МИКРОХИРУРГ ИЗ ЛОС АНЂЕЛЕСА МИЛАН СТЕВАНОВИЋ ПОСТАО ВАНРЕДНИ ЧЛАН САНУ

Припада врху врхова светске медицине, али не крије да је изникао из ешалона српског народа. Глад за науком одвела га је на пут одређен само за изузетне, а данас наука га је довела до пиједестала. Реч је о др Милану Стевановићу, оснивачу српске микрохирургије и професору Универзитета Јужна Калифорнија у Лос Анђелесу. У Америци се афирмисао, али је у свим приликама промовисао српску медицину. Био њен истински представник и заштитник, био на услузи и нашим грађанима и лекарима. Обезбеђивао многима специјализације на најпознатијим универзитетима САД, а и сам учествовао у едукацијама српских микрохирурга и допринео да београдска микрохирургија данас буде уз раме најјачих у свету. Проценивши његов непроцењиви допринос развоју српске медицине, Српска академија наука и уметности изабрала га је за члана ван радног састава САНУ.
- За мене то је почаст и највеће признање које се може доделити једном Србину. Бити у клубу у коме су Тесла, Панчић, Цвијић, Андрић, јесте достигнуће о коме може само да се сања - прича ексклузивно за "Вести" др Стевановић.

И супруга професор

Доктор Милан Стевановић од 1990. живи у Лос Анђелесу. Ради на једном од водећих медицинских универзитета у свету и редован је професор Универзитета Јужна Калифорнија у Лос Анђелесу. Његова супруга Гордана, патолог, такође је професор Универзитета у Лос Анђелесу и изабрана је за члана ван радног састава Академије наука Босне и Херцеговине. Ћерка Марта, мишљења је Стевановић, највероварније неће кренути родитељским стопама. Стевановићи имају стан у Београду и никада га неће продати. Тврде, Београд је њихова стална адреса, све остало су епизоде.

А у развојном путу овог изузетног човека, стручњака и научника има много симболике које на старту приче о њему сугеришу тајновиту изузетност. Рођен у Купинову селу поред Острога, чији су преци живели са једним циљем - одбранити и сачувати српску светињу над светињама манастира Светог Василија Острошког. Отуда колико је и прича о научним Стевановићевим достигнућима занимљива, толико је импресивно и казивање о његовој породици.
- Мој деда почетком 20. века отишао је у Америку, а вратио се 1909. године и учествовао у свим Балканским ратовима. Био учесник Мојковаче битке, и један је од ретких који је преживео ту кланицу. Мој отац завршио је Војну академију и 1941. као краљевог официра усташе хапсе и на срећу шаљу га у Матхаузен, а не у Јасеновац. Преживљава све страхоте и 1945. враћа се у родно Купиново. Међутим, одбивши комунистичку књижицу, тадашње власти га међу првима шаљу на Голи оток - открива причу др Стевановић.

Стигли смо до врха?

- Светска микрохирургија је стигла до последње тачке, даље се не може. То важи и за српску микрохирургију. Београдски микрохирурзи раде све што и ми у Лос Анђелесу радимо. Поседују врхунско знање, савладали су технику без обзира што оперишу у далеко слабијим условима. Њима недостају квалитетне операционе сале, савремени инструменти и организација посла. А то је резултат недостатка разумевања владајућих структура у Србији. Јер како другачије објаснити да током сто година Србија није у Београду могла да изгради савремени Институт кога је основао почетком 20. века др Никола Крстић.

Доктор Стевановић уписује и завршава Медицински факултет у Београду где завршава специјализацију из ортопедије. У Београду магистрира и докторира, а због уведених новина Стевановића ванредно унапређују у доцента, а др Саву Перовића у професора. И то су прва ванредна унапређења послератне српске хирургије. Овај вансеријски доктор специјализацију шаке започиње у САД код чувеног професора Херберта Штарка, а затим две године проводи код Џејмса Урбаниака водећег микрохирурга Америке и света. Године 1984. враћа се и уз велико разумевање тадашње Владе Србије професора Љубише Ракића и Бранка Радуловића оснива у Београду у КЦС одељење за микрохирургију.

Добровољне мисије

Овај стручњак племените душе, стваралачког и немирног духа 1988. године одлази у хуману мисију у Јужноафричку Републику. Циљ му је био да добровољно помогне црначком становништву. Требало је у болници од четири хиљаде кревета у Преторији да ради шест недеља, остао је пуних шест месеци. Доктор Стевановић док је живео у Србији бавио се аматерским друштвеним радом. Дуго времена био је председник Рвачког савеза Београда.

На томе Стевановић не стаје, стечено знање несебично је почео да преноси на млађе. Преко београдске школе микрохирургије коју оснива почиње да ствара плејаду будућих врхунских стручњака коју предводе професор др Марко Бумбаширевић, иначе директор Института за ортопедију и трауматологију, Радован Манојловић, Чеда Вучетић и Чедомир Вучковић. Та београдска школа данас се сврстала у ред водећих у свету, а која се од најмоћнијих болница планете, како рече Стевановић, разликује само по недостатку оптималних услова. На недавно одржаном првом конгресу ортопеда Србије на коме су присуствовали водећи стручњаци из света, речено је да Стевановићево дело и у његовом одсуству од 1990. живи најлепшим и најубедљивијим животом. Ако дела људе красе, Стевановићево дело украсило је и српску медицину.