Абхазија у жижи пажње светске политике

     Пре 15 година је завршен 14-месечни оружани грузијско-абхаски сукоб. Абхаске јединице су 28. септембра 1993. године, заједно са добровољцима Конфедерације брђанских народа Кавказа (КБНК), као и другим волонтерима, међу којима је било чак и Чеха и Пољака, а да и не говоримо о козацима са Дона и Кубања, успоставиле контролу над Сухумијем. Два дана касније је практично читава територија бивше Абхаске АССР, изузев појединих делова Гаљског рејона и Кодорске клисуре, прешла под контролу абхаске стране. Током 14 месеци оружаног сучељавања је убијено око 8.000 људи, док је око 18.000 рањено. Од 525.000 предратних становника Абхазије, њих око 200.000 је принуђено да напусти своја огњишта. Данас, 15 година касније, Абхазија поново доспева у жижу пажње светске политике. Премда у светлу трагичних догађаја у Јужној Осетији проблеми Абхазије каткад остају у сенци и абхаски случај се у најбољем случају спомиње везано с осетинским питањем, ипак се оба та проблема заједно сматрају кључним за безбедност Јужног Кавказа и Црноморског региона у целини.
    
     Данас Абхазија по први пут слави свој Дан победе у новом својству. Њену независност су званично признале Русија и Никарагва. При томе су се многи суседи РФ из ЗНД, не признајући формално независност бивше грузијске аутономије, изјаснили у подршку дејстава Русије на Јужном Кавказу у „врелом августу“ 2008. године.
    
     У августу ове године су на територији Абхазије опет обновљена војна дејства. Наравно, по интензивности и географском обухвату се не могу поредити с догађајима од пре 15 година. Али су ипак озбиљно утицала на исход „петодневног рата“. Искористивши ситуацију у Јужној Осетији и добронамерну подршку Москве, абхаско руководство је донело одлуку да поврати положаје у Кодорском кланцу, те је 9. августа 2008. године поподне, то јест сутрадан после трагедије Цхинвалија, започета операција истискивања грузијских јединица из горњег дела кланца. Подсећамо да је управо од Кодорског кланца пре две године започет процес активног „одмрзавања“ грузијско-абхаског сукоба. Тбилиси је до 2006. године покушавао да измени „поље сила“ у Абхазији. Тако је 1998. године дошло до окршаја у Гаљском рејону (названих „мали рат“), а 2001. године је извршен упад грузијских јединица заједно са једним од команданата чеченских побуњеника Русланом Гејалевим у Кодорски кланац. Међутим, 2006. године је Грузија применила принципијелно другачије (и квалитативно другачије) прилазе. У конкретном случају се радило о промени политичко-правног формата регулисања сукоба путем стварања „двеју Абхазија“ -- сепаратистичке и лојалистичке. За разлику од Јужне Осетије, Тбилиси није пронашао колаборационисте међу политичарима Абхазије. Ипак је Грузија у јулу 2006. године, кршећи базне Московске споразуме о престанку ватре и раздвајању снага од 14. маја 1994. године, увела у горњи део Кодорског кланца јединице војске и полиције. Међутим, у складу с Московским споразумима је проглашена демилитаризација те зоне. Дух је био пуштен из боце. Од тог времена је статус-кво поремећен. Преговори између страна су прекинути. Председник Грузије Михаил Саакашвили је тада пожурио да прогласи успостављање контроле над „срцем Абхазије“. То „срце“ чини око 15% територије Абхазије (премда и не нарочито погодне за стални боравак). За Сухуми је, пак, контрола Тбилисија постала изазов абхазијској територијалној целовитости. Не, аутор није погрешио. У јавним гласилима и круговима стручњака Абхазије се почев од јула 2006. године активно говори о територијалној целовитости Абхазијске де-факто државе, имајући у виду задржавање контроле над Гаљским рејоном и Кодорским кланцем. Сухуми је 2008. године, искористивши повољну конјунктуру, за разлику од Тбилисија, решио проблем своје „територијалне целовитости“. Руководиоци Абхазије су своја дејства образлагали васпостављањем принципа Московских споразума из 1994. године, који су предвиђали демилитаризацију горњег дела Кодора. Други мотив активизације Абхазије у Кодору представљала је тежња да се обезбеди од понављања цхинвалијског сценарија.
    
     У стварности је, међутим, до августа 2008. године мало тога преостало од Московских споразума. Руска војска се отворено прикључила једној од сукобљених страна. Таква је била реакција Москве и на конкретне догађаје из августа 2008. године, и на четворогодишње покушаје Саакашвилија да одмрзне сукобе у Абхазији и Јужној Осетији. Било како било, Абхазија је у „врелом августу“ начинила још један одлучан корак удаљавања од Грузије. Војно сучељавање Русије и Грузије је де-факто довело до тога да је статус Абхазије и Јужне Осетије, раније „прећутно“ сматраних непризнатим, био преиспитан. А ток израде принципа Медведева -- Саркозија, и поред мноштва њихових тумачења и покушаја извртања њихове суштине, показао је да после одређене „прораде“ и Европљани могу знатно кориговати свој став. Подсећамо да је шеста тачка „плана Медведева -- Саркозија“ предвиђала „почетак међународног разматрања питања будућег статуса Јужне Осетије и Абхазије и путева обезбеђивања њихове трајне безбедности“. Никада пре се није шеф не просто земље -- чланице ЕУ, већ председник Европске уније толико отворено изјаснио о релативности територијалне целовитости Грузије. Заправо, нико није намеравао да разматра независност Корзике, Квебека или Велса на међународном нивоу. Могуће је да ни у разматрању статуса Абхазије неће све ићи једноставно. Тим пре што су два члана међународне заједнице своју одлуку већ донела. Али, штоно кажу, реч није врабац. Те су зато многи радикални поклоници Саакашвилија (укључујући у првом реду грузијске политичаре) пожурили да Саркозија уброје у „издајнике демократије“ и „грузинофобе“, премда је таква оцена далека од истине.
    
     Историја борбе Абхазије за самоопредељење је драматична. Она укључује неколико темељних проблема политичког развоја читавог евроазијског простора. Казус Абхазије је постао очигледна демонстрација парадокса етнонационалног самоопредељења у Совјетском Савезу. Републички покрети за националну независност су сматрали да се сецесија сама по себи подразумева. При томе су за будуће независне државе категорички одбацивали моделе као што је федерализам, видећи у томе својеврсно понављање модела Совјетског Савеза и потенцијалну сепаратистичку опасност. Отуда и крајњи етноцентризам таквих покрета, и одсуство жеље да се у представницима „аутономних“, а не „савезних“ елита, виде партнери и присталице. У грузијском националном покрету су се само појединци изјашњавали за тражење дијалога с елитом Абхазије, за њено укључивање у редове својих савезника (Ивлиан Хаиндрава, Давид Бердзенишвили). Међутим, њихов став није претегао. Нису се на најбољи начин показали ни спонзори „национално-ослободилачког пројекта“ као што су представници грузијске сиве буржоазије, који нису желели да деле с представницима „иноетничког бизниса“. Објективности ради треба рећи и то да је абхаски национални покрет из раздобља сутона СССР у многим цртама представљао огледалски одраз грузијских дисидената-националиста. Међутим, стране су до војних дејстава 1992. године имале теоретску шансу да се договоре. Само је одустајање од компромиса и крута линија с обеју страна онемогућила такав споразум и сценарио попут татарстанског или башкирског уговора у РФ. Жестоки карактер војних дејстава, поготово болан за Абхазе просто због малобројности њиховог етноса, који је током рата изгубио скоро 4% свог предратног становништва, онемогућио је и сапостојање у оквиру једне државе. С тим у вези, сва позивања на високи постотак бракова у совјетско доба (као и расправљање о томе да је будући лидер Абхазије Владислав Ардзинба одбранио своју дисертацију у Тбилисију) не значе много. Сапостојање двеју националних елита, грузијске и абхаске, било је могуће у оквиру совјетског пројекта. Изван њега – и изван репресивних механизама контроле расположења -- такво сапостојање је постало нереално. Показало се да су два пројекта Абхазије (грузијски и абхаски) сасвим опречна, пошто су оба уместо сапостојања претпостављала доминацију. Да би се контролисала два супротна пројекта, била би потребна трећа сила коју би две стране сматрале легитимном. Такве силе није било ни 1992. године, ни сада је, после 16 година, нема. Борба за доминацију је неминовно довела до примене силе у спору и права силе као најоптималнијег начина решавања проблема.
    
     Започевши рат у Абхазији 1992. године, Едуард Шеварнадзе је објективно допринео победи абхаског сепаратистичког пројекта. А Михаил Саакашвили је 2006. године, увевши јединице Грузије у горњи део Кодора, опет демонстирао да за званични Тбилиси постоје „своји житељи Абхазије“ (њена грузијска заједница, то јест избеглице, привремено расељена лица) и „туђинци“, то јест Абхази. А војна дејства у Јужној Осетији су Абхазима дала негативно искуство и могући негативни модел будућности. Према томе, Тбилиси је током 15 година у најмању руку трипут одбијао Абхазију од себе. Абхази су узвратили истим (протеривање грузијског становништва). Исход је закономеран. Дошло је до самоопредељења све до отцепљења. Грузија је изгубила Абхазију као део свог националног пројекта.
    
Сергеј МАРКЕДОНОВ је руководилац одељења за проблеме међунационалних односа Института за политичке и војне анализе, магистар историјских наука.
 

Сергеј МАРКЕДОНОВ је руководилац одељења за проблеме међунационалних односа Института за политичке и војне анализе, магистар историјских наука.