Ирци, Срби и Словенци

За Србију би словеначко-хрватска европска прича могла бити и поучна

На просторима некадашње Југославије нема географије без историје, а без историје очито неће бити ни економије. Велики Американац Хенри Форд једном је рекао да је ,,историја којештарија”, а харвардски економиста Џефри Сакс покушавајући да објасни шта се све догодило на подручју бивше Југославије тврди да је на том простору географија очито била важнија од историје.

Наиме, после ирског, ЕУ се сада суочава и са словеначким „НЕ”. Љубљана је најавила блокаду хрватског пута у ЕУ због хрватског прејудицирања линије словеначко-хрватске државне границе. Као што су пркосни Ирци довели до кризе ЕУ због одбијања да ратификују Лисабонски споразум, тако сада и одлука Словеније да „прикочи” брзину хрватског уласка у ЕУ опет потенцира дилему у вези са будућношћу ЕУ: хоће ли то бити потпуно интегрална унија, једна европска „супердржава” или блиско удружење суверених нација. Хоће ли националне владе бити сведене на провинцијске владе, а национални политичари имати све мањи простор за интервенције и одлуке? Ирци су већ рекли шта им је битно – да ли тракторска седишта или висина пореза, како изгледа јединствена ЕУ регулатива и шта они мисле о њој. Није искључено да се и предомисле, али за сада је тако. Ирска је чланица ЕУ и све остале чланице морају да воде рачуна о мишљењу грађана Ирске.

На врло пластичан начин и Словенија је ових дана показала шта значи бити пуноправан члан ЕУ, а шта је позиција кандидата за чланство. Неколико година раније, у време када Словенија није била чланица, ту исту разлику Италија је, као чланица ЕУ, демонстрирала у односу на Словенију. Љубљана је морала да пристане на захтеве Рима који се односе на имовинска права некадашњих италијанских оптаната са подручја Словеније. Када је то решено, Рим више није условљавао улазак Словеније у ЕУ.

Пре годину дана Хрватска је одлучила да почне с применом свог закона о економском појасу на мору који је донесен раније, што би у пракси значило да би италијански и у мањој мери словеначки рибари имали одређена ограничења приликом риболова у делу Јадрана који Загреб сматра својом ексклузивном економском зоном. Иако су се тада скоро све странке у хрватском Сабору изјасниле да неће устукнути и да хрватска држава мора почети са применом тог закона без обзира на упозорења из Рима и Љубљане да ће то успорити улазак Хрватске у ЕУ, влада премијера Иве Санадера убрзо је спорни пропис гурнула у други план и истакла да је улазак у ЕУ приоритет државе.

Јасно је да Словенија неће одустати од својих захтева у односу на Хрватску. Јасно је и да ЕУ не поседује механизам који би натерао Љубљану да коригује своје ставове, јер Словенци кажу да ако су они, ма како то болно било, својевремено морали да уваже оно што су од њих тражили Италијани, сада и Хрвати морају да уваже оно што тражи Љубљана. А све чланице ЕУ имају право вета, консензус је начин одлучивања, и сви су барем теоретски једнаки. За Хрватску остаје, заправо, да се љути на Италију, а не на Словенију, уз додатна три сазнања: статус кандидата за улазак у ЕУ понекад боли, посебно у ранијим фазама, пут ка том чланству има узлазне, али и силазне деонице, земља кандидат за чланицу мора да има политички систем довољно зрео да преживи лоша времена.

За Србију би ова европска словеначко-хрватска прича могла бити и поучна. Ко ће се све, када, и у којој фази придруживања Србије чланству у ЕУ присетити да одређеним захтевима евентуално и „прикочи” улазак Србије у ЕУ? Кандидати за такво „кочење” могу већ сада да се наслуте. Истина је да још нису јавно истакли своје „приговоре”, али има времена, Србија још није ни кандидат за чланицу ЕУ.

Додуше, Србија је у протеклих осам година извршила неке реформе и неке „псеудореформе”, док је Запад пружио Србији одређену помоћ, а још више „псеудопомоћ”. Но, разлика између онога што се десило у Централној Европи од краја ригидног комунизма и онога што се догодило у Србији јесте у томе што су некадашњи источни Европљани напросто завршили једну педесетогодишњу епизоду у својој историји и остали оно што су некада били, док се Србија нагло суочила са празнином. Наравно, то се могло и предвидети, иако је доста нелогично, јер је Србија имала и има релевантну историју коју би могла да искористи и настави много боље него што то сада чини. Србија се, дакле, нашла у ситуацији да мора да ,,измајсторише” све што може од хаотичне унутрашње и политичке и економске ситуације и онога што су јој западни савезници и ментори скоро ултимативно говорили да уради. То није лако, јер године социјализма „са овим или оним ликом”, аутаркична тежња ка једној у суштини ипак идеолошки дефинисаној утопији, све је то озбиљно девастирало српску интелигенцију. Која, заправо, сада и нема јединствен и јасан одговор за установљено начело „ЕУ регате”, када се потенцијалним кандидатима за чланство појединачно мери време преласка циља „реалистичних” реформи, а о чланству у ЕУ са кандидатима се воде појединачни преговори који напредују „према заслугама”.

Шта онда урадити у таквим околностима? Пре свега, тачно и на време дијагностификовати све могуће „кочнице” и „кочничаре”на путу ка ЕУ и одредити широк спектар свих могућих потеза „деблокаде”. У супротном, стратегија уласка Србије у ЕУ биће у рушевинама, јер неко је пре нас већ ушао у ЕУ...