Политичко лелекање и српска права у Црној Гори

Увјерење да је могуће помирити српску самосвијест и црногорску државност «смјеном Мила Ђукановића» је потпуно погрешно и неодрживо из простог разлога што постојање стабилне црногорске државе подразумијева затирање српског интегрализма на њеном тлу. А то је једино могуће извести асимилацијом Срба у националне Црногорце. Водећи људи у опозиционим политичким партијама одлично знају ову чињеницу. Знају, јер ако би било супротно, то би онда значило да су они обични дилетанти. А они то свакако нијесу. Но упркос што такво сазнање и они посједују, њихова политичка реакција је смишљено неадекватна. Њихово дјеловање није ништа друго до замајавање српске националне заједнице које им обезбјеђује егзистенцију. То је трговина српским националним интересом; тај интерес је са њиховог становишта обична роба чијом распродајом они себи обезбјеђују друштвене привилегије. Зашто? Зато што челници опозиције својом политиком  дају све неопходне аргументе владајућој већини за спровођење новоцрногорског идеолошког пројекта, чиме заузврат себи обезбјеђују повлашћени друштвени положај. Јер, ако српске политичке партије поручују да национални Црногорци треба да се «освијесте и врате српству», онда онe тиме дају необориву аргументацију да су Срби ти који хоће да затру црногорски национални идентитет. Тако се врши успјешна замјена џелата и жртве и приписује Србима оно што им они други раде  последњих седамдесет година! Умјесто да инсистирају на српским националним правима и јасном националном разграничењу с националним Црногорцима, чиме би властодршцима избили из руку «аргументе» о «великосрпској хегемонији», лидери опозиције «гуслају» приче из предњегошевских времена легитимишући и себе и све остале Србе као «архаичне митомане». Тако и они, то треба јасно рећи, несвјесно или свјесно постају саучесници у режимском пројекту асимилације српске националне заједнице. Зато је «српска» опозиција са становишта власти идеална опозиција, јер се она оваква каква је у односу на власт показује потпуно кооперативном. И све политичке тутњавине њених челника, све скупштинске реплике и размјене вербалних плотуна са носиоцима новоцрногорског идеолошког пројекта нијесу ништа друго до обична димна завјеса која прикрива овакву суштину ствари.

Један број Срба у Црној Гори, углавном оних корумпираних страначким функцијама и функцијицама, послије свега још увијек размишља логиком «нећу ја да будем мањина у држави коју су стварали моји преци». Истина је, међутим, да наши преци нијесу стварали ову Црну Гору, јер ово није она некадашња Црна Гора. О томе хоће ли или неће да буду мањина Срби данас не могу уопште одлучивати, јер су умјесто њих ту одлуку већ донијели устав и снага њиховог укупног броја. Трећина цијелога никако не може бити већина, осим уколико наши политички представници нијесу оборили све досад познате математичке законе. Није право питање хоће ли или неће Срби да буду мањина, већ је право питање хоће ли или неће да се боре за своја национална права? Право питање је поставио проф. др Богољуб Шијаковић: имају ли Срби потребу за националним правима, или имају потребу да само причају о тим правима? Уколико Срби не буду користили уставну могућност да се у складу са 79-им чланом устава организују у одбрани свог националног идентитета, уколико и даље буду робовали психологији сукања јуначких црногорских бркова, то ће бити празна прича која ће прије подсјећати на лелекање каквог бираног племеника него ли на организован отпор асимилацији. Имају ли наше политичке партије, лише јалових саопштења, било какав одговор на, рецимо, затирање српског и уставно устоличење тзв. црногорског језика? Те њихове осуде по свему, а нарочито по ефектима, неодољиво подсјећају на ону чувену причу како је комунистичка партијска организација у Горњој Морачи осуђивала упад совјетских трупа у Чехословачку. Инсистирање на статусу конститутивног народа имало је смисла у вријеме доношења устава. Сада, пак, у новонасталој ситуацији инсистирање на томе није ништа друго до дување у једра режиму. С којом снагом и како они мисле да испослују промјену тек усвојеног устава којом би Срби добили статус конститутивног народа? С ким мисле да формирају за тај посао неопходну двотрећинску већину? У односу на кога би то Срби били мањина уколико би се користили 79-им чланом устава, ако се зна да у Црној Гори нема већинског народа? Зашто би то онда било понижење? Зар није веће понижење бити дивљач за идеолошки одстрел? Заговарање статуса конститутивног народа без икаквог изгледа да се тај статус и добије у ближој будућности данас значи остављање Срба без икаквих права.

У Црној Гори се након сецесије много прича о грађанском помирењу. Сви јавно медитирају о томе – и власт и опозиција. Али нико неће да призна чињеницу да то помирење није могуће све док једни другима пријетимо наметањем идентитета. Треба просто признати реалност да се некадашњи државотворни српски народ дефинитивно распао на српску и црногорску националну заједницу и да свјесно произвођени антагонизам међу њима онемогућава то помирење. Но, уколико би се та реалност примјеном уставно-правних механизама и верификовала, изгледи на помирење били би реалнији. Само јасно национално разграничење може омогућити грађанско помирење. Опозиционе партије, међутим, радије манипулишу српским мукама бавећи се изборном комбинаториком којом доминира питање: како ослабити конкуренте у опозицији? Због тога оне, уствари, и сучу јуначке црногорске бркове шаљући поруке како неће дозволити да Срби буду мањина у држави «коју су стварали наши преци».