Русија-Србија: на прагу „гасног рата“?

У последње време су поједина либерална гласила и политичари у Србији покренули масовну антируску кампању. Њен узрок није политика, већ економија. Као полазна тачка кампање послужила је посета шефа руског Министарства за ванредне ситуације Сергеја Шојгуа, током које је српска страна покренула питање преиспитивања раније постигнутих договора у енергетској сфери, тачније -- о куповини српског нафтног и гасног гиганта НИС од стране „Газпрома“. Српска страна сматра да су услови склопљеног уговора за њу неповољни, те га зато треба преиспитати. Шојгу је пак категорично изјавио да никаквог преиспитивања раније склопљених споразума неће бити. Уља у ватру је долила и изјава руског амбасадора у Србији, који се у категоричком, и чак можда за српску страну увредљивом облику, изјаснио против преиспитивања споразума. Непријатељи развоја нормалних руско-српских односа су искористили те изјаве да би започели масовну кампању у јавним гласилима, која је активно трајала током читавог септембра.
    
     Враћајући се историји питања, треба подсетити да је „Гаспром“ куповину НИС-а добио на тендеру, где су учествовале велике европске и светске компаније. Ако се погледају услови уговора, види се да су практично сви учесници тендера нудили отприлике исти износ, док је „Гаспром“ давао мањи износ. Међутим, за разлику од осталих учесника тог тендера, руска компанија је понудила инвестирање великог износа у привреду Србије, и реконструкцију нафтно-гасне инфраструктуре те земље, да би се Србија претворила у кључни чвор система „Јужни ток“, у чвориште расподеле руског гаса међу земљама Јужне и Југоисточне Европе. Уговор је потписан крајем јануара 2008. године у Москви. На челу српске делегације је био тадашњи председник владе Војислав Коштуница. Занимљиво је да се, премда не у саставу делегације, у Москви истовремено налазио и председник Србије Борис Тадић, који је у то време водио предизборну кампању. Потписивање тог уговора како од стране Тадића тако и Коштунице искоришћено је у пропагандне сврхе. Али је већ тада министар привреде Србије Динкић -- човек крајње либералних погледа, „западњак“, спроводник политике Запада у Србији, говорио да је потписани уговор понижавајући за Србију.
    
     И поред тога, у то време, ко зна зашто, српска страна није званично постављала то питање, и услови уговора су је задовољавали. Потом је средином лета дошло до ратификације тог уговора у српској Скупштини. При томе је Брисел недвосмислено стављао Србији на знање да тај уговор не треба ратификовати, већ га треба сасвим отказати. Ипак је ратификација уговора успешно прошла, без обзира на то што су извесне снаге покушавале да је отегну.
    
     Данас пак, користећи неспретне изјаве како Шојгуа тако и амбасадора, противници тог уговора се с новом снагом залажу за његово укидање и преиспитивање, започевши уз то активну антируску кампању у јавним гласилима. Главни циљ те кампање није преиспитивање тог споразума. Планови непријатеља руско-српског пријатељства су далекосежнији. Они теже да направе и прошире провалију између Срба и Руса, у ту сврху стварајући негативну представу о Русији у свести обичног Србина. Зато су још фебруара-марта ове године, када је био актуелан проблем Косова, либерална гласила Србије алудирала на то да је чврста политика Русије у погледу непризнавања „независности“ Косова заснована на чисто економским интересима. То је свакако у суштини нетачно, што је касније и показао развој догађаја око Јужне Осетије. Та територија са становишта економије за Русију не представља никакав добитак, али је наша земља, њено руководство показало да се држи питања правде, правичности, заштите својих грађана који живе у Јужној Осетији. Из тога се може извући закључак да у таквим питањима економски интереси не претежу.
    
     С друге стране, Москва испољава извесну крутост и чак, може се рећи, некомпетентност у српском правцу спољне политике -- како у српским унутрашњополитичким тако и спољнополитичким питањима. С једне стране, има сазнања (истина, непотврђених) о томе да руско руководство жели улазак Србије у Европску унију, ради обезбеђивања стабилних прихода од продаје гаса у Јужну Европу преко Србије. А опет, не сме се заборављати да ће после уласка Србије у Европску унију неминовно уследити њен улазак у НАТО са свим жалосним последицама које из тога произилазе. Таква је логика последњих двадесет година. Либерални политичари у Србији већ одавно и редовно говоре о „евроатлантским интеграцијама“. Те зато, уместо да добије Србију као макар неутралну земљу, неутралног партнера, Русија ризикује да је добије као одскочну даску за НАТО, одакле је лако пребацивати јединице у Каспијско-Црноморски регион.
    
     При томе „Газпром“, купивши НИС, нити је предузимао нити предузима било шта да поправи свој имиџ у Србији. „Газпром“ истовремено улаже огроман новац у рекламне сврхе, на пример, у Немачкој, па чак и у некакве алтруистичке пројекте, како би показао своју привлачност. А зашто се та уважена компанија не би позабавила нечим сличним и у Србији, уложивши новац, на пример, у обнову неких објеката, срушених током НАТОвске агресије 1999. године. Или да, на пример, организује опсежне хуманитарне програме за косовске Србе. Међутим, ништа слично се не чини. Чак и питања етике бизниса, а о братским односима да и не говоримо, захтевају другачије понашање, тим пре што услед садашњег понашања антируске и антисрпске снаге стичу могућност за активно јачање и ометање нормалног развоја односа.
    
     Наше руководство би, ако намерава да у Србији има чак не савезника, већ просто неутралног партнера, партнера који се добронамерно односи према Русији, требало да размисли о предузимању одређених корака у тој области и о подршци одређеним проруски настројеним снагама у Србији. Сем тога, Русија мора показати да је стабилан, солидан партнер, који не мисли само на свој новчаник, већ и на земље са којима сарађује.