Српски интегрализам и црногорски неонацизам (3)
Српско питање у постјугословенској Црној Гори је демократско питање
Ниједна држава се не може називати правном, грађанском и демократском уколико масовно крши права својих држављана. Србима у Црној Гори су данас погажена безмало сва елементарна људска права, како она идентитетска тако и социјална и економска. Сама чињеница да Устав Црну Гору, у којој по попису становништва нема већинске националне заједнице, не дефинише као државу конститутивних народа значи гурање Срба у мањински положај а националних Црногораца у уставно-правни положај државотворне нације. Јер држава у чијем имену се налази црногорско национално име и која се темељи и функционише по принципу «сви против Срба» (а ти «сви» су национални Црногорци плус мањине), по природи ствари је црногорска. У држави која, видјели смо то, свој идентитет темељи на конвертитству – то значи затирање оне заједнице чији идентитет конвертити доживљавају смртним непријатељем. Због тога ће режим на разне начине Србима оспоравати и мањинска права. То значи да Срби и даље неће имати никаква национална права што по њиховој рачуници треба да доведе до – затирања Срба. То, даље значи, насиље, а насиље је – неслобода, односно тоталитаризам. А и насиље и тоталитаризам су суштинска супротност демократији и правној грађанској држави која је њен темељ и њен једини гарант.
Да би забашурили ове чињенице и оправдали такав свој однос према српској националној заједници, идеолози црногорског неонацизма су наметнули логику по којој су национални и грађански идентитет непомирљиве категорије. Али, та логика овдје важи само за Србе, док у уставом дефинисаној грађанској Црној Гори све остале заједнице несметано остварују своја национална права. И та логика «пролази» због тога што исти такав став у нашем региону намеће и тзв. међународна заједница, тј. вашингтонско-бриселски центри моћи који су идентитет Срба, као народа са снажном државотворном традицијом и јаким историјским утемељењем маркирали као противника интереса евроамеричког глобализма на простору бивше Југославије.
Због тога у Црној Гори неће бити демократије и правне грађанске државе све дотле док се, или не ријеши српско национално питање, или не уруши сама држава.
Српско питање у постјугословенској Црној Гори је социјално-економско питање
Транзициону пљачку и економску дискриминацију грађана Црне Горе није могуће посматрати одвојено од питања обесправљености српске националне заједнице и нијесу у праву они који говоре: «оставите националне приче, важно је какав ће нам бити животни стандард». Напротив, та два питања су нераскидиво повезана. Довољно је замислити колико би се само измијенила социјално-економска карта Црне Горе уколико би процентуална заступљеност припадника српске националне заједнице (или било које друге, осим новоцрногорске) у државним органима и институцијама био пропорционалан учешћу те исте заједнице у укупном становништву Црне Горе. Држимо да то није потребно посебно објашњавати. Треба, такође, помислити шта би у социјално-економском смислу значило за грађане кад у економској транзицији не би били привилеговани они који подржавају новоцрногорски идеолошки пројекат. У том случају не би било свеопште транзиционе пљачке и то би аутоматски значило и праведнију расподјелу транзиционог колача. Јер, видјели смо то већ, конвертитство је увијек мотивисано материјалним разлозима. Штавише, без економских мотива као кључног узрочника, конвертитство није ни могуће. Ти и само ти разлози воде људе у конвертитство, а конвертити онда економски дискриминишу и израбљују националну заједницу од које су претходно отпали.
Сваком конвертитству је неопходна конвертитска идеологија као покриће за његов неморал. Конвертити увијек економски дискриминишу и оне од којих су отпали и своје следбенике, с тим што овима првима затиру идентитет док онима другима манипулишу тако што им намећу увјерење да су за њихову економску дискриминацију криви они први које због тога треба дискриминисати и затирати. Први се затиру економским сиромашењем и идеолошким уцјенама а другима се манипулише празним обећањима и ситним привилегијама што их на крају доводи у економску подређеност и зависност у односу на оне који су их превели у конвертитски идентитет. Доказ за овај први случај је, напримјер, садашња социјално-економска карта сјевера Црне Горе, а за друго иста та карта данашњег Цетиња. На тај начин најлакше се легализују економско израбљивање људи и пљачка њихових добара. Крајњи резултат је настанак конвертитске нације и њене скоројевићке елите. Историја је препуна таквих примјера, нарочито балканска.
Ако се на све ово дода чињеница да Црна Гора никад у историји без спољашње финансијске помоћи није била финансијски одржива творевина, онда је јасно да без рјешења српског националног питања није могуће ријешити проблем социјално-економске дискриминације грађана Црне Горе.
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Председник Александар Вучић изјавио је да му је потврђена вест да за неколико дана САД уводе комплетне санкције против Нафтне индустрије Србије (НИС) због руског власништва. Кад је нека...
Руске снаге извршиле су комбиновани удар на објекте енергетске и војне инфраструктуре на територији под контролом кијевског режима.
Остале новости из рубрике »