Зашто је тешко поверовати у причу о испоруци кинеских ракета Саудијској Арабији?

Прича коју је објавио новинар Њусвика Џеф Стејн позивајући се на обавештајни извор о томе да је тобоже 2007. године Кина испоручила Саудијској Арабији ракете DF-21 постепено почиње да се разилази по светским медијима, да добија нове детаље и коментаре.

Прво мало предисторије. Зна се да је крајем 80-их година Кина испоручила Саудијској Арабији значајну партију балистичких ракета на течно гориво средњег домета DF-3, које чине основу саудијске Стратешке Ракетне команде. Максималне процене тадашњих поставки износе преко сто ракета, у већини публикација било је речи о 30-50 ракета.

Ракете које поседују крајње ниску прецизност и користе се као носиоци снажних термонуклеарних бојевих глава, никада нису испробане на територији Саудијске Арабије и смештене су у три добро чуване базе.

Пракса кинеских ракетних трупа показује да сличне ракете које се чувају одвојено од горива могу да очувају борбену способност у дуготрајном периоду. Истовремено, њима је потребно редовно и брижљиво техничко сервисирање, добро припремљен персонал, а ракетне бригаде треба да спроводе периодичне маневре и макар једном у неколико година изведу лансирање ракета за потврђивање своје форме.

Зна се да саудијске копнене трупе, ратна морнарица у експлоатацији сложеног страног оружја у целини зависе од великог броја западних техничких стручњака који се стално налазе у земљи.

Зато је логично претпоставити да ако саудијске ракете DF-3 уопште очувају бојеву способност, то је могуће само под условом сталне помоћи како представника произвођача, тако и војних стручњака, при томе саудијски кадрови треба да се обучавају у Кини. Потребно је продужавање ресурса саудијских ракета уз кинеско учешће и са огледним гађањима на кинеским полигонима. Ако такве сарадње нема, онда могуће само постојање саудијских стратешких ракетних снага јесте скупа имитација.

Испорука DF-3 у Саудијску Арабију била је јединствена своје врсте. 1991. године, суочивши се са озбиљним америчким притиском због свог извоза ракетних технологија у Пакистан, Кина се обавезала да ће поштовати норме Режима контроле ракетних технологија (РКРТ). Режим забрањује извоз ракета домета преко 300 километара и корисног оптерећења преко 500 килограма. Та обавеза је била потврђена кинеском изјавом из 1994. године. Сагласност Кине да поштује норме РКРТ сматрана је важним успехом спољне политике САД.

А сада о чланку америчког новинара. Џеф Стејн пише да је 2007. године Кина продала Саудијској Арабији крајње опасну високопрецизну балистичку ракету средњег домета DF-21, која може да носи нуклеарно наоружање. Испада да је Кина из неких разлога решила да ревидира своју сопствену одлуку о поштовању норми РКРТ и одлучила се на ризик избијања великог скандала и могућих санкција САД. Испада да је Кина предала страној држави, пријатељу САД, сопствени стратешки ракетни систем, који чини основу читавог кинеског арсенала ракета средњег домета.

Са своје стране, САД, сазнавши за чудовишно кршење РКРТ од стране Кине, чије је јачање био један од важних праваца америчке политике у последњих 20 година, из неког разлога нису подигле буку. САД су се, тобоже, задовољиле консултацијама са Саудијцима и површним прегледом ракета (непознате конструкције) који је показао да ове ракете не могу да носе нуклерне бојеве главе. Испада да су САД, помиривши се са таквим кршењем РКРТ, направиле опасан политички преседан који омогућава и другим произвођачима савремених ракета да их продају на све стране. Какви могу бити мотиви таквог понашања?

Прича се чини врло сумњивом. То ипак неће бити сметња да се шири и даље светским медијима. Исто као што се раније ширила апсурдна прича да је Русија Кини продала стратешке бомбардере, а пре тога да у Русији постоје нека портативна нуклеарна пуњења која су доспела ту не зна се одакле.

Василиј Кашин,