10 година од бомбардовања

НАТО бомбардовање остаје упамћено по касетним бомбама, урлику сирене за ваздушну опасност, бацању осиромашеног уранијума, невиним жртвама, еколошкој катастрофи на вратима Београда, али и по обичним људима који су преко ноћи постали највећи хероји нације


Ко нас је бомбардовао:

Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португал, Шпанија, Турска, Велика Британија и САД

Најважније је да останемо мирни. Криминалци НАТО пакта и њихови злочиначки налогодавци могу нам нанети жртве и материјалну штету, али нас не могу победити и покорити". Овако је 24. марта 1999. године у 20 часова спикер РТС-а обавестио гледаоце државне телевизије да је почело оно од чега се стрепело последњих неколико година, а реално очекивало протеклих месеци - бомбардовање Југославије. Сирене које најављују ваздушну опасност огласиле су се у свим већим градовима Србије после више од 50 година и, чини се, више истраумирале грађане од самих детонација - оне су биле асоцијација на „тепихе бомби" које су до тада гледали само у филмовима. А телевизија је, као и обично тих година, каскала за реалношћу. Када је водитељ Дневника 2 прочитао унапред спремљени текст, бомбе су већ падале по Србији и Црној Гори, а становништво у насељима која су одабрана за мете те прве вечери већ је тражило заклоне.


Милан Радосављевић: Спикер из ратног Дневника

Иронија или не, тек прве информације о почетку ваздушних удара прочитао је Милан Радосављевић, новинар који се седам година школовао за војног пилота и ваздухопловног официра. Он каже да је као дежурни новинар у спољнополитичкој редакцији те вечери читао реаговања из света, а да су га одмах после Дневника позвали уредници Душан Чукић и Милорад Комраков и рекли му да се припреми за укључење у програм.

- Казали су ми да треба да прочитам саопштење за јавност, које је, колико се сећам, у телевизију донео тадашњи министар за информисање Александар Вучић. У самој телевизији владала је велика напетост. Људи су били у паници, многи су се плашили да би телевизија још те вечери могла да буде мета - прича Радосављевић за Прессмагазин.

Каже да је и сам осећао велики притисак, али не због бомбардовања, које је већ неколико дана било извесно, већ због саме информације коју треба да саопшти. Такав притисак је осећао, претпоставља Радосављевић, још само Миле Здравковић када је требало да саопшти да је умро Јосип Броз Тито.

- Сећам се, у шминкерници и гардероби није било живе душе. Нашао сам некакав сако и кравату и позајмио чешаљ од мог другара, портира Јоксе, који је неколико недеља касније, са још 15 наших колега, убијен у бомбардовању зграде у Абердаревој. Све време ме је копкало шта пише у саопштењу. Претпостављао сам да је његов садржај требало да умири јавност и да остави утисак да је све под контролом. То је значило да би и ја требало да изгледам и говорим умирујуће, што није било нимало лак задатак. И управо тако. У саопштењу, чији сам садржај први пут видео читајући га „живо" у програму, отприлике је речено да су јединице ВЈ спремно и организовано дочекале напад агресора, да му је жестоко узвраћено и да су му нанети први озбиљни губици. Сећам се да сам текст читао мирно, одлучно и хладно, са драмским паузама. После сам се уверио да је тај наступ умирујуће деловао и на моје колеге - говори Радосављевић.

Он каже да је све време размишљао и о судбини својих „класића" са Академије, који су као пилоти узлетели да бране ваздушни простор Југославије, а нарочито га је потресла вест која је убрзо стигла да је његов другар и презимењак Зоран Радосављевић, младић кога је првог упознао у Војној гимназији у Мостару, оборен код Бијељине у Републици Српској. Радосављевић истиче да се, иако је већ било јасно да ће бомбардовање почети, на самој телевизији, као уосталом и у целој земљи, нико није озбиљно припремао за нову ситуацију.

Први наговештаји да би СР Југославија могла да буде бомбардована чули су се још када је НАТО почео да удара по положајима Срба у БиХ, да би у октобру 1998, у последњем тренутку, била обустављена већ припремљена операција Северноатлантске алијансе. Али машинерија је покренута, авиони и бомбе су били спремни и, испоставило се, само су чекали нову кризу у преговорима Милошевића и међународне заједнице да крену у напад. Након пропалих преговора који су се о статусу Косова и Метохије водили у Рамбујеу и Паризу, 23. марта у Београд долази амерички изасланик за Балкан Ричард Холбрук. Да ли је тада, како је касније причао Холбрук, Милошевић својим „хладнокрвним ставом" изазивао рат, говорећи да је то већ „готова ствар", или је амерички дипломата дошао како би председнику Југославије саопштио да је одлука већ донесена, вероватно ће заувек остати тајна. Оно што је непобитна чињеница је да је Холбрук то поподне напустио Београд, премијер Југославије Момир Булатовић прогласио стање непосредне ратне опасности, а генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана донео одлуку о нападу. Ту ноћ и наредни дан: војска која је већ била на положајима, полиција која је добила нове задатке и становништво, провели су у очекивању првог удара.


Аврам Израел: Херој људи из склоништа

А главни град, који је имао несрећу да до тада четири пута буде бомбардован у 20. веку, није ни помишљао, ако је судити према понашању надлежних, да ће му се то догодити још једном, на самом измаку столећа. Све је било препуштено случају, сирене нису одржаване од Другог светског рата, грађанима нико није објаснио како да се понашају у условима бомбардовања, хемијска индустрија није исељена из града, а јединице опште и специјалне намене цивилне заштите нису биле припремљене и обучене, прича Аврам Израел, који је у то време био начелник Градског центра за обавештавање и узбуњивање, а кога су Београђани запамтили по позиву на опрез: „Пажња, пажња" и релаксирајућем: „Готово!".

- И после ових десет година, када помислим на бомбардовање увек ми прво падне на памет глупост државе која је дозволила себи да у рат уђе потпуно неприпремљена. Невероватно је да земља која је била на ивици рата скоро годину дана дочека бомбардовање са неочишћеним склоништима, а за њих су се 50 година издвајала средства. Нигде нису били оформљени штабови цивилне заштите. У Београду је то учињено тек десетог дана. Да човек не поверује! Грдна заштитна опрема је изгорела у разним магацинима, уместо да буде подељена грађанима. Од свих фабрика које у Београду у процесу производње користе експлозивне и отровне материје, једино је „Дуга" изместила своје капацитете, и то два пута, у октобру и марту. Београд је два или три пута био на корак од катаклизме, јер су бомбардовани Рафинерија нафте у Панчеву и „Прва искра" у Баричу. У то време, на силу је просуто сто тона хлороводоничне киселине у Саву. Када проспете двеста грама у воду, добијете креч, а шта мислите шта се деси када се изручи стотину тона - истиче Израел.

Он подсећа, да када је у Липовачкој шуми погођено склониште с ракетним горивом, облак контаминације је ишао ка Београду, али је само захваљујући повољним временским условима отишао у атмосферу. Сирене за обавештавање су само захваљујући мајстору који их је одржавао и бринуо се о њима „као да су му деца", функционисале „како-тако", каже Аврам Израел. Одзив за попуњавање службе обавештавања у Београду био је, наглашава, свега 30 одсто, а он сам је позив добио тек 20 сати пре бомбардовања.

- Каква је то земља која витални пункт, какав је Београд, не спреми бар 15 дана раније? Када је почело бомбардовање, да бих спречио панику, огласио сам се, обавестио грађане шта је погођено и људи су се смирили и видели да неко брине о њима. Међутим, то некоме није одговарало и мене су, након месец дана, без речи објашњења сменили и казали ми да идем да се мало одморим. Оставили су Београд у информативној блокади. Урош Шуваковић, који је тада био у Државној безбедности, преслишавао ме је и испитивао зашто одајем тајне и саопштавам грађанима шта је све гађано. Вратили су ме тек пред крај рата, али погрешио сам што сам то прихватио - прича Израел.


Бранко Крга: Како сам разбеснео Милошевића

Бранко Крга, некадашњи начелник Генералштаба војске Југославије, у време НАТО бомбардовања начелник војне обавештајне службе, каже да је пред почетак бомбардовања предлагао својим саговорницима из НАТО-а да ВЈ у Брисел упути своје представнике, а они своје у Београд, да се разјасне неспоразуми. НАТО је упућивао примедбе да се снаге ВЈ не придржавају споразума из октобра 1998, а Крга прича да је Војска хтела да докаже да то није истина. Одговор је био да је „идеја добра, али да је сада касно".

- Имао сам и разговор са војним аташеом Немачке, рекао сам му да је Немачка на овом простору имала различите улоге кроз историју, а посебно негативну у Првом и Другом светском рату, и да је сада прилика да та земља уради нешто да спречи рат на Балкану. И он ми је казао да је касно за то. То је сазнао Милошевић и наљутио се на мене, говорећи да немам право да молим амбасадора стране земље - говори Крга.

Генерал Весли Кларк је после рата изјавио да је НАТО имао осам различитих планова, од којих су неки подразумевали и копнене операције. Крга каже да је ВЈ имала сазнања о њима, али објашњава да се такве информације пуштају у јавност и због притисака и пропаганде.

- Пратили смо снаге у окружењу и проценили смо да немају довољно војника да би нас копнено напали. Било је концентрисаних снага на Косову, то су они који су после ушли као Кфор. Ми смо у максималној фази имали 300.000 људи под оружјем. За напад би им би потребан однос снага три према један, дакле, 800.000-900.000 људи. Али, они вероватно не би напали читаву територију, док су из Албаније и пре тога упућивали наоружане трупе Албанаца. Када се као критеријуми узимају однос снага и број бачених бомби, тврди се да је војска имала мало губитака. Сматрам да је и један погинули војник много. Требало је наћи начин да се тај сукоб избегне - каже Крга.

Иако су очекивања НАТО-а била да ће Милошевић попустити већ после неколико дана, да ће обележавање 50. годишњице настанка тог савеза, 4. априла, бити прилика да се прослави и победа у муњевитој акцији, то се није догодило. Алијанса је постајала све нервознија, а удари све учесталији и немилосрднији. Гађани су цивилни објекти, коришћена је касетна муниција, графитне бомбе, војни објекти и инфраструктура Србије били су даноноћно на удару. Црна Гора је, осим првих дана, када су страдали војни објекти широм те републике, касније била поштеђена разарања, а у Никшићу су се појавиле пароле: „Гађајте и нас, нијесмо губави". Када су најаве копнене инвазије постале све интензивније, дипломатска активност, нарочито руске стране, почела је да даје резултате. Најзад, почетком јуна, изасланик руског председника Виктор Черномирдин и фински председник Марти Ахтисари допутовали су у Београд, а немачки министар иностраних послова Јошка Фишер изјавио је да постоји „опрезна нада у окончање рата". У тим разговорима Ахтисари је, наводно, Милошевићу предочио да је план који они нуде последњи, а да уколико и он буде одбијен, „Београд ће ускоро бити раван као овај сто испред нас". План је прихваћен, а представници ВЈ и НАТО-а потписали у Куманову Војно-технички споразум о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова.


Бранко Крга негира да је потписивање тог споразума било капитулација СРЈ.

- То тамо није тако представљено. Третирали су нас коректно, као колеге са којима треба да направе споразум. Чак су ми после, у контактима са официрима НАТО-а које сам имао након нормализације односа, говорили да су чекали три месеца да уђу на Косово, а да их ми нисмо пустили. Била је то апсурдна ситуација. Хтели смо што пре да потпишемо како би стао рат а, с друге стране, морали смо да извучемо што повољнији споразум. Нисмо хтели да пристанемо на њега без резолуције УН. Убеђивали су нас да смо ми суверена држава и да имамо право да их примимо на нашу територију и без резолуције. Чим смо ми могли да одбијемо нешто, јасно је да нас нису третирали као поражену страну. Наравно, није тачно ни тумачење, каквих је било, да је Југославија победила. У свим каснијим контактима са странцима нико никада није истицао да су они победили - напомиње Крга.

Југославија је, прича Крга, одбацила поједине одредбе које су по њу биле неповољне. Било је предвиђено да ваздушна и копнена зона безбедности буду широке 25 километара, а преговорима се успело да се сведе на пет километара.


Небојша Вујовић: Мир из СМС поруке

А каква је атмосфера у Београда владала за време преговора сведочи прича Небојше Вујовића, заменика министра спољних послова и портпарола СМИП-а, који је водио преговоре у Куманову.

- Разговарало се по 22-23 сата дневно. Није било ни времена, а ни места за одмор. Легао бих тако у неки џип, тек да затворим очи на сат времена, а онда бисмо кренули из почетка. Док смо радили, наравно, све време мобилни телефон ми је био искључен. Када сам га упалио, истог тренутка су почеле да ми стижу поруке другара из средње школе: „Потписуј, не можемо више да издржимо!" - испричао је Вујовић једном приликом.

Војска Југославије и полиција почеле су одмах са повлачењем са Косова, у свим већим градовима у Србији славила се победа или крај рата, у зависности од тога како је ко о томе извештавао, а 11. јуна батаљон руске војске је из Босне кренуо према Косову. Долазак руских војника бурно су поздравили становници Приштине, али је радост била кратког даха. Већ наредних дана, на основу резолуције 1244 Савета безбедности УН, на Косову су почеле да се распоређују међународне снаге, а међу њима највећи број војника из земаља чланица НАТО-а. У наредних неколико недеља више од 200.000 Срба и неалбанаца напустило је Косово и Метохију.


Пише: Бранко Росић

Ексклузиван документарац РТС-а о „случају Рачак", који је послужио као повод за напад на Србију

ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НИЈЕ ДЕСИО

Догађаји у косовском селу Рачак већ десет година узбуркавају јавност и, иако су били повод за НАТО бомбардовање СР Југославије, избрисани су као небитни током недавног суђења у Хашком трибуналу

Случај Рачак" био је кључни догађај који је довео до бомбардовања СР Југославије 24. марта 1999. године. На десетогодишњицу од бомбардовања, на РТС-у ће се приказати ексклузивни документарни филм о „случају Рачак". Режисер Славен Крањц пристао је да за Прессмагазин премијерно открије најшокантније делове свог филма.

- Догађаји у селу Рачак одувек су били интригантни и то је једна више него занимљива тема која је недавно поново рециклирана последњим хашким пресудама српским полицијским и војним генералима, као и у ослобађању бившег председника Србије Милана Милутиновића. Рачак је био и прва тачка оптужнице против Слободана Милошевића, коју је још током бомбардовања СР Југославије подигла тадашња тужитељка Хашког трибунала Луиз Арбур.
Догађаји у селу Рачак били су и прва тачка оптужнице против Милана Милутиновића и групе војно-полицијских генерала, али је током суђења, на захтев судског већа, због недостатка времена и као потпуно небитна, читава епизода била избачена из оптужнице.

Главни актери „случаја Рачак" су, поред Вокера, били фински патолог Хелен Рант која је током доношења обдукционог налаза била под константним притиском, како из министарства иностраних послова Финске, тако и од самог Вокера. Она је 17. марта 1999. године на конференцији за штампу у Приштини, покушала да се извуче из игре, дајући неодређене изјаве типа „Не може се поуздано тврдити да су убијени били војници", што би с друге стране значило да се не може поуздано тврдити и да су у питању цивили. Све то није спречило америчког председника Била Клинтона да два дана након конференције за штампу у Приштини одржи говор у којем је осудио масакр српске војске над албанским цивилима и припреми јавно мњење за бомбардовање које ће убрзо уследити.

Петнаестог јануара ове године отишао сам на обележавање десете годишњице догађаја у Рачку у истоимено место, да би снимио материјал за мој документарни филм. Тамо сам затекао Вилијама Вокера, који ме је дочекао и захвалио се на мом интересовању да с њим направим интервју. Поновио је своју причу од пре десет година, истичући да је то било етничко чишћење. Када сам га упитао како коментарише најновије изјаве форензичарке Хелен Рант, у којима она доводи у питање извештај који је послужио као повод за бомбардовање Србије, Вокер је кратко одговорио да се она сигурно добро не сећа свих ствари јер ипак је прошло десет година од тога, а на крају крајева, она и није компетентна.

Такође, питао сам Вокера да ли је после његовог чувеног одвођења новинара до јаруге с лешевима, позвао телефоном Веслија Кларка, на шта ми је он одговорио да није, иако је Кларк у документарцу ББЦ-ја рекао да га је Вокер позвао.

После интервјуа са Вокером, отпутовао сам у Хелсинки и направио интервју са Хелен Рант. Да ли због гриже савести или нечег другог, она има потребу да прича о томе. Рекла ми је да се извештаји финских патолога заправо подударају са извештајем српског форензичког тима, али је и истакла да метод парафинске рукавице није баш поуздан. Иако су на рукама жртава пронађени остаци барутних честица, она је рекла да је могуће исте те састојке пронаћи у ђубриву, што би можда указало да су у питању цивили, тачније сељаци из села Рачка. Али чак и мало размишљање о томе доводи у сумњу ову теорију, јер су се догађаји у Рачку одиграли у јануару, када је тешко замислити како локални сељаци одлазе да ђубре земљиште. Иако је она поново покушала да релативизује читаву ствар, ипак је на питање да ли се осећа одговорном за бомбардовање 1999. године одговорила: - Да није било Рачка, вероватно би се потражио неки други случај.

„Случај Рачак" је био повод невиђене кампање, у којој су тада учествовали сви светски медији, као и „Хјуман рајтс воч", с једним срамним извештајем базираним на чистим лажима. Из гомиле медија издвојио се француски „Фигаро", у којем је познати француски новинар Рено Жирар први објавио текст који је био дисонантан у односу на остала светска гласила и где је навео да се многе ствари око Рачка баш и не уклапају. Он је прво загризао удицу и објавио вест о масакру у Рачку, да би после два дана, након посете месту, схватио да читава прича не држи воду. Иначе, Реноу Жирару је додељена и једна од главних улога у мом филму.

Поред иностраних актера, у мом документарном филму појављују се главни домаћи актери у „случају Рачак": начелник СУП-а Урошевац Богољуб Јанићијевић, истражни судија Даница Маринковић, професор др Славиша Добричанин који је водио патолошке анализе, као и полицијски генерал и бивши командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури, који је био један од главних људи у акцији Рачак и за кога је везана посебна занимљивост. На инсистирање генералног секретара НАТО-а Џорџа Робертсона, Гури је 2001. године позван у базу у Штутгарту, где је командант Карл Фулфорт окупио 250 официра који су нетремице слушали Гуријево предавање у којем је описао како је изведена акција Рачак. У бази у Штутгарту, Гурију је уручена и медаља за две савршено изведене акције: Рачак и Ораовица. Обе ове акције ушле су у уџбенике специјалних јединица НАТО-а и из њих се извлаче одговори на сличне проблеме на које они наилазе у Авганистану и Ираку, где је герила везана за становништво.

С друге стране, 2000. године Унмиков суд у Приштини осудио је за масакр у селу Рачак два српска полицајца - Сашу Арсића и Зорана Станојевића - и то на 15 и 13 и по година затвора. Они се и данас налазе у затвору и одговарају за догађаје за које нико до дана данашњег није утврдио да су се заиста десили.