Покрадено остаје унуцима

Јер , у Србији још не постоји закон о одузимању имовине стечене криминалним радњама. Актуелни закон за сада дозвољава искључиво одузимање имовине стечене конкретним кривичним делима, док не преиспитује остатак криминалне империје, који је углавном далеко већи и „тежи“. Нови закон који би то регулисао провером комплетне имовине која није могла да буде стечена на основу легалних прихода окривљеног, требало је да усвоји још прошла влада, али се то из непознатих разлога није догодило. Сада се чека да се након стотина осталих битних споразума и закона, и овај нађе на дневном реду Скупштине. Када ће то бити, још се не зна.
Зна се, међутим, да се ниједан закон не може примењивати ретроактивано, тако да ће фамозне 32 стамбене јединице у Београду, Подгорици и Будви заувек остати у поседу Ускоковића и његове породице која би полагала право у евентуалној оставинској расправи.
И управо је у томе се крије већи део проблема. Оставинске расправе које се тичу имовине стечене корупцијом или криминалом нашироко се користе за прање новца. Истраживање Драгана Манојловића из Управе криминалистичке полиције МУП-а, објављено у Ревији за безбедност, показује да је у Србији досад опрано између 14 и 16 милиона евра кроз оставине након убистава криминалаца. Према истом истраживању, испоставило се да је у Србији вођена оставинска расправа у 87 одсто случајева након што су криминалци лишени живота „извршењем кривичног дела“, за разлику од других 12 земаља с којима је поредио српску праксу, а у којима се то догодило у свега три одсто случајева.

Осиони наследници
Закључак који следи јесте да се породице криминалаца у страним земљама не одлучују тако лако да на суду траже имовину за коју знају да је вероватно стечена малверзацијама, корупцијом, преварама, крађама, убиствима, претњама.... док за наше људе то очигледно не представља проблем. Бар не за удовице чланова озлоглашеног земунског клана, које су чак тужиле државу због рушења познатог комплекса у Шилеровој улици, симбола моћи тада најјачег криминалног клана у земљи, и при том на име одштете од државе тражиле 600 милиона динара.
Упоређујући податке из 100 предмета оставине у Србији и у још 12 земаља, Драган Манојловић је дошао до тога да су криминалци који су били без запослења и без дана радног стажа, као и без пореских пријава, у Србији у 85 случајева оставили непокретну имовину, док ни у једном иностраном предмету оставине то није био случај. Чак у 97 случајева у другим државама, оставинске расправе после смрти криминалаца није ни било, док се у Србији то догодило само у 13 случајева. Карактеристичан је предмет оставине вођен у Чикагу, где је члан локалне криминалне организације завештао 100.000 долара службенику полиције.
- Видљиво је да у Србији постоји „негативна корелација“ између радног стажа, пореске пријаве, запослења и вредности имовине која је била предмет оставинске расправе. Међутим, ни у једном од 100 случајева које сам анализирао није ништа предузето да би се доказало како је стечена та имовина нити је нешто предузето да би она била трајно одузета. У Србији се годишње поднесе између пет и десет кривичних пријава против починилаца за извршење кривичног дела прања новца, а мера одузимања имовине изречена је тек два пута - напомиње Манојловић.

Политичари шпекулишу
И за та два случаја можемо да захвалимо само храбрости судија попут Радмиле Дичић-Драгићевић, која је у предмету „Лабораторија за призводњу наркотика Нова Пазова“ обавезала Милана Зарубицу да плати десет милиона долара. Други пример је специјални судија Милимир Лукић, који је припадницима земунског клана одрезао 11,5 милиона евра, која ће, ако Врховни суд потврди пресуду, морати да буде исплаћена жртвама.
Да је доношење закона о одузимању имовине стечене криминалом и корупцијом закаснило, али да је неопходно, сматра и социолог и истраживач друштвених наука Стјепан Гредељ.
- Ко је дрпио, дрпио је, чувена је изјава једног херцеговачког тајкуна. То је тужно и ружно, али је чињеница да ниједан закон, ако претендујемо да будемо правна држава, не може да важи уназад. Ако би закон уопште и био донет и ако би се, за разлику од традиције, примењивао, онда би се у будућности проблем свео на минимум - сматра Гредељ.
Ипак, он је реалан по питању досадашњег деловања наших политичких елита.
- Можемо ми да направимо милион и једно истраживање и исто толико доказа, али ако не постоји политичка воља да се то санкционише, ништа нам не вреди труд. Та чувена воља је и до сада кочила све ваљане законе, па и овај, јер „врана врани очи не копа“. Наши политичари функционишу по принципу узајамног уцењивања, контроле и држања у шаци, јер сви имају „путера на глави“. Зато се овде већ годинама ништа није променило, а по свему судећи, и неће - сликовит је Гредељ.
И Оливер Дулић, министар животне средине и просторног планирања, недавно је јавности скренуо пажњу да је за обрачун са грађевинском мафијом, која покушава да изградњом објеката опере нелегално стечени новац, поред политичке воље неопходно донети пре свих закон о одузимању имовине стечене корупцијом и криминалом. И управо из истраживања Драгана Манојловића види се и да је осим оставинских расправа најкоришћенији начин прања криминалом стеченог новца улагање у грађевинску индустрију, пре свега, а потом и куповина земље, установе за негу болесних и немоћних и приватна здравствена осигурања, хотелијерство, спортске хале, супермаркети, робне куће, ауто-куће, бензинске станице и услужне градске делатности, попут одношења смећа и слично. Иако су ови подаци проистекли из истраживања италијанских примера, сложићете се да све то звучи надасве познато, зар не?
У Министарству правде, за „Блиц недеље“, кажу да се Предлог закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела већ налази у скупштинској процедури и да би требало да буде на дневном реду јесењег заседања.

Чека се одлука Врховног суда
Једина могућност да се Браниславу Ускоковићу одузме имовина чека на одлуку Врховног суда Србије, који две године након првостепене пресуде није донео решење на жалбу Ускоковићевих адвоката.
- Док Врховни суд не донесе решење, ЕДБ који је само оштећена страна нема ,,право гласа“. Ако суд потврди, ЕДБ ће свакако поднети тужбу за обештећење. Тада ће имовина бити одузета и продата на лицитацији. Тај новац би требало да једним делом припадне држави, а другим да се уложи у електропривреду - каже за ,,Блиц недеље“ Горан Раденковић председник комисије за злоупотребу и актуелни шеф правне службе ЕДБ-а.