Анкета

Веома често, ради потврђивања одређених ставова, разни медији, а посебно електронски, припремају и публикују разне анкете. Тиме послом се много озбиљније баве специјализоване агенције. Истраживање јавног мишљења је данас свуда постало веома важно готово у свим областима друштвеног живота. И у Црној Гори је тако. У нашој Цркви се, као што је познато, не практикују анкете са свештеницима и верницима, али се њихов глас и мишљење, у различитој мери, чује на различите начине. Можда то може бити систематичније и боље, али то представља тему за друго место и бољу прилику.

Интересантно је да, како жаргонски кажу, Српска Православна Црква у Црној Гори, тј. Митрополија Црногорско-Приморска већ годинама ужива највеће поверење грађана. С једне стране, на канонске православне епархије у Црној Гори се годинама и деценијама врши невиђени притисак. У Црној Гори још увек нема веронауке у школама, нема војних свештеника у оружаним снагама, одузета црквена имовина још увек није враћена, нема духовних емисија на јавном сервису, а Црква Божија, према резултатима свих анкета које раде специјализоване агенције, ужива највеће поверење грађана.

По свему се показује да разноразне медијске подметачине, писанија, клевете, интереси, амбиције, атаковање на име, идентитет, достојанство и имовину Цркве Христове не само да не могу да одбију народ од Цркве него га, док гледа како брод Цркве плови кроз те и такве бурне и олујне таласе, уверава да је Црква заиста „стуб и тврђава истине“. Већ годинама скупљам та истраживања и, увек када пристигне ново, погледам резултате претходних. Непобитно закључујем да углед и поверење у Митрополију расте како расту притисци и како се множе различита искушења.

Последња анкета подгоричког Цедем-а заокупља велику пажњу јавности. Анкетирани грађани, а њихов број није занемарљив, и на крају 2008. године највеће поверење, убедљиво више него у све друге институције у Црној Гори, имају у Цркву. Не могу да не приметим да се раније преко резултата истраживања олако прелазило. Као да се желело да се резултат анкете коју нико из Цркве није тражио, а ни знао да се припрема, што пре заборави тако што га нико не коментарише. Неки су се надали да је то тренутни израз стања, па чак и неког „лошег расположења анкетираних грађана“. Али, није се имало куда када грађани упорно, и поред различитих анкетних питања, не мењају мишљење.

Можда је најбољу оцену резултата последње анкете дао професор Чедомир Чупић констатацијом да „Црква постаје место окупљања где људи једни другима могу да саопште своје проблеме, али и свештеници су ту да им помогну пружајући им утеху“. Нема сумње да је ово коректно и тачно размишљање једног универзитетског професора, али бих додао да је Црква место где човек, кроз свете тајне, прво остварује заједницу са Богом.

И док свако ради свој посао – и Црква у Црној Гори врши своју свештену мисију спасења. Не би било лепо када бисмо рекли да нас све то не интересује, али све ово подстиче свештенике, монахе и монахиње на дело Господње.

Савремени човек, без обзира на секуларизам, све више, управо због духовне пустоши секуларизма, има потребу да се обраћа Богу као једином правом човекољупцу и живо учествује у црквеној заједници. Зато је важно да и водећи људи државних структура што пре увиде ту потребу савременог човека и помогну му да дође до здравог, врлинског живота у Цркви и то не ради Цркве него управо ради човека, а онда и ради породице, друштва и државе. Томе ће још више допринети ако веронауку врате у школе, а медије отворе за реч Божију.