Сервантес као Тутанкамон

Њихови мотиви су „докапитализовани„ двама јубилејима који ускоро следе:  400.  годишњице објављивања  другог тома „Дон Кихота„ (2015. ) и смрти његовог прославњеног аутора (2016. )

Информативна грозница обузела Шпанију

У овој информтовној  грозници која је обузела Шпанију медији се утркују  свежим вестима о томе докле се стигло у подухвату да се пронађе гробно место аутора  романа о велеумном племићу Дон Кихоту од Манче и његовом верном пратиоцу и следбенику Санчу Панси. 

Рекло би се да су  формалности одавања поште  преминулом писцу  одавно већ обављене: на зид манастира Тринитариас–Дескалсас још у XIX веку постављена је спомен-плоча  с барељефом којом је потврђено да се „Мигел де Сервантес Саведра  по својој последњој вољи  упокојио у овом манастиру реда  тринетарија. . .

Али,   ипак све није јасно.  Да се упкоjио,   упокоjио се,    али,    где? Питање је сад .

Женски манастир у „кварту књижевника„ код Мадрида

Женски манастир у кврту Вертас  назаван „кварт књижевника„ основан је почетком  XVII века.  Сервантес је живео недалеко одатле  и умро у суседној улици која  сада носи његово име,   а посебно је био везан са редом  тринитарија зато што су га они откупили из петогодишњег алжирског ропства,   па је у знак захалности при крају живота Сервантес,   сада као познат  писац,   постао приврженик тог религиозног  реда.

Серватесово име је штитило манстир од  рушења у XIX  веку

На делу је била историјска правда:  добро  се добрим враћа,   јер  су у почетку монаси спасили човека,   а затим им се он одужио па је својим именом спасио монашко братство.

Само што су стару цркву  срушили и поново изградили  затирући у процесу обнове земне остатеке  националног и светског генија.

У Шпанији су се губили  и други гробови великана

За Мадрид слична немарност  није била изузетак имајући у виду  и друге проблеме са посмтртним остацима великана. Довољно је подсетити се како су Лопе де Вегу (1562-1635) сахранили са  невероавтно великом помпом у  цркви Сан-Себастијан,   али су по једној верзији  његови посмртни остаци одатле убрзо избачени пошто је на том месту настојник  сахранио своју сестру.  Остаци Лопе де Веге,   „шпанског Шекспира“ су брже-боље  пренети на црквено гробље,    на месту са којег  сада у свим бојама блешти цвећара.

Ни Веласкез никако да се упокоји

Веласкезов гроб је затурен приликом  рушења цркве  Сан-Хуан. Међутим,   политичари су одлучили да  1999.г.  на јубилеј,   400.  годишњицу  великог сликара,    на Тргу Рамалес започну ископине  крипте  заједно са радовима на изградњи  подземног пролаза.  Нашли су посмртне остатке,    организовали бучну ескпертизу,   али су у цркви  Сан    Пласидо нашли  мумију  са канапом и орденом Сантјаго.

Група стручњака је похитала да изјви како су  то земни остаци    поново сахрањеног Веласкеза.

Пикантерија  ситуације састојала се у томе што  је раскопавање цркве финансирала регионална влада,   Мадридско аутономно друштво,    док је  трошкове истраживања мумије сносила градска власт,   које су  у трајним антагонистичким односима.
 
Тако су две   вечито завађене институције  претвориле Веласкеза у повод за свођење одавно испостављених  међусобних политичких обрачуна,   које су се углавном сводили на стално оптуживање због  бесмеслиног и неконтролисанг  трошења   јавних прихода.

Све  што је том приликом нађено,   постало је објекат дугих испитивања и проучавања,   али су сензације исзостале. 

На Тргу  Рамалес  остао је стари спомен крст и застаклене ископине. 

Пренос  земног праха Педра Калдерронас
Дуже се држао Педро  Калдерон,   (Педро Калдерон  де ла Барка,   шпнаски драмски писац,   1600-1681 ) премда су његов гроб  заједно са раскошним спомеником пренели из цркве  Сан Салвадор  на гробље  Сан Николас.

Посмртна потуцања су настављена: уз церемонију и оркестар посмртне остаке Калдерона су положили у цркву  Сан Франциско –ел Гранде  чију је конверзију извршио   Наполеонов брат у Пантеон великих људи,    али се тамо створио такав хаос,    па су били принуђени да великане врате на гробља,   а од идеја Пантеона су одустали.

Почетком  ХХ века за Калдерона су  су изградили капелу у новој цркви   у Лос-Долоресу  на улици Сан Бернардо.  Све време грађанског рата посмртни остаци  овог великог шпанског писца  су   брижљиво сакривани,   а стражар   није никоме одао тајну.

Фијаско операције „Веласкезова мумија „ није заусатвила историчара  Фернарда де Прада да и даље посеже за титулом шпнаског Ховарда Картера. 

А све је почело у кафани,   као што се то   у Шпанији често дешава
 А све је почело,     као што се то обично дешава у Шпанији ,    у мадриском ресторану  Manolo у Улици Princesa  89. (није искључена да ће се ту ускоро појавити спомен-плоча).

Године 2010.  у том ресторану је историчар  де Прадо ручао са својим пријатељем Луисом Авиалем  с којим је разговарао о коришћењу  георадара у археологији. Том приликом  је историчар био усхићен  могућношћу да  георадар  може  бити искоришћен као први корак у трагању за Сервантесовим гробом.

Од тада је галвни   задатак историчара Фернарда де Прада био да убеди надлежне   о неопходости   свог подухвата-истраживања места где би могао бити гроб у коме  је сахрањен највећи писац шпанског јзика.
И премда је неколико шпанских бизнисмена изразило жељу да одиграју улогу  лорда Карнарвона,  историчар де Прадо је инсистирао да овај подухват добије државни значај тиме што ће бити финанасиран и гатдског буџета .

Мадридска градоначеница Ана Ботела  одобравА 12.000 евра из буџета за почетне радове

Тако је у априлу 2014.г.  мадридска  градоначелница Ана Ботела објаила да градска   управа преузима на себе финансирање   прве етапе истраживања:  за коришћење георадара ће из градске благајне бити плаћено  12.000 евра. Онда су ескепрти Мадридског научнг друштва дали сагласнот  да се ископавања врше у објекту регистрованом  као „културно наслеђе“.  У овом случају два међусбно супростављене мадридска огранка локалне власти постигла су   неочекивано усаглашавање ставова. 

Трагање за Сервантесовим гробом донело граду 16,4 милиона евра

Детаљно истраживање тима Луиса Авиала  обухватило  је темеље старе цркве  и пет гробница: крипту са око 30 посмтртних остатака и четири посебне гробнице.  Карту подземља  напарвљену након георадарских  истраживања која се први пут примењују у Шпанинји објавили су сви медији и она привлачи радозналост пошто је слична мапама  нађеним у скровиштима пирата.

Сада научници анализирају  податке  како би утврдили ко   из манастирског подземља   највише  личи на мушкарца старог око 70 година са шест зуба,    с атрофораном левом руком и две прострелне ране на грудном кошу здобијене за време битке при Лепанту. Обогаљени писац је  сахрањен у малом гробу,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                у фарнцисканском  покривачу и са дрвеним распећем на грудима.

Следећа етапа истраживања обухватиће  ископавање остатака за које се утврди да су најсличнија том опису. Сада више георадари не помажу,   предстоји ископавање на „објекту културног наслеђа„ (уз све претходне формалности и прибављена докуманта),   затим треба добити дозволу цркве и саглснсот свих 13 старица-монахиња из манатирског братства.

Уколико  сви експерти  буду  радили уз минималну накнаду,  Фернанадо де Прадо се нада  да издаци из буџета не би премашили  100. 000 евра (криза oblige) од којих ће већи део отићи на рестаурацију манастира после ископавања.

„Ако нађемо  остатке Сервантеса,   то ће бити фанстатичан успех,   а ако не,   нећено се бар стидети због тога што нисмо учинили све што је било у нашој моћи„,   каже историчар  де Прадо,   вођа пројекта .

Историчар де Прадо  верује у успех подухвата
Законите деце Сервантес није имао,   а његова сестра Лујза де Саведра је  сахрањена у порти  манастира у Алакала-де-Енаресе,   у граду у коме је писац рођен. Тако је  могуће извршити  и ДНК анализу,    али  до финалнлг момента тек треба доћи.

Оптимизам вође пројекта
Фернандо де Прадо самозадовољно  верује у успех подухвата и машта да ће почетком 2015.г. Шпанија  добити на увид посмртне остатке ових националног генија који ће бити  покопани  на одговарајући начин и уз све почасти и церемоније сахране и подизањем надгробног споменика.

Дан за умирање светских генија-23. април

Још до пре  месец-два за манастир Тринитариас –Дескалзес  у Мадриду  мало је ко чуо,  а  посета манастирској цркви  је била дозвољена само 23. априла на дан смрти Сервантеса  коју је УНЕСКО прогласио за Међународни дан књиге и ауторских права.

Уосталом,   мистична подударност  дана смрти Сервантеса и Шекспира  садржи озбиљне натегнутсти и неуверљивости. Сервантес је умро 22. априла,  а 23.  је био сахрањен,   док се Шекспир упокојио 23. априла,   али по јулијанском каленедару (по грегоријанском би то било 3. маја)

Зато је управо  на дан 23.  априла,    следујући принцип „Бог воли тројицу„ ову долину плача заувек напустио Инка Гарсиласо де Вега (1539-1616 ),    да би му се на исти дан касније прикључили и Владимнир Набоков (1899-1977 ),  Морис Дрион,   Католинац Ђузепе Пла,   Колумбијац  Мануел  Мексиа  Ваљексо,   Исланђанин,   нобеловац Халдор  Киљан  Лакснес    који се родио и умро истог   датума,   23.  априла.

Сада се пед црквом,   иако затвореном,    сваког дана  формирају колоне радозналаца. И на том месту књижевност прелази у економију.

Трагање  за Сервантесовим гробом већ је постао економски феномен доносећи граду до почетка јуна 16,4 милиона евра.  Упрво се толико процењује размера    PR кампање  градске управе Мадрида (3.400  информација  у штампи,  на телевизији и интетрнету укључујући и репортаже на ВВС  и Њујорк тајмсу). На аналогну по обину рекламну  кмапању Генерална дирекција  скупог покрета Испанике  отишло је 2013.г. 16,7 милиона евра. А овде претрага и   ископавање гробова,   наука,  књижевност и туризам  формирали  једну врсту идеалне корпорације која без допунских издтака ради у корист града.

Све би било добро,   да,    како сам Фернардо де Прадо признаје,    98% Шпанаца  уопште нису читали Дон   Кихота.  Од кад се у медијима  подигла галама  око трагања за Сервантесовим гробом,   интерсовање за куповину  роман се повећало,   мада продати,   купити,   прочитати никад нису били синоними. 
А налазити живе читаоце пишчевог дела  није мање важбо од проналажења псомртних остатака аутора,   маколико  мртвац био велики и познат.

Крсташки поход за ослобођење гроба Дон Кихота
Почетком ХХ века филозоф и писац Мигел де Унамуно ( 1864-1936 ) објавио је дело „Житије Дон Кихота и Санча Пансе“ указујући да су ликови романа реалнији од самог њиховог творца.  Он је позвао да се покрене  „свети крсташки поход за ослобађање Гроба  Дон Кихота  испод власти бакалавра,  свештеника,    циркузаната,   војвода и каноника...  како био ослобођен  Гроб  Ритера Безумништва  од  његових власника  вазала Здравог разума.„

Кад би знао  дон Мигел де Унамуно  о толиким приходима које је донело трагање за Сервантесовим  гробом  које нема никакве везе са вечним смирајем велеуомног племића Дон Кихота од Манче,   преврнуо би се у својој скромној гробници  на парцели 339.  у  градском гробљу у Саламанки.

Симболика посмртне судбине Сервантеса

Можда,    заиста,    има неке симболике у посмртној судбини Серевантеса,    човека који је преживео  толико непријатности,  клевета,   животних удара,   подсмевања  од браће по перу,  болештина и одскудица,   који се скрасио  нашавши вечити мир  у неком  необележеном  гробу у порти мало коме познатог манастира.

И тај гроб аутора „Дон Кихота „,   романа који је дуго времена по тиражу заузимао  друго место,   одмах после „Библије„,   е уистину  метафора пишчеве судбине.

Велелепни надгробни споменик успоставиће праведност,   али ће затрти истину.

Дом у коме Сервантес рођен срушио је 1833.  г.  неки ситни трговац који  се није сагласио да га прода без обзира на интервенцију самог краља   Фернанада  VII,    а на новој кући подигнутој на  том историјском месту одбили су да поставе  спомен плочу.

Историја  је сачувала тешке аргументе власника плаца:

“Знам да је овде живео Дон Кихот, али шта то мени па значи? И ко је тај Сервнатес, зашто бисмо га овде окачили ?“

Елиас Канети,   велики поклоника Витеза тужног срца,   добро је приметио :

„Кад  посећујемо гробове  писаца,  они нам се подсмевају  сакривајућу у недрима своје књиге. “
Хоћемо ли и наредне,   2015.  године  чути  јетки смех  Сервантеса у моменту његове нове сахране ?


Бранко Ракочевић