Заборављена спасоносна српска шајкача

Поводом обележавања 90. годишњице краја Првог светског рата, словеначки организатори гурнули под тепих улогу српских војника у ослобађењу Словеније и утврђивању њених северозападних граница

Хицем из ракетног пиштоља обележен је почетак приредбе којом је уз Крнско језеро, највеће словеначко високогорско језеро на планини Крн одакле пуца поглед на национални симбол Триглав, обележена 90. годишњица краја Првог светског рата, 16. новембра. Из различитих крајева Словеније, са поласком из касарни Словеначке војске (СВ), на Крн се сјатила маса света одевена у сиве, аустроугарске униформе, а пратњу су им чинили официри и војници савремене словеначке војске, као и представници “савезничких армија”. Код Крнског језера су на импровизоване јарболе подигнуте заставе – словеначка, хрватска, босанска, америчка, аустријска.

Међу узваницама из различитих држава, предњачили су војни аташеи који су у почаст салутирали поменутим барјацима. Скуп је протекао у духу какав се последњих година у Словенији усталио – брисања границе између у рату поражене и победничке стране. За младе генерације је то донекле разумљиво – словеначко тло је пре 90 година било део Аустроугарске монархије, а већина Словенаца је носила (тада омражене) униформе аустријског завојевача. Занимљиво је да мештани из словеначке Штајерске и Корушке данас с весељем ваде из нафталина и о оваквим приликама одевају очуване аустријске униформе својих предака, војника Монархије.

ПОРАЖЕНИ СЛИСТИЛИ ПОБЕДНИКЕ: Недавно је у Пивки приређена симулација битке из Првог светског рата у којој је храбра словеначка солдатеска ослободила коту од Италијана, који су ономад били савезници победника. Оваквим маневрима се у свести савремених словеначких генерација брише осећај стида због некадашње припадности “погрешној страни”, аустријској, која је рат изгубила. Ретуширање историје није неуспешно, па су организатори суботње комеморације на Крну заборавили да позову државу чији су се војници активно борили на словеначком тлу за пораз Аустроугарске и допринели потоњем ослобођењу и стварању прве словеначке државе.

Заборављена је Србија. У српској Амбасади у Qубљани потврђују да представници Србије нису били позвани ни на једну од неколико свечаности којима је Словенија ове године обележила крај Првог светског рата. Алеш Сила, портпарол словеначког министарства одбране (МОРС), пропуст правда чињеницом да Србија у Словенији нема свог војног аташеа (док Словенија у Србији има), као и да Словеначка војска није била “директни организатор” светковине, није слала позивнице, већ је “само помагала око организације, логистички”. Портпарола није омело ни то што је свечани говорник код Крнског језера био генералмајор Словеначке војске Алојз Штајнер, заменик начелника Генералштаба СВ, па сазнајемо да је формални председник организационог одбора приредбе на Крну Јанез Стушек (61), градоначелник општине Радовљица и председник “Малог војног музеја Бохињ”, на чијем сајту налазимо да је по вокацији активан учесник рата за Словенију 1991. и члан републичке координације за вођење борбе против ЈНА, за шта је одликован највишим државним признањима. Активан је и у Савезу ветерана рата за Словенију (1991), пчелар, добровољни ватрогасац, планинар, смучар и давалац крви. Није необразован, завршио је два факултета, дакле зна историјска факта с краја рата 1918, што можда објашњава зашто му је понестало снаге да читаоцима НИН-а објасни зашто је српска застава изостављена са обележавања краја Првог светског рата на живописном Крну.

Бригадир Јанез Кавар, председник Удружења војних алпиниста Словеније, стациониран у касарни СВ у Бохињској Бели, такође не зна где нестадоше Срби, па објашњава да су чланови Удружења учествовали у свечаности којом се негује баштина Првог светског рата “коју веома подржавамо и поштујемо”. Зашто то осећање нема и за неговање спомена на српске војнике који су своје кости оставили далеко од куће, по словеначким врлетима, Кавар “није надлежан да одговори”. Миха Бутара, председник “Савеза словеначких официра”, то што на прослави 90. годишњице краја Великог рата “није било ниједног представника Србије”, објашњава тиме да су “пре неколико година” Срби звани, “али се нису одазвали”. Занимљиво је да организатори различитих помена палима у кланици 1914-1918 нису заборавили да подсете да је овде ратовало чак 18 народа. Сметнули су с ума да је међу њима био и српски.

Иако Сила тврди да Словеначка војска има одличну сарадњу са Војском Србије, Бутара открива да нема податак да су представници српске војске били међу позванима на и једну приредбу којом је у Словенији обележен крај Првог светског рата. Поред амбасадора Словенији блиских земаља, међу поштоваоцима неговања баштине једног од најгорих ратова у људској историји (љубљанско “Дело”), на комеморацији на Крну су предњачили припадници словеначке горске полиције и активисти одани униформама Првог светског рата. Пошто су у свести окупљених два хица, из пиштоља испаљена, призвала “почетак рата”, уследило је неколико ракета из супротног смера, чисто да оживе слику о две супротстављене, закрвљене стране. У наставку – културни део програма са дувачким оркестром СВ, трубачким квинтетом словеначког полицијског дувачког оркестра, и војни аташеи из неколико Словенији братских војски који свечарски пале спомен-огањ. Фајронт је означен зеленом сигналном ракетом, као симболичним окончањем боја. Хепенинг је потом пресељен на запуштено војно гробље на Дуплој планини, где су после молитве војног капелника положени венци и запаљене свеће. Треба подсетити да је Крн прве три седмице рата био у аустријским рукама, а онда су га, према тумачењу новије словеначке историографије, “заузели Италијани”, да би га “задржали” окупираног све до последње битке на фронту код Соче.

Последње клањање заборављеним гробовима војника из Првог светског рата открива да је “непознати починилац” (коме за ту кажњиву радњу прети до пет година затвора) оскрнавио надгробне споменике муслимана погинулих 1916. на аустријској страни, сахрањених на забаченом војном гробљу у словеначком Логу под Мангартом. Словеначки муфтија Неџад Грабус је преко медија упозорио да су на 74 надгробна знака Бошњака осванула оцила, српска “националистичка обележја”. Исламска верска заједница у Словенији је пре годину дана на истим гробовима заменила хришћански крст одговарајућим муслиманским обележјем. Муфтија је осудио акт мржње, позвавши на суживот а шеф СПЦ у Словенији парох Перан Бошковић запретио је православним верницима да ће бити екскомуницирани ако се усуде на слична дела.

Надлежни у Бовцу који пазе заборављена војна гробља из два рата, опомињу да нису ретки напади на надгробне споменике, па су својевремено на мети били и српски. Не зна се каква је њихова судбина, јер Амбасада Србије у Qубљани каже да “Амбасаде Републике Србије нису надлежне за бригу о војним гробљима”, па о њима у Словенији наводно брине словеначко министарство за рад, породицу и социјална питања.
ДОБРИ, ПА НЕПОДОБНИ: Намеће се питање зашто су Срби у Словенији од добрих момака који су педесетих година прошлог века били спремни да положе живот како би словеначки Трст вратили у словеначко окриље, у ново време постали непожељни. Одговор је да је за то заслужна Милошевићева политика, недавни ратови и никад заборављено београдско “терање (Словенаца) у Филаделфију”. Млађе генерације о Србима уче из историјских уџбеника у вишим разредима основне и средње школе, где је нашироко описан српски хегемонизам, доминација и диктатура у државној творевини насталој после 1918. Све је поткрепљено илустрацијама (без критичког коментара истих) којима је пропагандна машинерија Аустроугарске сатанизовала Србе и Србију уочи и по завршетку Првог светског рата.

Отуда је најновије словеначко парадирање у староаустријским униформама и амнезија актуелних власти у погледу помоћи коју су Срби пружали Словенији у најтежа времена, доказ колико је тешко суочити се и помирити са властитом историјом, што је тенденција присутна и у Словенији. Историјске чињенице показују да је у прећутаној прошлости било другачије, а да се добар део словеначке политичке елите и народа на почетку Првог светског рата затекао на погрешној страни, у непријатељским рововима у рату вођеном и против Србије. Парадокс је да је управо Србија на крају тог рата Словенцима, али и Хрватима и другим народима под аустроугарском капом, иако су учествовали у агресији на Србију, помогла да крај борби дочекају на страни победника, а не поражених губитника.

МАЛО ПОДСЕЋАЊЕ: Анали памте да је вест да је Аустроугарска објавила рат Србији, у Qубљани и другим словеначким градовима дочекана са општим одушевљењем. Највећи словеначки дневник “Словенец” у броју од 27. јула 1914. објављује антисрпску хушкачку песму бана Натлачена под насловом “Бојни гром”, чија трећа строфа гласи: “Топовима поздрављамо вас Србе; хладан дом вам дижемо уз врбе.” Словеначки надбискуп Антон Бонавентура Јеглич у говору одржаном 11. августа 1914. поздравља паству речима: “Мушкарци! Зове вас цар да оружјем у руци браните католичку Аустрију, нашу католичку царску породицу од заклетих непријатеља. Дакле, напред! Са вама је Бог, напред са одличним војсковођама, напред ка славној победи!” Два дана раније Јеглич је одржао још један говор у коме је проповедао да је рат против Србије праведан и да је то освета за “крајње неправедна настојања да се разбије и уништи наша красна Аустрија под жезлом наше древне хабсбуршке царске фамилије”. Иван Шуштершич, председник покрајинског одбора Словеначке народне партије још 5. јула 1914. у љубљанском хотелу “Унион” указује да је Србија “земља убица и разбојника” и прети да ће “тешка песница словеначког војника... разбити лобању тог Србина у коме живи прождрљива мегаломанија”.

Ни словеначки либерали нису били бољи. Иван Тавчар, председник љубљанске општине и првак Словеначке либералне напредне странке, поздравио је са свог балкона војнике који одлазе у “борбу (против Срба) за словеначки народ”. Када је за то чуо његов политички сапутник, посланик у аустријском парламенту Иван Хрибар, у дневник записује следеће:”Морала би да изазове гнушање ова византијска сервилност која открива сву беду ропских душа…” Мало ко овде памти просрпски став Ивана Хрибара који у Словенији има статус патриоте иако је на почетку Другог светског рата скочио у реку Qубљаницу завијен у југословенску заставу, и тако изабрао смрт уместо да пристане на ултиматум италијанских окупатора који су му 1941. понудили положај градоначелника Qубљане – исти положај који му је аустријски цар 1908. ускратио због “југословенске” оријентације.

У Словенији се о свему томе много не дивани и не зна. После осамостаљења Словеније јуна 1991, улога Словенаца у Првом светском рату бојена херојским нијансама – евоцирају се, на пример, успомене на западни (Сошки) фронт надомак Кобарида, који је однео милион људских живота, међу њима много Словенаца што у аустријским, што у италијанским униформама. Велики значај се придаје и “борби за северну (словеначку) границу”, а млађи аутори историјске борбе вођене 1918. и 1919. године често интерпретирају тако да истакну “аутохтоност” словеначког отпора. Тиме свесно прикривају чињеницу да су најжешће борбе вођене у време стварања државе СХС и да је Словенија стекла државност и помоћу данас непожељне “браће с југа”, а пре свега Срба.
У контексту Првог светског рата словеначки историчари истичу генерала Рудолфа Мајстера, заслужног за ослобођење Марибора. Мајстер је 1. новембра 1918. у Марибору са малобројним словеначким војницима и Србима, ослобођеним заробљеницима из аустроугарске војске, преузео власт у граду. Прогласио је Марибор “југословенском територијом”, о чему је влада у Qубљани накнадно обавештена. Мајстеров подухват је успео иако је у ужем градском језгру, према попису из 1910, живело 27.994 становника, од чега је свега 3823 људи (или 13,7 одсто) као језик споразумевања навело словеначки. Мајстеру није била важна демографија, па је својом акцијом преокренуо ток историје.
Положај у Корушкој је био другачији; покрајинска влада је зависила и од помоћи српских добровољаца а касније и од српске краљевске војске. Крајем 1918. располагала је са 8.925 војника и официра те 1.695 српских војника, повратника из аустријског заробљеништва. На позив за мобилизацију се у Корушкој одазвало само 2500 резервиста, јер су се словеначки Корушци лоше одазивали на мобилизације. Упркос томе су неке јединице извеле успешне операције, попут оне 30. новембра 1918. када Фрањо Малгај заузима Великовец (Волкермаркт). Од огромне помоћи му је било и 140 српских војника са шест митраљеза, које му је послао потпуковник Стеван Швабић. Qубљана је у то доба тражила од Београда да пошаље у Словенију српску војску и обезбеди северну границу земље “Словенаца, Хрвата и Срба”, проглашене 31. октобра 1918. у Qубљани. Први батаљон српске војске дошао је у Словенију 22. децембра 1918. под командом генерала Крсте Смиљанића, вође српске војне мисије. У његовом штабу је био и потпуковник Милан Недић. Словеначка влада је Крсти Смиљанићу послала више захтева за помоћ. Али како је Крста Смиљанић имао мало снага на располагању, није могао да изведе нападе. Зато је љубљанска покрајинска влада самостално одлучила да изведе први напад на Целовец (Клагенфурт), о чему је Крста Смиљанић касније обавештен. Офанзива креће 29. априла 1919. у раним сатима. Словеначке чете су у борбама са аустријским “абверовцима” доживеле пораз, како због лошег снабдевања, тако и превелике међусобне удаљености чета. Немачки противнапад стиже чак до Дравограда и угрожава Словењ Градец. Неки историчари упозоравају и на успешну аустријску пропаганду, јер су словеначки војници лецима упозоравани на “српску некултуру”, “ратно другарство са Аустријцима” и да “Срби морају умрети”….

Маја почињу припреме на велику, заиста “свејугословенску” офанзиву. Врховна команда српске војске у Словенију шаље коњанике, пешадију и много артиљерије, три пука редовне војске, прекаљене у пробијању Солунског фронта. Аустрија на својој страни има око 10.000 војника и 50 топова, а југословенска војска 10.000 војника заједно са добровољцима, ослобођеним српским војницима, 94 топа и 270 митраљеза. Команданти су били искључиво српски војници, једино је Лабодском одреду који је имао 2.000 војника и 14 топова командовао генерал Мајстер. Корошком одреду је командант био пуковник Qубомир Марић са 3.200 војника и 32 топа. Међу њима је била и батерија српске артиљерије и два ескадрона коњице. Језерским одредом је командовао пуковник Доброслав Миленковић са 4.200 српских војника, коњицом и 23 топа. Qубељским одредом командује потпуковник Сава Трипковић. У јединицама је било 720 Словенаца са 8 топова. Јесенишки одред је имао две чете пешадије, митраљесце и два топа, заједно: 200 војника. Приликом напада су посредно помогли и војници хрватског пуковника Узоринца који су у Марибору преузели улогу Мајстерових чета.

Југословенска офанзива је изненадила Аустријанце. Словеначки и српски војници су до 4. јуна потукли аустријску војску и освојили Целовец (Клагенфурт), Великовец и у Словенији никад прежаљени словеначки национални симбол (данас у Аустрији) – Госпосветско поље. Аустријски историчари у домаћи успех убрајају то што су аустријске јединице имале наређење да смеју да се предају само силама “антанте”, дакле и јединицама српске војске. Када је чета љубљанског пука дошла до Госпосветског поља, испред цркве је запевала “Напред заставе славе” и “Лепа наша отаџбина”, па свештенство војску поздравља речима: “Нека вас Бог прими, краљева југословенска војско.” Историчар Лојзе Уде у анализи тадашњег дешавања истиче значај “српске команде и дисциплине” и закључује да је први пораз словеначке војске у Корушкој показао да словеначки војници два месеца раније нису били довољно јаки да сами заузму (аустријску) Корушку и да су “на помоћ морали доћи Срби”.

Слично је било и на западном фронту. Председник словеначке владе Јоже Погачник дочекао је у Постојни италијанске официре као припаднике “савезничке војске”. Италијани су у град послали војни оркестар, мада је словеначка влада протестовала да је прекорачена демаркациона линија. Италијани одлучују да “војска свеједно ту остане”, покушавајући да “оперетским ратом” продру ка Врхники. Зауставила их је 14. новембра 1918. јединица 26. пешадијског пука код Врхнике, састављена од Срба, бивших војних заробљеника под командом потпуковника Стевана Швабића. Италијани нису хтели да оду ни из Беле Пећи, па словеначки стотник Винко Поточник позива у помоћ српске војнике јер је “познато да имају Италијани пред српском шајкачом више респекта него пред нашом, још увек аустријском војничком капом”. Слично је било и у Бохињској Бистрици, где су се италијански алпинци под командом свог “сототента”, суочени са Србима, првим возом вратили назад, у Подбрдо.

Описани војни успеси су били добрим делом поништени вољом народа у аустријској Корушкој, где је 10. октобра 1920. на основу Париске мировне конференције организован плебисцит у тзв. “зони А”. Иако је више од 70 одсто становништва у том делу аустријске Корушке било словеначке народности, на плебисциту је 22.025 гласача (59 одсто) гласало да територија остане у саставу Аустрије, а 15.272 (41 одсто) за прикључење Југославији. Мада су се Словенци сами одлучили да највећи део Корушке, ослобођене у рату у коме је пало и на стотине српских војника – припадне Аустрији, данас словеначки уџбеници историје уче подмладак да Београд није одговорио на молбе Qубљане да благовремено пошаље трупе, чиме је Србима натоварена кривица за губитак (словеначког) дела територије и раздвојеност националног бића.
Данас се о Србима у Словенији разматра и у контексту “српске агресије” 1991. и одласка “последњег војника ЈНА” из Копарске луке (25.10.1991). Када је Јанез Јанша, словеначки премијер у одласку, 25. децембра 2005, на дан Рудолфа Мајстера, одржао говор у Марибору, ни речју није поменуо допринос српских добровољаца у одбрани “северне границе”, али није заборавио да каже да се 1919. ондашњи словеначки политички врх приликом преласка у југословенски државни оквир “суочио са унитаристичким притисцима београдске елите”, као и да су Мајсте