Пензијске муке загребачког Чачанина

Протекле „друштвене промене”, како се на простору некадашње Југославије еуфемистички назива њено растурање у крвавом грађанском рату, посебно тешко су погодиле пензионере у свим њеним новонасталим деловима – од урушавања дотадашњег стандарда због уништавања привреде, отимања новца из пензијских фондова за потребе ратовања због чега су пензије додатно смањиване, па до силних мука и ходања по трњу да се преко новонасталих државних граница оствари то основно људско право за време проведено на раду у разним деловима нестале Југославије. У том погледу ни Јован Перошевић из Загреба није неки изузетак, иако је његов случај сасвим специфичан. Грешком пензијског фонда у Чачку он је 33 месеца (од октобра 2003. до јуна 2006) примао део пензије из Србије већи него што му је за тај период припадао, па му је стигло решење да тај део мора да врати што је сасвим у реду, осим чињенице да му је израчунат дуг малтене једнак износу који је укупно примио за тај период. Рате дуга се редовно одбијају сваки месец од дела пензије коју добија из Србије, а колико је заиста она требала да буде у том периоду још нико не зна – ни он, а ни стручне службе у Чачку које су требале ту грешку и да расплету у протекле две године. Јован Перошевић, иначе, за данашње прилике има солидну пензију, јер после пуног радног стажа оствареног у Србији и Хрватској (скоро пола-пола) и неколико година у БиХ остварио ју је још 1996. године, када се за израчунавање њене висине користило десет најбоље плаћених година. У почетку је све добијао из Србије, а када је најзад ступио на снагу међудржавни споразум о социјалном осигурању између Србије и Хрватске (2003. године) свака земља је преузела своју обавезу за део његове пензије сразмеран учешћу у оствареном радном стажу на њеној територији, а идуће године томе се придружила и БиХ, па од тада пензију остварује са три стране. Као и многи који су радили у разним деловима једне земље Југославије и нису ни сањали да ће на крају пензију примати из неколико нових држава. По некаквој инерцији из Чачка (где је и остварио пензију, јер је тамо завршио свој укупни радни век) су наставили да му исплаћују пензије по првобитном решењу и после ступања на снагу споразума о социјалном осигурању с Хрватском, а то је трајало 33 месеца док се грешка није уочила. Разлику за тај период пензијски фонд Србије је наплатио од Хрватске и БиХ, а Перошевићу су „одрезали” да има да врати малтене колико је за тај период укупно примио. Како је израчунао, а то су му потврдили и у Чачку, за та 33 месеца укупно је из Србије добио 6.947 евра, а одређено му је да мора да врати 6.530 евра. Укупна пензија из Србије и БиХ за та 33 месеца (за 16 година и 8 месеци радног стажа оствареног у Србији и три године у БиХ) му је према томе тачно 417 евра или месечно 12,5 евра, односно 1.028 динара, што је наравно немогуће. Када му је предочен такав одштетни захтев упутио се на лице места, у ПИО Чачак и исплатно одељење ПИО Београд, где су се ухватили за главу и признали грешку, обећали да ће то брзо да се исправи и он се задовољан вратио у Загреб, где је пре 30-ак година засновао породицу и мирно живео све до „друштвених промена” 1991. када се привремено склонио у родни Чачак и 1996. остварио пензију. Али, обећање ... како то већ каже она стара народна мудрост. Наставили су да стижу горе описани одбици и Јован Перошевић је крајем фебруара ове године преко сина упутио писмо директору ПИО Чачак, где је грешка и почињена, у којем га подсећа на обећање, али од тада до данас опет ништа. Нити му јављају колика му је у ствари припадала пензија за та 33 месеца, нити је исправљена грешка у одбијању „преплаћене” пензије, а нити јављају када ће то евентуално бити урађено. „Није проблем да се дуг мора вратити, то је у реду, али не могу да разумем да се очита грешка, коју су и сами потврдили, до данас није могла исправити, као и да ми до данас још није израчуната права пензија за тај период. И на крају, шта ће бити с тим дугом у случају моје смрти?” – каже нам Јован Перошевић разочаран таквим понашањем у пензијском фонду његовог родног града.