговине;
Будући да Канцеларија високог представника Босне и Херцеговине и даље делује кроз мултинационално веће за имплементацију мира, али са смањеним финансијским и кадровским ресурсима и у својим двоструким годишњим извештајима СБ УН-у, понавља уздржавања од извршавања својих пуних извршних овлаштења; и
Док су Сједињене Државе основале Одбор који проучава догађаје у Сребреници и издаје смернице о томе како спречити да се слични инциденти понове у будућности, и у Конгресу су донели Закон о спречавању геноцида и злочина, под којим влада САД-а извјештава Конгрес о свом напретку у оваквим превентивним мерама: Дакле,
- Извор
- Танјуг
- фото: house.gov/ vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Државе које раде на извођењу напада дубоко унутар Русије неће остати некажњене, упозорио је Сергеј Наришкин.
Кијев не би могао да изврши удар ATACMS ракетама на Русију без учешћа Вашингтона, изјавио је Сергеј Лавров.
Медији тврде да новоизабрани председник САД планира да убеди Кијев да суспендује своје НАТО амбиције
Остале новости из рубрике »