Рифет Долић: У свакој нормалној земљи Дудаковић би био у затвору

Рифет Долић, посланик Демократске народне заједнице у Представничком дому бх. парламента, изјавио је да су стравични снимци двојице убијених припадника војне формације Фикрета Абдића одавно познати Хашком трибуналу и домаћим тужилаштвима и да би у свакој нормалној земљи након тога Атиф Дудаковић или неко други у његовој улози наредбодавца у року од 24 часа био у затвору.

Он тврди да је Атиф Дудаковић директни наредбодавац бројних убистава и злостављања "колико год он то покушавао оповргавати".

"Имао сам прилику гледати десетине видео-снимака који директно команданта Армије БиХ чине одговорним за ратне злочине, што потврђују и изјаве свједока или жртава", казао је Дудаковић.

НН: Како коментаришете снимке који су недавно објављени двојице убијених припадника Народне одбране, на којима је приказан и Атиф Дудаковић који наређује стријељање?

ДОЛИЋ: Мене особно садржај ових снимака није изненадио јер сам те снимке гледао прије више од 10 година. Нажалост, то нису једини снимци на којима су приказани стравични ратни злочини у БиХ и често директно извршиоци тих злочина. Да разочарање буде веће, садржај овог и других снимака одавно су познати Хашком трибуналу и домаћим тужилаштвима и на то редовно изостају адекватне реакције. У свакој нормалној земљи након оваквог јавно приказаног снимка Атиф Дудаковић или неко други у његовој улози у року од 24 сата били би у затвору. Код нас се такви, чак и након тога, величају као хероји или се у најмању руку стравични злочини правдају властитим жртвама или "правом жртве на одбрану". Код нас генерал Дудаковић још јавно карикира злочине као да се ради о убијеним псима, а не заробљеницима и даље обмањује оне који се згражају на сваки злочин. На истом снимку Атиф Дудаковић себе проглашава "режисером и мозгом" операције "Тигар '94", а након што је дио злочина у операцији на овакав начин доспио до јавности. Ако је Дудаковић, као што сам каже, био режисер и мозак операције, онда је логично да за злочине направљене у тој операцији одговара прво "режисер и мозак", а тек онда глумци. Атиф Дудаковић је директни наредбодавац ових убистава и злостављања колико год он то покушавао оповргавати. Имао сам прилику гледати десетине видео-снимака који директно Атифа Дудаковића чине одговорним за ратне злочине, а прочитао сам стотине изјава свједока или жртава који то недвосмислено потврђују.

НН: Рекли сте да је садржај овог и других снимака познат Хашком трибуналу и Тужилаштву БиХ. Како је онда могуће да за овакве очигледне злочине до сада нису процесуирани Атиф Дудаковић и други из команде 5. корпуса?

ДОЛИЋ: ДНЗ БиХ је 1998. године, у игнорисању и неповјерењу према тадашњим институцијама БиХ, формирала властити тим за истраживање злочина и своје прве резултате истраживања у облику кривичне пријаве и доказног материјала (аудио и видео касета, изјава, докумената и фотографија) предала Уреду Хашког трибунала у Сарајеву 19. јула 1999. године, о чему је сачињен записник и овјерен печатом Хашког трибунала.

У записнику је, уз спецификацију преданог доказног материјала, за истрагу по овој пријави наведен Истражни тим 9 Хашког трибунала, на чијем је челу био бугарски истражитељ Николаи Микхаилов. Овај записник ми данас посједујемо. Унаточ вишеструким покушајима нисмо могли добити информацију о току и резултатима истраге све до 2003. године, када нам је истражни официр Хашког трибунала рекао да у Хаг није дошла никаква пријава и никакав доказни материјал.

Симптоматично је било да су се на терену код свједока из нашег доказног материјала, па и код оних које смо препоручили за заштићене свједоке, појављивали чудни "хашки истражитељи" који су наговарали свједоке да не свједоче или чак пријетили свједоцима. Мени је потпуно јасно да су "хашки истражитељи" у ствари били службеници АИД-а који су застрашивали свједоке и истраживали колико свједоци знају, како би Дудаковића и друге чинили безбједним. Имам неке индиције да је до овог сазнања дошао и Хашки трибунал и Карла дел Понте, али умјесто скандала лакше је било рећи да су се пријава и доказни материјал загубили. Формирањем Одјела за ратне злочине при Суду БиХ отпочела је сарадња са њиховим истражитељима, а у фебруару 2007. године смо, уз све уважавање ове институције и писмено предали доказни материјал, како нам се не би поновила искуства са Уредом Хашког трибунала у Сарајеву. Увјерио сам се да се интензивно воде истражне радње, али да будем искрен све више сам убијеђен да је и овај одјел за ратне злочине при Суду БиХ оптерећен неповјерењем, политизирањем, балансирањем, па и трговином са оптужницама и доказима. Ја нисам судија да некоме судим, али бојим се да у оваквом стању Атиф Дудаковић и други још неко вријеме могу шетати, застрашивати свједоке и обмањивати јавност својим "херојством" умјесто да су иза решетака.

НН: Износите тешке оптужбе на рачун Атифа Дудаковића...

ДОЛИЋ: Морам поменути директну наредбу Дудаковића за испаљивање тенковске гранате на стари град у мјесту Пећиград јула 1994. године. На том мјесту су били сконцентрирани цивили након опкољавања Пећиграда, иако се радило о времену пред предају и није било пружања отпора.

Од те Дудаковићеве гранате погинуло је, или боље речено, искомадано шест људи, од којих су четворо били цивили, међу којима и једно дијете, а више од 10 људи, међу којима и троје дјеце, је рањено. Тијела погинулих су покупљена у комадима. Дудаковић је директно режирао злостављање и понижавање заробљене 4. бригаде Народне одбране на стадиону у Бихаћу јула 1994. године, правдајући то "римским ритуалом" поступања са заробљеницима побијеђене стране. Одсијецање главе заробљеницима је умало постао уобичајени ритуал војске под командом Атифа Дудаковића. Силовање младе дјевојке у Пећиграду и гравирање ножем на тијелу ознаке 505, вишеструко силовање старије жене у Дрмаљеву, силовање мајке, кћерке и снахе у рејону Кудића, сексуално злостављање и иживљавање над заробљеном болничарком Мирсадом само су дио "херојстава" војске којом је командовао Атиф Дудаковић.
Политика у раду судова

НН: Вјерујете ли у Хашки трибунал и Суд БиХ?

ДОЛИЋ: Ја сам у души и по природи човјек легалиста и вјерујем у правду, али након свега не могу забадати главу у пијесак и правити се слијеп код очију. Јасно је да Хашки трибунал има своју правну и поучно-одгојну улогу у кажњавању злочинаца и злочина и превентиви за наредно вријеме, али је јасно да у томе, нажалост, има и политичких примјеса које су видљиве и не могу се негирати. Суд БиХ је институција БиХ која тек пролази дјечје болести и процесуирање ратних злочина је у оваквом стању подјела и неповјерења претежак и сувише озбиљан терет за такву институцију у таквом времену. Бојим се да управо овакве околности иду у прилог заташкавању злочина и прању злочинаца. Ја и након свега стојим уз ону да пут до правде зна бити тежак и дуг, али на крају правда ипак побјеђује.

Аутор: Весна Поповић