Како су совјетска теренска возила освајала Јужни пол

Совјетски Савез је имао своју верзију америчке „антарктичке снежне крстарице“. Али ако је чувени америчких џин потонуо у снегу, руски поларни истраживачи на леденом континенту још увек возе совјетске „харковчанке“. 

 

Јешурин/Sputnik

Педесетих година СССР је заједно са другим државама почео активно да истражује Антарктик. Совјетски научници су преузели источни део континента и 1956. године појавила се станица Мирни. За само две године никло је пет совјетских поларних станица.

 

Ј. Кочетков/Sputnik

Транспорт је био велики проблем за совјетске стручњаке, јер обични трактори и камиони у овим леденим условима нису функционисали. Била су потребна теренска возила која су у стању да дођу до Јужног пола, што није лак задатак пошто је станица Мирни била удаљена 2 700 км.  

 

Александар Кочетков/TASS

Било је потребно возило које ће издржати температуру од минус 70 степени Целзијусових, које ће прећи велике раздаљине по снегу и леду, и бити привремени дом и лабораторија научницима. Тако је настао теренац „харковчанка“.

 

AP

„Харковчанка“ је совјетски одговор америчкој „антарктичкој снежној крстарици“ која се појавила 30-их година. Америчко возило је било прави дом на точковима. Мислило се да ће крстарица дуги низ година пресецати Антарктик уздуж и попреко, али прешла је само 148 км и стала. Посада је морала заувек да је напусти.

 

Михаил Озерски/Sputnik

Ново совјетско возило је направљено на бази тешког артиљеријског трактора АТ-Т који са своје стране потиче од тенка Т-54. „Харковчанка“ је могла да вуче 70 тона терета. У дужини је имала 8,5 метара, у ширини 3,5 м, у висини 4 метра. Кретала се брзином од 5 до 11 км на сат.

 

А. Капица/TASS

Салон возила је имао површину од 28 метара квадратних и све потребно за дуга путовања: секцију за возача и навигатора, лабораторију, малу кухињу, спаваћу собу за петоро, тоалет, мензу.

 

Јевгениј Толстиков/TASS

Пет оваквих возила је допремљено на Антарктик пред крај 1958. године. Догодине су се совјетски поларни истраживачи упутили на Јужни пол. 27. септембра све „харковчанке“ су напустиле станицу Мирни и кренуле на запад. Конвој је прошао кроз станице Комсомољскаја и Восток.

 

Г. Копосов/Sputnik

2700 км пута, а посебно последњих 1253 км од станице Восток до Јужног пола, прошли су веома тешко: снежне олује, непозната територија и опасне скривене пукотине у леду су могле да буду фаталне. У својим мемоарима учесници ове експедиције Николај Грушински и Александар Дралкин су писали: „Бескрајни снежни океан пред нама, а иза нас два дубока трага која су оставила наша возила. Прошли смо где никада ниједан човек није крочио. Мислили смо о томе да нас ти трагови повезују са пријатељима који су остали на станици Мирни. Напредујући према полу, нисмо осећали да смо усамљени. Били смо на сталној радио-вези са станицама Мирни и Восток и увек смо знали шта се дешава на копну.“

 

Г. Копосов/Sputnik

26. децембра совјетска експедиција је доспела на Јужни пол где ју је дочекао амерички тим са оближње станице Амундсен-Скот. Читаво путовање је трајало 89 дана и након три дана одмора на америчкој бази, совјетски научници су кренули назад.

 

В. Чистјаков/Sputnik

Скоро 20 година „хабаровчанке“ су биле главно совјетско превозно средство на Антарктику  и повезивале су шест станица на континенту. 1975. дизајнирана је напреднија „хабаровчанка-2“. Ова су возила и данас главно превозно средство за чланове руске  поларне експедиције. Осамдесетих година су се појавили планови за „хабаровчанку-3“, али никада нису реализовани због распада СССР.

Борис Јегоров,
Russia beyond