Једномесечни „одмор” Стрелкова је порука Москве Кијеву – чекаћемо још само 30 дана

Кадровска померања у руководствима Доњецке и Луганске Републике разоткривају процесе који се не виде „обичним оком”. Да би се ти процеси, а и саме кадровске промене, схватили – треба се вратити неколико месеци уназад и погледати на догађаје у Новоросији почев од марта.
        
Управо после присаједињења Крима, дакле још у марту, руководство Русије је не једном изјављивало: немамо намеру да припајамо друге области Украјине. Не треба сумњати да је то било искрено. Нема разлога ни да се претпоставља да је Русија у међувремену променила ту позицију. У супротном, догађаји би се развијали саврешено другачије.
        
Русија се и даље држи управо те линије и зато рат назива „унутарукрајинским конфликтом”.
        
С друге стране, кад би Русија махнула руком на Новоросију – њу би већ одавно задавили укрофашисти. Значи, Русија има неки други циљ. Какав ?
        
Присетите се а како су се раније звали грађани Доњецке и Луганске Републике који су водили борбу за своју независност од Кијева. Њих у медијима Русије нису називали никако друкчије осим „присталице федерализације”. Тај израз је парао уши, али је то била официјелна позиција Русије: Украјина мора поћи на уставну реформу и бити претворена из унитарне у федеративну државу.
        
Али, када сте последњи пут чули да се говори о „присталицама федерализације” у Донбасу? Ја ћу вас подсетити: те „присталице” су нестале из руских медија пре почетка јула. На сајту vesti.ru последња новост са том формулацијом носи датум: 26. јуни. То није случајно.
        
Крајем јуна се окупљало неколико „контактних група”, а рачунало се да ће оне наћи мирно решење питања. Међутим, оне нису донеле никакав резултат, пошто је кијевска хунта просто крала време ради прегруписања својих војних снага и мобилисања резерви. Зато је 1. јула „пукло” лажно Валцманово примирје после којег су укрофашисти сву своју прикупљену моћ бацили на Славјанск и његову околину. Управо после тога су „присталице федерализације” ишчезле. Зашто?
        
Сматрам да је одговор само један: изменила се позиција Русије. Њено руководство је схватило да ни о каквој федерализацији више не може бити речи и да хунта на њу никада неће пристати.
        
Шта је било даље? Славјанск је – у функцији громобрана Доњецка – изгубио значај. Русија је схватила да ће хунта ратовати до краја. Зато је Стрелков 5. јула – са свом својом армијом – извршио херојски пробој према Доњецку. Ради његове припреме за неизбежну одбрану.      
        
Средином јула су устаници бележили локалне, али веома важне победе, међу којима је било и затварање фашиста у „јућном џепу”.
        
Али, 17. јула хунта обара малезијски „Боинг”, а САД то користе да кијевски режим наоружају док траје галама о борби са „терористима”. Хунта поново прелази у офанзиву која до краја јула постепено прелази у позиционо ратовање.      
        
Почетком августа стање на фронту се релативно стабилизовало и Русија је започела нову трговину.
        
Управо тако треба гледати на догађаје који су уследили. Ствар је у томе што победа Новоросије, колико год је желео народ Русије, никако није до планова руске олигархије.
        
Руски олигарси јесу одвојени од директног управљања државом, али ипак имају огроман утицај. Могуће је, чак веома вероватно да је руководство Русије – да би избегло директну конфронтацију са олигарсима у условима западних санкција (САД знају на кога треба вршити притисак) – изабрало пут компромиса.
        
Новоросија се не сме издати јер би преврат у Русији постао реалност. Али, да то не би дозволила и да би се све свело на прихватљив компромис о статусу Донбаса – неопходна је таква војна подршка армији Новоросије која се у потпуној тишини не може обезбедити. Зато је постало неопходно договарање и жртвовање понечега.
        
Шта је жртвовала Новоросија? Ко су у њој били Бородај и Стрелков?
        
Бородај је од самог почетка изјављивао да је за њега стратешки циљ – улазак Доњецке Републике у састав Русије. Стрелков није скривао да се рат може завршити само заузимањем Кијева и свргавањем нацистичке хунте која се у њему дочепала власти.
        
Прво је уместо Бородаја на функцију премијера ДНР дошао Александар Захарченко који такве изјаве није давао. Потом је уместо Валерија Болотова (бивши председник ЛНР) дошао Игор Плотњицкиј. Болотов, који је у својим рукама био сконцентрисао и политичку и војну власт, бескомпромисно је изјављивао да ЛНР мора бити део Русије. Зато је он отишао одмах после Бородаја.
        
Стрелков сличне политичке изјаве није делио, али су његов војни ауторитет и принципијелна позиција били постали сувише опасни.
        
Још раније је „по сопственој жељи” отишао Пушиљин (бивши председник парламента ДНР) који је такође говорио о уласку ДНР у састав Русије.
        
Све ово има објашњење. Према неким договорима, које можемо да замислимо, дошло је до трампе познатих (као Стрелков) и мање познатих (као Пушиљин) ауторитетних људи на одређену помоћ Новоросији.
        
Москва је ставила до знања да је спремна да тргује. Зато је тих дана Александар Ходаковски (један од војних команданата ДНР) изненада изјавио да он не жели да Украјина буде подељена. Откуд то одједном?
        
О каквој „јединственој Украјини” се може још говорити после оволико убијања мирних грађана Донбаса? Ходаковски је, истина, прецизирао: да је имао на уму јединствену проруску Украјину. То јест: један од устаничких командира, јесте да је повезан са Ахметовим, долази недвосмислен наговештај – спремни смо на формално очување државе Украјине, али са њеним фактичким суверенитетом.
        
Чињеницу да је ово изговорио Ходаковски не треба потцењивати.
        
Русија нема право да говори у име Доњецке Републике. Изговорити тако нешто морао је неко из ДНР. А пошто је та изјава за ДНР, у суштини, издаја – она је „смештена” у уста човека којем мало ко верује. Јер, сви знају ко је он.
        
Међутим, та изјава о много чему говори и временски се подударила са повлачењем Стелкова, а то не бива тек тако. Те речи нису биле намењене народу Донбаса. Њихова права адреса је – Запад. Добро, Кијев, али то му је једно те исто.
        
Обратите пажњу: Стрелкова шаљу „на одмор” у трајању од месец дана. То значи: не сасвим и не заувек. Ко зна, хоће ли бити испуњени договори и неће ли се све поново вратити на старе позиције.       
        
Присетите се како је било са Јануковичем пред нову 2014. годину, сетите се постигнутих договора о продаји руског гаса за 268, 5 долара за хиљаду кубних метара. Додуше, тада је било договорено да се тај уговор обнавља свака три месеца. Рачунало се на то да може неко некоме да подвали. Управо та тачка је била спасоносна за Русију. Замислите да хунта сада добија јефтини руски гас!
        
Чини ми се да је у ситуацији са Новоросијом та „сигурносна клаузула” онај поменути „месечни одмор” Стрелкова. Кад истекне тај рок, вероватно ће бити донета одлука: да ли су нам реализовани договори по вољи или нису. Ако буде оцењено да јесу – „одмор” Стрелкова – може бити продужен. Ако се процени да нису – Стрелков се лако може вратити.     
        
Стрелков је више него онај који командује. Он је позиција. Зато би његов повратак – с обзиром на ту околност – био више него очигледан наговештај.
        
Стрелков је више пута тражио да Русија упути војну помоћ. А онда долази Захарченко и у армији ДНР се – према његовим речима – појављују десетине оклопних возила.     
        
Са оставком Стрелкова подударио се још један догађај: долазак 1.200 добровољаца из Русије, после специјалне четворомесечне обуке.
        
Све указује на повезаност тих догађаја. А постоји још једна подударност која не тера толико на размишљање, колико изазива наду.       
        
Оставке су се догодиле 14. августа док је Путин био на Криму. То јест: све је то могло да буде изведено управо за време његове кримске посете, са скривеним али потпуно разумним наговештајем да Кремљ ни у којем случају не излази из игре.
        
Наравно, може се претпоставити да су Доњецку Републику, по договору са Москвом, од самог почетка предводили људи који су били на максималистичким позицијама, на позицијама „са резервом”, које су се потом могле безболно изменити. У смислу: ми и онаконишта не губимо. Али, тешко да су у Кремљу у мају могли да предвиде данашње догађаје.
        
Што се тиче обједињавања армија унутар Новоросије и формирања јединствене команде – то може бити, а може и не бити предмет договора, што највероватније и није. Неких убедљивих доказа да је обједињавање армија у току засад нема, не виде се, осим изјаве премијера Захарченка, мада тај процес и неможе брзо да се развије.
        
Пред ДНР и ЛНР, осим чисто војних, као и досад стоје задаци формирања политичко-административних управних структура без којих је немогуће претендовати на учешће у било каквим преговорима. Јер, Запад све досад Донбас не сматра страном у конфликту и за то користи административну неоформљеност двеју државних формација (ако се узме у обзир и Новоросија – чак трију). А са формирањем таквих структура ствари баш не иду глатко. Зашто? Зато што је у томе главна – позиција Русије.
        
Рачуница са федерализацијом Украјине није се оправдала. Сада Русија ставља до знања да би је задовољио и посебни статус ДНР и ЛНР у оквирима Украјине. Ето зашто никако да профункционише Народна банка Доњецке Републике – иако би то био индикатор њеног постојања као независне државе.
        
У овом тренутку тај сценарио још није актуелан. Још није стартовао процес неповратног формирања атрибута независне државе (Новоросије).
        
Само Русија може гарантовати суверенитет ДНР и ЛНР, а та варијанта је за њу „најнапорнија”. Зато Русија и не жури са признањима.
        
Русија хунти предлаже компромис, демонстрирарјући уступке, али не тек тако јер истовремено ставља до знања да од Донбаса неће одустати.
        
Наредни корак, ако Кијев одбаци понуду, може бити само признање ДНР и ЛНР. А то ће већ бити неповратно. Није Захарченко тек тако открио планове: узети под контролу границу све до Азовског мора. То је више него јасна алузија за случај одбијања.
        
У вези са овим, изјава Лаврова од 18. августа изгледа као она карика која је недостајала у логичком ланцу. Јер, он је изјавио да Кијев истиче сувише расплинуте услове и води земљу ка расколу. То може бити схваћено једино овако: ако не пристајете – кривите само себе. Међутим, тај случај још није наступио.
        
У Доњецку све до сада нема баш тако много застава Доњецке Републике на државним установама. То се може објаснити овако: Москва се још нада да се проблем може решити у оквирима Украјине, па зашто онда журити. Али, ни оклевати се не сме.
        
Кијев је започео блокаду ДНР и ЛНР. Москва у тим условима упућује Кијеву последњу опомену: ми вам предлажемо компромис о статусу Донбаса, али ако га не прихватате – љутите се на себе. А да не бисте баш предуго размишљали, Стрелков одлази „на одмор” од само месец дана. Ми не немамо намеру дуже да чекамо.
        
Ако је ова верзија свега што се догађа исправна, индикатор почетка треће фазе – дипломатског признавања народних република од стране Русије – биће изјаве о коначном формирању Народне банке ДНР и ЛНР. То ће бити она граница после које више неће бити повратка назад.
        
Обични становници Донбаса уопште не сумњају да ће хунта одбацити предлоге Русије. Зато је питање: колико је за трећу фазу спремна сама Русија.
        
Остаје да се надамо да је озбиљно спремна.

 

Aутор: Јевгениј Чернишов