Домаћу памет попи неко други

АНДРИЈЕВИЦА - Од увијек је васојевићки крај важио за подручје школованих и високообразованих људи. Скоро да нема куће на овој територији да није изњедрила једног или више интелектуалаца. Али, по правилу, већина од њих по завршетку факултета, због немогућности да се запосле у родно мјесто, одлазили су у неке друге крајеве Црне Горе, бивше Југославије и иностранства, гдје су постајали врсни и признати стручњаци у различитим областима дјеловања. Није мали број ни оних који су стекли звање магистра и доктора наука, па чак и академика. И посљедњи извјештаји које основне и средња школа из Андријевице подносе локалној скупштини говоре о великом проценту одличних ученика, који по природи ствари убрзо постају и свршени високошколци. И поред ових података који свједоче о природној бистрини и урођеној амбицији Васојевића да завршавају високе школе скоро да се на прстима могу побројати они који су задњих година добили упослење у општини у којој су рођени. Томе, свакако, погодује и суморна слика андријевичке привреде, гдје је посљедњих година велики број радника остао без посла. Затворени су некад веома успјешни колективи "Соко Штарк" и "Термовент" као и погон фабрике коже "Полимка". Трговинско предузеће "1 мај", Пољопривредна задруга "Васојевка", као и Андријевичка и Коњушка задруга које више не постоје. Угашено је и предузеће "Мермер". Једном ријечју привреда је у потпуном колапсу.
Да одлив кадрова са простора Андријевице буде тако изражен кумовало је и затварање бројних фабрика у Беранама гдје је био упослен велики број Андријевичана. Тако је почетком деведесетих година у Беранама радило око 10.000 радника. У већини привредних колектива увођен је стечајни поступак а касније је слиједило и њихово потпуно затварање одакле је и велики број андријевичана упућиван на Биро рада.
По ријечима Милосава - Мишка Дукића, предсједника андријевичке Скупштине, 1988. године када се пришло реализацији враћања статуса општине Андријевица вршен је детањни попис запослених у овом граду, када је утврђено да је радило преко 1.300 радника и то углавном у производњи.
- Данас имамо податак да у општини Андријевица има свега 500 упослених. Нијесам склон да за то окривљујем актуелну црногорску власт, али јесам склон да цијеним да се у у сјевер Црне Горе мора улагати знатно више како би се задржали људи да остану да овдје живе. Тешко је вјеровати да ће се неко од отишлих Андријевичана вратити да поново живи у свом завичају, али се мора више порадити да се бар садашње становништво задржи. То је само могуће отварањем нових радних мјеста - казује Дукић.
Он напомиње да је овај крај био познат у бившој Југославији по великом броју школованих људи.
- Сваки крај има своју хвалу, а ми се заиста можемо похвалити са великим бројем школованих људи. Тако је у однашњој Југославији са територије мале Андријевице било преко 70 доктора наука, који су захваљујући знању и способностима заузимали висока мјеста у привредном и друштвеном развоју земље. Нажалост, данас нико од њих , као ни велики број високошколаца, не живи , не ради и не ствара у Андријевици. То значи да нашу памет користи неко други. Разлог није само у њиховом хтјењу да оду са ових простора, већ је разлог у немогућности примењивања њихових стручних способности у мјесту гдје су рођени - наглашава Дукић.
Тешка привредна и екомомска ситуација условила је исељавање свих структура становништва у потрази за неким бољим животом. По Дукићевом мишљењу ни неки други црногорски градови не пружају баш неке велике повољности за људе који одлазе са ових простора.
- Правци исељавања младих из овог краја иду према Подгорици и Црногорском приморју гдје они налазе сезонска запослења. Невоља је у томе што велики број од њих ради на црно без основних права из радног односа. Тако, тврдње званичне власт да Црна Гора нема довољно радника није на мјесту, јер кад би људи који се запошљавају код приватника имали све оно што им припада из закона о радном односу упошљавало би се више домаће радне снаге. Што се тиче породичног исељавања она су углавном усмјерена према Србији. Вјероватно из разлога традиције и симпатија према том поднебљу и могућностима лакшег запошљавања, а самим тим и живота - рекао је Дукић.
За појаву великих миграционих кретања, као истиче велики број Андријевичана, крива је велика диспропорција у регионалном развоју сјевера у односу на два друга региона у Црној Гори. Постоји увјерење да би реализацијом неколико значајних пројеката као што је изградња Ауто пута Београд - Јужни Јадран , који треба да прође кроз андријевичку општину, активирањем аеродрома у Беранама, и интензивирањем привредних активности у правцу коришћења ресурса са овог простора промијенила би се слика ових крајева , спријечила даља миграција становништва и створиле нове развојне перспективе.

Крај нежења

Позната је ствар да је у општини Андријевица све више неожењених момака, гдје су неки од њих превалили и пету деценију живота. Томе у прилог иде и податак да је у овој години склопљено свега десетак бракова у овом подкомском градићу.
- Факат је да се људи из ових крајева тешко одлучују за брак, правдајући то неперспективом и непостојањем елементарним условима за стварање попродице. Тако само у селу Слатина у којем има око 300 бирача живи 57 људи млађих од 55 година који нијесу ступили у брачну заједницу , што је свакако забрињавајући податак -наводи Дукић.

Села остају пуста

Тренд исељавања са подручја андријевичке општине траје више деценија. Села практично остају пуста, а у самом градском језгру има преко 40 кућа у којима више нико не живи. Ова општина је 1953. године имала 10.327 становника, док је 1991. бројала 6.522, да би тај број 2003. спао на 5.672. И у школским клупама све је мање дјеце. Андријевичка основна школа 1965. године бројала је 1171 ученика, док је у прошлој години уписано 450, а у коњушкјој основној школи те исте 1965.године било је 396 ђака, да би се с та образовна установа данас нашла пред затварањем.