Албанске скице: међународне мировне снаге у Албанији (Део 3)

Средином априла 1997. године поново сам отпутовао у Албанију. Атмосфера је била драматична – земља је престала да се потчињава централној власти и ред је требало успоставити уз помоћ ОЕБС-а. Тих дана сам поново видео да сиромашна земља из дана у дан постаје још сиромашнија и да се њом још мање може управљати.

Локални политичари су основано сматрали да полугладно становништво Албаније које су покрали финансијски мешетари, има оружја у вредности од 2 милијарде долара. Од свега што је покрадено после дугих преговора успели су да врате само 15 хиљада јединица оружја, углавном тешко. Локална мафија је брзо организовала откуп старих «калашњикова» кинеске и совјетске производње, који су ипак још увек били у функцији. Многи аутомати су касније нелегално доспели у Југославију. И у Западној Европи је било много оних који су желели да набаве добре аутомате за свега неколико десетина тадашњих немачких марака. За Албанце је то био читав иметак, а за богате мафијаше – ситне паре на којима се још неколико пута могло добро зарадити. Главно је то да је имало шта и коме да се прода.

Искуство натовског контингента у Босни и Херцеговини је показало да познавање локалних језика помаже приликом комуникције са становницима. За миротворце у БиХ НАТО је више пута штампао специјалне брошуре за учење језика. У ОЕБС-у је такође донета одлука да се изда речник од двеста речи и фраза на албанском језику, које је обавезно требало да науче сви представници међународних полицијских снага у Албанији. Главни изрази су били: «Стани,» «Руке увис,» «Баци оружје,» «Покажи документа,» «Куда идеш,» «Отвори пртљажник,» «Зашто носиш оружје,» «Лези и не мрдај.»

Било је тешко научити албански језик по краткој брошури. Али, пошто је део становништва разумео италијански и грчки, главни терет су преузеле војне полицијске снаге из Италије и Грчке. У повољној ситуацији су се нашли Турци који су одавно добро познавали Албанију. Клима и пејзажи личе на турске – међу војницима и официрима је било много оних чији су родитељи пореклом из Албаније, с Косова и из Македоније. Иако су се педесетих година прошлог века преселили у Турску, своју децу су научили матерњи језик. Истина, без обзира на знање језика командири су апеловали на своје потчињене да не ступају у контакте с цивилним лицима, бандитским групацијама и тако даље. Помоћ и подршка су се могли добити само од локалних полицајаца и војника.

Команда миротворне операције «Зора» није сматрала да су главни проблем наоружани људи, већ на стотине хиљада гладних. Испоставило се да су они чак опаснији од бандита. Зато су сви војници из међународних снага имали при себи тешку опрему – заштитне прслуке, лопате за откопавање мина, аутомате, шлемове – 50 килограма по човеку. Испоставило се да мировна мисија у Албанији није само опасна ствар, већ и тешка у буквалном и у преносном смислу.

Још један проблем на који тих дана нисам обратио пажњу – сиромашно становништво је на све начине покушавало да се пребаци у иностранство, што даље од сопствених невоља и трагедија. Преко старог танкера «Ирини» организовано је пребацивање Албанаца у Италију, у луку Бари. По тврдњи листа «Република» албанска мафија је одредила јасну тарифу за пребацвиање својих земљака у Италију – од сваког морског путника наплаћивало се по 8.000 дојче марака. За једно путовање танкером «Ирина» на људима који су желели да доспеју у богату и ситу земљу превозници су у просеку зарађивали по милион марака. Такса за морско путовање је износила 7.000 по човеку, плус 1.000 марака је требало платити за довожење до обале гуменим чамцем. Танкер је обично пролазио кроз Отрантски теснац у близини границе с Црном Гором где никад није било никакве пограничне контроле. Од тренутка кад су у Албанији почели масовни нереди у Италију се пребацило 13 хиљада људи.

Кад су међународне полицијске снаге почеле своју миротворну акцију талас избеглица је привремено заустављен – специјална поморска полиција је даноноћно дежурала на Јадрану. После трагедије од 28. марта 1997. године кад се један од албанских бродова сударио с италијанским и кад је погинуло 80 људи, кроз Отранту више нико није прошао нелегално. Главни задатак миротвораца представљала је борба с локалном мафијом која је организовала пребацивање људи у Италију. Истина, то није био основни циљ – главно је било осигурати безбедност приликом поделе хуманитарне помоћи гладном становништву. Главни контингент миротвораца се налазио у центру и на југу земље, а на северу, у граду Шкодри (Скадру), одакле је и допловио танкер «Ирини» није било ниједног човека, што је организовани криминал и користио.

Италијани нису били баш задовољни тиме што су преузели на себе тежак задатак успостављања реда у Албанији. Као прво, то је скупа операција, а као друго, умиривање побуњених Албанаца се показало као тешка ствар. Теоретски, све је наводно нормално планирано, али се у пракси испоставило да ситуација није нимало једноставна. Без специјалних овлашћења – миротворци нису имали права да отворе ватру – могли су само да посматрају и да наговарају мештане.

Константин Качалин,

(Наставиће се)