Ево, прочитао сам искрено и потресно писмо Ане и Сање Божиновски, насловљено "Крик деце: Србијо, пусти нашег невиног тату из затвора"!
Децо, знајте да је ова данашња Република Србија доста наследила од пред(њ)ака: Мотив неверне жене опеван у песмама "Женидба краља Вукашина", "Бановић Страхиња". Ту је и вечна "кривица" једног Вука Бранковића за оно што (ни)је урадио. Крив је због чињења и нечињења!!! Највећа туга и жалост је што се многи старци у власти данас радују када млади људи, попут мога младога колеге Зорана Божиновскога нађу, прави-здрави, у хапсани. Зашто? Многи лажу да су отишли у иностранство јер "беху изложени режимским репресијама због свога слободоумља", а одлазили су ван Србије на Дан Републике - 29. новембра, одмах после Титагине сеобе из најбољег од свих светова у васиони у вечни живот где ваља Богу полагати рачун! Алузије су сасвим јасне, драга децо Ана и Сања и Ваше јавно обраћање "пило" би воде када би могли у овом (не)времену имати више људи који стварно желе видети Зорана као слободног човека, а не радити у рукавицама и у служби фракција Државне безбедности! Да, да, многи ће лепо зарадити на Зорановој муци и борби, али остаје нам за утеху песма са поруком: "А бре, македонче, каде се спремаш? Борба те чека, борба за слобода!" Но, у ваздуху лебди питање да ли се вреди борити за народ који не излази на митинг подршке славују који га буди... овај текст написах на дан рођења моје драге, дивне и племените мајке Хане, са надом да ће ми ове речи подршке бит уписане као добро дело величине највише планине овог света! Не клоните духом, ја сам са Вама! Поздравља Вас, искрен и учтив, Сенахид Незировић, члан Друштва новинара Босне и Херцеговине, преводилац и писац!
(Senahid, 04.12.2013. 11:36:44) [14036]