Сличности између фашистичке Италије и нацистичке Немачке и данашње Украјине су очигледне.Иста бандитска , запенушана расправа с опонентима, иста прфетензија на „изабраност „, иста мржња и прогон „неукрајинаца „, иста жудња за атрибуцијом и плачњивој самохероизацији, иста љубав за урликањем „бробених песама „.
Сличне су и претензије за „Великом Украјином“.Истоветна је улога олигарха у Украјини са крупним капиталом у Мусолинјевој Италији и Хитлеровом Немачком у органозовању државнопг удара који је довео на власт хунту у Кијеву.
Сашко Музичко и Ернст Рен
Али мора се истаћи и следеће. У фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој шовинисти и есктремисти су релативно брзо су се појавили у различитим крајеве тих земаља. У Украјини фашситичка ескалација је захватила пре свега привредно и економски најзаосатлије делове државе.
Украјински фашисти с једне стране претендују да су баш они носиоци „ истински украјинске „ културе, док с друге стрне, што је карактеристичо за провинцијски ограничене људе , украјински „западњаци „ се бусају у прса како су баш они носиоци највише светске културе, чији се симбол изражава појомом „Европа“.
Отуда су украјински фашисти окупљени на Мајдану „из грла бијела „ за свпојим „фирером „ боксером Кличком скандирали не сувише умну паролу „Украјина це Европа!“( Што је сито тако „ново „ као да су узвкивали „Уганда це Африка „ или“ Камбоџа це Азија „ !)
Током две деценије „несамосталности“, „заапдњаци „ су постигли велики успех у пропаганди својих претензија и најављивау својих претензија да на културну хегемонију у Украјини убеђујући народ да је боље развијени Југ и Исток земље културно заостао , а њихово становништво „недовољно „ украјинско. И упарво та културна агресија је изавала отпор на Југу и Истоку Украјине и зато фашистичке снаге настале на Западу земље , нису могле постаи свеукрајинске.Анкете спроведене у Украјини на почетку кампање за председничке изборе су показали да фашистичке партије и организације у овој земљи ужувају само незнатну подршку .Без обзира на њихову одлучујућу улогу у државном преврату нису заузели водећу позицију утиму Турчинова- Јценка .Осим тога,очевидни су и неки покушаји, бар пред јавношћу , да се одстране из власти из валсти они чијом заслугом уз подршку Запада се кијевска хунта је и зазела управљачке позиције у Украјини.
Стога се неизбежно намеће аналогија онога што се сада дешава у Украјини са догађајима у Немачкој 1934. Годину и под после доласка Хитлера на власт, од 4,5 милиона бојовника ни издалека сви нису добили оно на шта су рачубало, и што им је од анцистишке врхушке било обећано кад су с бакљама у руци марширали по Берлину.
Изражавајући расположења незадовољних, њихов вођа Ернст Рем , који је у децембру 1933. Постао члан Владе,у својим иступањима је нападао чланове рахсвера као и неке рукводиоце нацистичке партије због њиховог „конзевратизма „ и чак пропагирао неопходност „друге револуције „.Почео је убфразано наоружавање припадника својих СА одреда.
У јуну 1934.г. начелник штаба СА је већ располагао са 177.000 карабиуна и 1900 пушкомитраљеза, а Рем је те године формирао и моторизоавне,војно-поморске, ваздухопловне и тенковске јединице СА.