Други део

Епиграф: „Независност је једини ефикасни начин да се изгради политички стабилно и економски рентабилно Косово“. Из реферата посредника на преговорима између Београда и Приштине, добитника Нобелове награде за мир Мартија Ахтисарија.

Стижемо у општину Исток – овде је 2005. од средстава руског главног града била изграђена 71 кућа за српске избеглице, које су решиле да се врате у родни крај. На периферији града Исток разговарамо са постаријим човеком Раком Перићем, који живи у таквој кући скоро годину дана. Господин Перић има 83 године, али он признаје да би могао још да ради, али где да нађе посао када ни за младе, независно од националности, места нема…
Наш саговорник је у своме веку много прошао и склон је филозофирању – читав мој живот протиче у нади, сматрам да свако има право на живот, јер све нас је створила природа, говори Перић и сећа се Југославије за време Другог светског рата, када је његова породица са Косова била интернирана у Албанију, а затим се вратила у родни крај, који је 90-их година чекало још једно искушење…

"Овај рати бо је најмрачнији – само црно, без белог. Никада нисам био члан некаквих партија, оне су само свађале народе и данас их свађају. Имам комшије Албанце. У овом рату и они су морали да се спасавају бежећи. Када се на фронту боре мушкарци, то је нормално, а у овом рату су гинуле жене, деца, старци… Да ми је неко рекао да ћу у животу морати да преживим толико ратова и одрицања, одговорио бих да не могу то да издржим…"

У великим градовима број житеља неалбанских националности најчешће није већи од три до пет људи. Већином су то старији људи, они нормално разговарају са комшијама и постоји верватноћа да их више неће дирати. Косовске власти имају одличну могућност да покажу да се у републици гради друштво засновано на принципима равноправности – ето, наводно, ми мирно коегзистирамо.

У општини Исток има 5 српских села. Наш пут води кроз село Осојане. У једном тренутку поред нашег путничког аутомобила пролази неколико оклопних транспортера КФОР-а – такво суседство оставља известан осећај нелагодности на срцу, али у целини за Косово то је уобичајна слика, чак миран пејзаж.


Старији косовски Срби говоре уз чашу вина – дај Боже здравља и слободе. Веома нам је тешко да схватимо шта је то одсуство слободе кретања. У Северној Кореји, да бисте путовали из своје области у другу, морате да добијете посебно одобрење власти. Али Северна Кореја је затворена земља, њу озбиљно критикује међународна заједница управо због људских права, уз то – та земља не претендује на европску интеграцију. На Косову, које ће могуће за пар година интензивно почети да вуку у ЕУ, наравно, није потребно да тражите специјалну дозволу да пређете из једне општине у другу.


Али зато можете да добијете каменицом у стакло аутобуса, у којем се возите преко албанске територије. Због тога су међуградски аутобуси којима се возе Срби опремљени прозорима од плексигласа – они се не могу пробити. Нешто касније, у општини Штрпце, у нашим колима заштићених тобоже дипломатских таблицама, појавиће се још један путник – Србин по имену Славиша. Он нам се придружио да бисмо посетили манастир Свети арханђели и погледали стари град Призрен. Ради се о томе што је пут у те крајеве, практично у потпуности насељене Албанцима, опасан за Србе и доступ споменицима сопствене културе и древне историје је отежан, тачније скоро немогућ. То је као када Рус не би могао да дође у Московски Кремљ или Енглез на Трафалгарски сквер.


У селу Осојане разговарамо са учитељем историје Драганом Радуновићем. Поред је школа, фудбалски терен на којем се играју деца, неки се стидљиво смешкају у објектив фотоапарата. Учитељ говори да тренутно школа има око 70 ђака – зграда је била срушена за време војних дејстава 1999. али сада су већ створени сви услови за ученике. Средства су издвојиле, наравно, власти Србије. Господин Радуновић одлично говори руски, говорећи о невољама косовских Срба он се сећа чувеног цитата из „Ане Карењине“ Лава Толстоја: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна је несрећна на свој начин“ — проблема је много, наставља он, али људи не губе наду, а деца су деца – она се радују, расту и жуде за сазнањима.


"Деца уче у школама српски, енглески и руски. И солидно говоре руски, часове имају редовно, имали смо висококвалификованог предавача који им је дао основу, а ко хоће може да настави даље. Руски деца имају два пута недељно током три године. Може ли им то у животу затребати? Зависи како ће се развијати политичка ситуација, али морам да признам да се у последње време много наде полаже у Русију, у њеног председника Медведева, у земље Латинске Америке. Мислим да више никада неће бити такве доминације САД у свету. Ускоро ће се формирати и јачати други блок, који ће поштовати међународно право и неповредивост граница…"

На Косову постоји својеврсно рачунање времена: до 1999. године и после, тачније после бомбардовања и доласка међународних снага. И у том времену „после“ у општини је извршено много злочина. Осамдесетогодишњег Србина чобанина пребили су намртво палицама. Мирног муслимана-бошњака који ни за шта није био крив угушили су, судију исте националности и вероисповести, који је по мишљењу косовских Албанаца донео неправилну пресуду, бацили су у јаму са кречњаком. И паралелно са тим на Косову се на сваком кораку граде џамије. Занимљиво, како се према томе односе спонзори Косова, исламске државе које су међу првима признале његову независност?

Сада је у општини релативно безбедно. Подвлачимо– релативно. Заменик председника општине Вукомир Ђурић размишља: затвореници у ћелији ипак имају слободу, мада и у границама 4 зида, а шта је са Србима и другим представницима неалбанских националности у селима унутар албанских тероторија?

"Свако вече осећам да ће неко да дође. Неко ће да нападне кућу, нешто да украде. Такав терор какав је био 17. марта 2004. мислим да се више неће поновити – Албанци ће у том случају много изгубити, покварити свој имиџ у свету. И они нас притискају на друге начине: скоро половину трактора које смо добили они су украли, краду кола… Украли су ми чак резервоар за воду! Моја ћерка је прала зубе и каже: „Тата, нема воде!“, ја сам отишао у двориште – видео сам трагове злочина, али лопови су се већ сакрили у тами. Рекао сам себи – не могу да чувам тај резервоар свако вече: они ће украсти, ја ћу купити још један, они ће опет украсти… И тада ћу схватити да мени ту нема живота, повешћу жену и троје деце и отићи… Шта овде чекам, да ми још и дете украду?"

Краћа историјска напомена. Из реферата организације Хјуманс Рајт Воч о догађајима 17. марта 2004: за 48 сати погрома било је спаљено најмање 550 кућа и 27 православних цркава и манастира, из насељених места било је протерано око 4000 Срба и представника других неалбанских мањина. Неколико месеци после догађаја остало је још око 2000 расељених лица који су морали да буду смештени у скученим и антисанитарним условима – у недовршеним становима без грејања, препуњеним школама, шаторима у базама КФОР-а, па чак у металним контејнерима. Да додамо да је тих ужасних дана погинуло 19 представника неалбанских националности.

Видеоснимци погрома облетели су читав Интернет. Можете их лако наћи на популарном видеосервису Јутуб, ако једнотавно укуцате датум. На пример, јунаштво Албанца симљено највероватније мобилним телефоном, који се попео на православну цркву и скакао на крсту у нади да ће га сломити и скинути. Али у Белој кући и владама већине земаља ЕУ очигледно нема  Интернета – шта ће им, тек је 21. век.

Путујемо даље. 12. августа 2003. на реци близу српског села Гораждевац одмарала су се српска деца. Двоје непознатих нападача отворило је на њих ватру из аутомата. Четворо деце је било тешко рањено, двоје убијено. Истрага је завршена без резултата. А рањенима је тада била пружена „квалификована“ помоћ у албанској болници: 13-годишњој девојчици Драгани Србљак која је била рањена у десну ногу, албански лекари су ставили гипс директно на рану – о томе сведочи познати руски Интернет-портал „Косово-поле.ру“.

У књизи руског фотографа Наталије Батраеве „Распето Косово“ постоје фотографије које су забележиле сахрану деце и лица родитеља убијених тугом, али ти снимци, -  сигурнисмо, — никада неће доспети у западне монографије типа „Важни догађаји 20. века“, као што су доспеле фотографије на којима су снимљени Албанци, пострадали на демонстрацијама против укидања аутономије Косова крајем 80-их.

Није толико страшно умрети, колико је страшно бити жив сахрањен – гласи натпис на споменику српским дечацима, као и жртвама догађаја 1999. године. Гораждевац је једно од најтрагичнијих места Косова – слепо црево дуго 3 - 3,5 километра у самом центру општине насељене Албанцима. Долази аутобус из Косовске Митровице – једино што повезује село са остатком света. Млада, уморна жена му притрчава, и видимо како радосно дочекује своју децу. „Код нас чим седнеш, - помолиш се да нормално стигнеш, и на пут“, кажу нам касније становници једног српског села. Код зграде локалне амбуланте воде се тихи разговори, али су  улице углавном пусте – овде има нешто преко 1200 становника.

Разговарамо са лекаром Верицом Дригант. Она је родом из ових крајева, дуго је живела у Украјини, али се вратила у Гораждевац 2000. године – зато што је хтела да помаже људима. Проблема са лековима нема, каже Верица, мада понекада има задржавања на такозваној косовској царини. Зато је овде дефицит лекара, па и најближа болница се налази сто километара одавде.


"Сви моји пацијенти имају проблема са психиком, имају висок притисак, сви пију средства за смирење. Нерви су попустили и деци. Немамо слобуду: многи становници Гораждевца за 8 година никуда нису одлазили из села и не смеју то да учине – плаше се. Ја лично не могу да схватим ко је крив за све што се дешава, наставља Верица. Многи Албанци нас жале, вишам се са њима и они кажу да и они тешко живе. А нама је тим пре теже".

Данас је овде немогуће живети, гласи неутешни закључак госпође Дригант. Она као медицински радник често мора да иде у град и често као Српкиња мора да слуша на улици поруге на рачун свој народа од младих Албанаца. Омладина је расположена агресивно и представници других националности немају никакву могућност да се врате у веће градове, сматра она.

Уосталом, ма колико на први поглед жалосно изгледала слика, становници Гораждевца су посебни људи, са њима не може тек тако да се изађе на крај. Незгодни, како за њих говоре своји. О чему се ради? Када су започели нереди 1999. године, причали су нам људи, становници општине су се прво спремили да беже – превише је густо албанско окружење у тим крајевима. Чак су расклопили на даске дрвену цркву која је месном гробљу стајала најмање 6 векова . Све су пажљиво утоварили у камион заједно са децом и кућном старудијом и …. предомислили се. Такви су невероватни људи ти „Гораждевчани“. А цркву су склопили, и сад поново стоји на свом месту.

Епилог. Дошло је време да се Косово заједно са читавим Балканом из 90-их година уведе у 21. век путем признавања независности Косова. Џон Мекејн, председнички кандидат САД.

 Веома свежу мисао је изрекао амерички политичар…