Кинеско нуклеарно наоружање и ситуација у Азији

У задње време бележи се очигледан пораст броја вести у вези са кинеским стратешким наоружањем. Врши се развијање и испитивање нових врста наоружања. Артиљерија и кинеска морнарица добијају нове могућности у области стратешког одвраћања. Још пре неких 3-4 године чинило се да је развој кинеских нуклеарних снага у стагнацији. Сада је постало очигледно, да су оне на путу радикалног преображаја. Кинеске нуклеарне снаге не само да су пред техничким растом, него и квантитативним јачањем.

Раније су оне сматране само као последње средство очувања Кине пред нуклеарном уценом, развијале су се по принципу минималне довољне количине и нису привлачиле велику пажњу политичара. Али сада добијају улогу једног од значајнијих индикатора раста снаге нове Кине. Нуклеарне снаге се чешће спомињу у говорима високих руководиоца, централна јавна гласила пружају им све више пажње. Један од примера је приказивање на телевизији вежби са лансирањем интерконтиненталних ракета DF -31А, по први пут након што су ове ракете ушле 2006. године у наоружање.

Што је још значајније, сазрева ревизија самих принципа кинеске нуклеарне доктрине. У сваком случају чини се, да се у центру пажње интерних дискусија нашла стара стратегија минималног одвраћања и одбијања могућности да земља прва користи нуклеарно оружје. Принцип да Кина неће прва да користи нуклеарно оружје, већ се и не спомиње у последњој редакцији Беле књиге националне одбране НР Кине. Као пример дискусија кинеских аутора о улози нуклеарног оружја у будућности, може се узети чланак ауторитетног кинеског војног научника генерал-мајора Циао Лијана у листу „Чунго хантијанбао“.

Циао Лијан отворено говори да је потребно проучити и преузети искуство Русије, одбацити ограничења на то, да прва користи нуклеарно оружје, да нуклеарно оружје постане гаранција мирног развоја Кине. Генерал с пуним правом наводи, да су током руско-грузијског конфликта 2008. године западне земље, без обзира на незадовољство активностима руске стране, одбили чак да разматрају могућност директног војног мешања, због ризика војног сукоба са Русијом.

Напредовање војне инфраструктуре САД према Кини, развој система противракетне одбране, као и постојање у САД програма за стварање система „глобалног тренутног удара“, не оставља Кини други излаз, осим да квантитативно и квалитативно јача стратешке нуклеарне снаге. По количини таквих програма, Кина вероватно превазилази било коју другу земљу света.

Са таквом количином нових врста наоружања, које се припрема за производњу, постојећи нуклеарни арсенал, који према већини процена износи нешто више од 200 бојевих глава, не може остати на истом нивоу. Кина ће средином идуће деценије вероватно имати најмање 600 нуклеарних бојевих глава на стратешком наоружању. Док је раније Кина била приближно у истом положају са таквим нуклеарним државама, као што су Француска и Велика Британија,- у будућности ће она заузети место између њих и нуклеарних суперсила, Русије и САД.

Стално смањење стратешких нуклеарних снага САД, због штедње, може да резултира тиме, што ће у одређеном тренутку Кина бити у могућности да постигне фактички паритет са САД по броју нуклеарних глава на стратешком наоружању.

Нагли пораст кинеског нуклеарног потенцијала примораће да се на нови начин сагледава гаранција безбедности, коју САД пружају савезницима у Азији. Колико такве земље као Јапан могу бити сигурне у спремност САД да им притекну у помоћ, уколико војни сукоб са Кином не буде само претња губитака неколико градова, него потпуног уништења?

У периоду хладног рата у Европи, САД и савезници из НАТО морали су да уложе велики напор да би направили механизам, који гарантује америчку помоћ у случају сукоба једне од земаља овог савеза са СССР. И без обзира на то, Велика Британија и Француска одлучили су се за своју производњу и развој скупих нуклеарних снага. Друге највеће европске економски развијене земље, Немачка и Италија једноставно нису могли да остваре такве пројекте због свог послератног статуса.

Како ће се развијати нуклеарни паритет у Азији? Ово питање постаје све актуалније.

Василиј Кашин,