Vođa među najboljima - Zvonko Marković

Danas imam veliko zadovoljstvo da u svojoj kolumni ugostim gospodina, koji je, po svom radu, svojim produktima, i po svojoj kreativnoj ljubavi prema svom poslu, zvezda vodilja modnih scena u našoj Zemlji a i van nje.

Naime, Zvonko Marković se može pohvaliti bogatom radnom biografijom od samog početka karijere, poslovnim planovima, i ostvarenim ciljevima koji su daleko u superlativu. Želela sam da Vam predstavim Zvonka u nekom drugom svetlu, i da vam približim krilaticu „ Iza rada, uvek stoje rezultati“ koja ide uz Zvonka još od početka njegove karijere.

Ovako je tekao ovaj razgovor, koji je odisao, sećanjima, ambicijom, nagradnim uspesima, i ono sto je najbitnije LJUBAVLJU prema svom izabranom poslovnom pozivu.

- Kako izgleda put od Zvonko Marković kao studenta, kao nekog ko je  tek počinjao svoju karijeru u modnom svetu, i sada, neko ko je veliko ime Srbije u domenu modne kulture?

Naime, 1993. godine sam upisao Mašinski Fakultet, što je i bilo očekivano jer sam bio nadaren i jako dobar u prirodnim naukama. Umetnost se jeste cenila, ali bilo je čast upisati Mašinski Fakultet. Nekako je Umetnost i profesionalno bavljnje ovog sto danas radim bilo u senci društvo je diktiralo taj kodeks. Išla mi je od ruke matematika, fizika, hemija, mehanika. Ali u srcu sam držao umetnost, s tim da sam ipak  krenuo stopama prirodnih nauka. Međutim, posle tri godine boravljenja na Mašinskom Fakultetu ipak sam želeo da se probam sa upisom na Fakultetu Primenjenih Umetnosti i Dizajna u Beogradu –odsek Kostim i savremeno odevanje.  Na prijemnom ispitu sam briljirao, bio sam 5. od vrha liste i ljubav je tog trenutka pobedila. 

Zvonko ceo život crta, i pre upisa na Mašinski Fakultet je jako bio nadaren, ali niko nije slutio da će to biti i njegov poslovni poziv.

Trudio sam se na fakultetu da nadoknadim ove tri godine koje sam“izgubio“ na Mašinskom Fakultetu. Tako da sam odmah posle druge godine studija, predstavio svoju prvu kolekciju na Fashion Week-u u Beogradu. Revija je dosta dobro prošla. Želeo sam što pre da počnem da radim, ta revija mi je mnogo značila. Tokom studija sam radio u Zekstri. I tu je moj rad okarakterisan kao uspešan. Diplomirao sam 2001. godine. Modna kuća Mona je zabeležila moje radove takođe.

Tokom studija mi se nimalo nije dopadalo pravilo da dok se studira ne treba da se radi, mislim da je svim umetnicima potreban prostor gde će stalno pokazivati svoje domene, svoju kreativnost i umešnost. Ja sam stalno prkosio ovom pravilu. Sećam se koliko sam vredno radio, nekad ustajući u 4 ujutru da bih stigao da ispoštujem svoj raspored rada a u isto vreme da stignem na predavanja na fakultetu. Bitno je imati cilj, otuda kreće i sama organizacija za svojim životnim ciljevima. Pratio sam uzore koje sam imao u modnom svetu, to su velika imena, video sam da je rad i samo rad ono što će mi pomoći da ostvarim sebe, u ovome što radim. To je bitno. Rad je bitan.

- Kako je izgledao trenutak kada si prvi put radio za javnu scenu, tj. kada je tvoje ime prvi put pomenuto u javnosti ?

Prvo veliko javno pojavljivanje ( bilo ih pre toga i bilo ali ne ovako propraćeno)  a koje je ujedno bilo i moje vatreno krštenje, jesu kostimi koji su rađeni za estradnu umetnicu Svetlanu Cecu Ražnatović na njenom koncertu na Marakani. To je bilo nešto novo, nešto veliko, nešto potpuno drugačije. Mada to je bio i veliki izazov koji je tražio da se “zakrpi“ svim onim što sam do tada radio. Svo znanje, sva kreativnost i ceo entuzijazam za radom je sada trebao da se pokaže u velikom svetlu. I bilo je tako.

Nešto što sam naucio još u početku svog školovanja bilo je da moraš imati kvalitetan komad  u svom carstvu modnih kreacija. Kvalitetnu haljinu, kvalitetan blejzer, kvalitetan kaput, i imao sam to, ali vređalo me je što su ljudi pratili druge stvari. Ko je sedeo u prvom redu na mojim revijama, da li je neki deo tela ispao nekom od mojih manekenki, i slične skakljive stvari. Kvalitet koji sam ja nosio uz sebe je propraćen ali ne dovoljno.
Ceca je veliko ime, i to je po difoltu bio i veliki marketing za mene. To me je lansiralo visoko, veliko poslovno ostvarenje. Ujedno to je bilo i težak period “bombardovanja“ od medija, na koji sam se teško navikao, u smislu moje želje da se ispoštuje sam rad kao rad, a ne druge propratne situacije i pitanja koja su me zaticala od njih.

- Koliko se razlikuje tvoj profesionalni poziv sada, od nečega što si zamišljao da ćeš raditi, tj. da li se pravac tvog razmišljanja u vezi mode promenio?

Ono što sam mislio da ću raditi i ono što radim sada, danas, su dve različite stvari da tako kažem. One su u biti iste ali ja ih različito doživljavam. Kao i svaki veliki profesionalac želim više. Mislio sam da će modna industrija sa sve modnim pistama blistati u Srbiji kao što zanosno blistaju revije u Milanu, Londonu, Parizu ili drugim gradovima koji su giganti po pitanju mode i vdeći u modnom svetu. Nažalost u Srbiji nije tako. Nema puno posla za ozbiljne dizajnere, i teško je. Tendencija gušenja proizvodnje i modne industrije je na oko očigledna. Mada, ne kritikujem srpsku modnu scenu. Koliko mi ni od čega napravimo nešto, jer kapital koji je uložen je ograničen i ne tako veliki, i ne može da se ni poredi sa onim koji je uložen u drugim zemljama u svetu. To što napravimo uz  neke limite u finansijskom smislu bude zaista vrlo dobro. Sve u svemu zadovoljan sam. Imam i više nego pozitivne kritike, znači da je obavljen  dobar i kvalitetan posao. Praktično nam i mnogi ljudi zavide na tolikoj količini inspiracija i na perfektno urađenom poslu, mislim na ljude iz inostranstva koji takođe pripadaju svetu mode.

-Kako izgleda raditi za pozorište pošto znamo da si radio predstavu “San letnje noći“ Petra Zeca, da li je lakše raditi zadate komade sa već oformljenom temom, koja je praktično “nametnuta“ ili ono što sam osmisliš?
 
Volim da radim za  pozorište. Posebno ističem tu saradnju. To je jedna bajka koja mora biti inspirisana vizuelno, a u isto vreme treba da je osetiš. Kroz komade garderobe treba da se oseti glumačka uloga u vizuelnom dojmu. Time se doprinosi na ostvarenju glumačke uloge. To sve treba da liči na jedan potpuni doživljaj svega, uloga treba da se stopi sa komadima garderobe. Neverbalna komunikacija sa samim osećajem i prepoznavanjem sebe u zadatku. Mnogo je lepo, zaista. Odvajaju se različite emocije, na različite boje, za svaki deo garderobe. Obojiti i vizuelno obući nečiju ulogu. Ulazu se osećanja emocije jednog šarolikog karaktera. Na kraju svo to iščekivanje i toplina koja doprinosi toj entuzijastičkoj energiji da sve bude u redu, i sreća kad sve to na sceni pozorišta izgleda kao jedan predivno sklopljen mozaik. 

- Kad sumiraš sve od svog  početka  do sada, da li si ispunio ono za čim si “išao“ u svojoj karijeri?

Mojom karijerom sam ostvario svaki zacrtan cilj i uspeo sam sve što sam želeo. Postao sam ozbiljan kreator. Epiteti koji su me krasili na nekim počecima i koje sam voleo su nestali, a to su bili povezivanje mog rada samo za poznate ličnosti. Međutim s godinama vrednog i iscrpljujućeg rada i truda ostalo je samo i više nego poznato Zvonko Marković- modni kreator. Cenjen je goli moj rad i trud i to na daleko. Borba za moju ličnost kroz rad se jako lepo realizovala.

- Zvezda vodilja u kulturi odevanja po tebi je , sta je to, što po tebi svaka osoba treba da zna?

-Svakog trenutka se potruditi da izgledas najbolje, dati maksimalno od sebe. To maksimalno je ono kad se u tome što jesi osećas dobro, tada i blistaš i pozitivno zračiš. Garderoba je za plasiranje nekog ličnog nivoa, i imidža u društvu, ali i tu garderobu treba nositi na pravi način.
Ne čini odelo čoveka, ali mnogo priča o njemu. I naša garderoba šalje neke neverbalne vibracije drugima oko nas. 

- Najinspirativnija osoba za rad po tebi je ?

Lepo je raditi za osobe savršene figure, ali najlepše je raditi za osobe koje nisu savršenih oblina. Pa negde nešto treba više istaći, a negde nešto i sakriti, to je pravi izazov.Treba sakriti nedostatke a istaći kvalitete. To zadovoljstvo i savršenstvo finalnog produkta tj. dobro odrađenog cilja je i više nego dovoljno videti. To je jedna svestrana sreća kako za mene tako i za osobu sa kojom sarađujem. To je zapravo i najlepša nagrada.

- Svaku umetničku dušu veže neki grad za  perfekciju koju gaji u sebi, koji je to grad po tvom ukusu i senzibilitetu ?

Moja mladost je vezana za Pariz, gordo nadmen i divan grad, sa strogo projektovanim zgradama, ulicama, prelepa raskoš. Međutim što sam stariji volim intimnije sredine, mirne, skladne, volim Češku u tom smislu. Jedna prekrasna bajka kojom odiše Češka, ušuskanošću i prijatnom intimom onako bliskom.  Dosta sam očekivao od Rima, bio sam iznenađen i pomalo razočaran posle Pariza, očekivao sam mnogo više raskoši, više ponosa i više istaknutije i nametnutije lepote od tog grada.
 
- U par rečenica recept za uspeh je ?

Odlučiti šta te to izdvaja iz mase, po čemu si drugačiji. Mnogi dizajneri danas nemaju svoj lični pečat.Zapravo nemaju suštinu, nešto drugačije, način na koji plasiraju to što rade, namju lični stav lično nešto što bi ih izdvojilo od drugih.  Treba mnogo rada, ne može se preko noći postati dizajner. Traba puno rada, to mora da se gradi i u tebi stasa. Sve to raditi sa puno ljubavi, vere, i moraš videti sebe u svakom deliću toga što radiš. To je deo tebe to si ti. A ne uzeti tuđ novac, ne znati u životu šta drugo da radiš i tako početi sa svojim  “Onda ću biti kreator“. Ova vrsta umetnosti je jedna posebna ljubav, velika ljubav prema poslu, prema svakom segmentu tog posla. To je mene i održalo i dalo mi snagu za svakim novim napred. Takođe da izdržim sve napetosti i sve nepravde koje su nanete ovoj vrsti posla i ovom tipu kulture, jer moda i jeste kultura. Bitna je takođe jedna kašičica lucidnosti, to toplo preporučujem. Da bi se sve izdržalo a i ako želimo da uspemo u nečemu, dza lucidnosti mala i prevelike ljubavi ka tome što radimo.

- Tvoj životni moto je ?

Najdraža rečenica, koja nekako i spušta puls, tako kratka i tako delotvorna, koju ja često izgovaram sa kumom i znam da naglasim jeste „Sve je to meni, sasvim u redu „. Obično ona spontano dođe kad se iznenadim nečim, onim što vidim ili čujem. Moj životni moto je „Ja ne igram loto“ Zapravo nikad u zivotu se nisam uzdao u sreću, i uvek sam išao i težim putem gde se ulaže mnogo truda, i ja glasam za odlučan i hrabar rad ka svom cilju i ostvarenju sebe.

Hvala Zvonko na ovoj saradnji. Pratićemo i dalje tvoj besprekoran rad.  

Autor teksta Ivana Matijević