Апологија –о члану 11- I дио

Члан 11 б) Закона о условима и поступку за прекид трудноће, као основ ''касног'' прекида трудноће наводи да ''када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се дијете родити са тешким тјелесним или душевним недостацима,'' може се прекинути трудноћа суштински без обзира на њен стадијум.

Да ли се на овај начин отворено манифестује непријатељски однос друштва према особама са тјелесним и душевним поремећајима је питање које у озбиљној расправи нема мјеста. То је свима више него јасно.

Замислимо да у истом члану стоји под д) ''када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се родити дијете женског пола '', као основ за ''касни'' прекид трудноће. Или као основ за прекид трудноће уопште. Ово би са аспекта бораца за људска права представљало недопустиву тзв. преднаталну дискриминацију жена која је оштро осуђена. Заборављамо ли да су особе са различитим поремећајима такође људи? Да и они имају људска права? Да и они могу бити, а сада на жлост и јесу жртве преднаталне дискриминације? И они су формално изједначени у правима са свима нама.

Оно што је проблематично јесте критеријум по којем се утврђује постојање '' тешких тјелесних или душевних недостака''. Познати су примјери да су жене прекидале трудноћу када су им дјеца била равних табана. Ово је у ствари компликовано питање. Ако би смо покушали пронаћи одговор у  кривично-правној теорији приликом дефинисања тешких тјелесних оштећења или пак унакажености, као евиваленту тешким тјелесним или душевним недостацима, видјели би смо да ни тамо не постоје потпуно усаглашени ставови.

У сваком случају, и да се утврди јасан критеријум за одређивање постојања тешких тјелесних и душевних недостатака, и даље остаје отворено питање: по ком основу (или праву) се дозвољава абортирање особа којима се утврди постојање поремећаја? Еугенизам.

По мом мишљењу ово што је сада прописано чланом 11 б) је исто као када би се трудноћа могла прекинути због сазнања да дјете има плаве очи. Јер зашто да плавоока (или било која друга) дјеца буду привилегована у односу на дјецу са неким поремећајем.

Аргументи које сам чуо приликом усвајања овог закона су се ослањали на оне који су присутни у теорији. Наиме, такве особе пате и не воде живот достојан човјека. Питам, шта ћемо са обавезом државе из међународних докумената о људским правима да сваком под њеном јурисдикцијом пружи, или не ускрати, живот достојан човјека? Да ли позивање на тај аргумент значи признање државе да није у стању да испуни своју обавезу? Мислим да значи, вјерујем да би исто мислио и суд за људска права пред којим би се водио поступак против државе а од стране свих оних који су са тешким тјелесним или душевним недостацима.

Дакле позивањем на поменути аргумент, држава је отворила врата да различите асоцијације особа било са тјелесним било са душевним недостацима, или појединци, воде поступак против ње, јер како држава сама каже, такве особе не воде живот достојан човјека под њеном јурисдикцијом.

Био сам довољно слободан да покушам укратко сам дати одговор на питање зашто држава још преднатално дискриминише особе са различитим инвалиднитетом?

Еугеника.

Ми као друштво не желимо генетски инфериорне јединке јер оне представљају трет за друштво и деградацију нације, тј. прљање нације. Ово наравно није мој став нити су моје ријечи, ово говори Закон о условима и поступку за прекид трудноће у члану 11б) а чији је то став не залазим. Јасно је да је најпознатији носилац еугеничких идеја био Адолф Хитлер. Мада оне воде корјен још у 19 вијеку. Разлика између нацистички спровођене еугенике и ове данас је у томе што је данашња опште прихваћена и далеко ефикаснија. У прилог тврдњи су резултати из 1993. године: 11% родитеља би абортирало дјете ако се докаже склоност ка развоју гојазности, 75% би исто учинило у случају да се открије нека урођена физичка аномалија.

Маргарет Сангер, лекар из САД је рекла: :”Циљ контроле рађања је стварање Супермена. (Њу Јорк Тајмс, 31. јануар 1922.).” За Сангерову је примена еугеничких принципа подразумевала систематско елиминисање свих људи за које је она сматрала да представљају “мање вредне”, путем вештачких абортуса. Жалосно је што наш законодавац, чини се, дијели њено мишљење.

" Овај закон доносимо како би спријечили да абортусе раде бабе гатаре плетећим иглама, или ординације које за то немају услове, јер ради се о једном или о два људска живота и морамо створити услове да се заштити репродуктивно здравље жена", рекао је министар здравља и социјалне заштите РС Ранко Шкрбић у завршном обраћању посланицима. (Срна)

Дикриминација особа на основу њихове расе, пола или физичког и/или психичког недостатка је ружна и видљива реалност нашег доба. Дискриминација на основу генетског кода је још гора! Ако желимо да изградимо светлу будућност за наше потомке, онда морамо људе да ценимо на основу неприкосновености достојанства њихове личности, а не на основу њихових способности или неспособности.( Др Немања Зарић)