Српски интегрализам и црногорски неонацизам (1)

Историјску Црну Гору стварао је српски народ на немањићко-косовском духовном наслеђу. Његош ју је дефинисао као покосовски збјег, као коматић од развалинах нашега царства. Та и таква Црна Гора је у политичком смислу почивала на идеји српског државног и националног интегрализма, на идеји државне обнове у етничким границама српског народа. Али, његов наследник Данило је отворио пут одступању од такве идеје црногорства оног тренутка кад је одлучио да се не владичи већ да се прогласи књазом. Узалудно је било упозорење паметара Суле Радова да не може опстати «брод у каменицу». Данило је Црну Гору прогласио државом, чиме је успостављено дводржавље као вирус будућих унутарсрпских раздора. А када су се књаз Данило и књаз и краљ Никола, суочили с чињеницом да постоји моћнија и просперитетнија српска држава која се зове Србија, српски интегрализам заснован на немањићко-косовском наслеђу су почели да доживљавају као опасност по сопствену власт. Они су због тога били разапети између припадности српском националном корпусу и страха за сопствену власт. 

Тако је изворна црногорска идеја полако почела да еволуира, прво у манипулацију, а онда у другој половини двадесетог вијека у сопствену негацију, тј. у конвертитско антисрпство. У вријеме књажевине и краљевине Црне Горе њена је еволуција била спора, скоро неосјетна. Свој замајац добила је тек увођењем парламентаризма, на почетку двадесетог вијека. Већ тада је постало потпуно јасно да ће династички и уопште властодржачки интереси званичног Цетиња бити кочница српском државном интегрализму. Као брану том интегрализму цетињски двор је, држећи становништво под наркозом националног псеудоромантизма, наметнуо теорију о Црногорцима као елитним Србима, некој врсти српске надрасе (разумије се, без икаквог покрића у реалности), те да због те «чињенице» црногорска држава мора имати водећу улогу у свим процесима којима је био изложен укупни српски корпус на Балкану. Управо у тој теорији треба тражити најдубљи коријен данашњег црногорског неонацизма.

Никола је, наиме, наметао увјерење да Цетиње, као епицентар елитних Срба, мора имати предност у односу на Београд и Карађорђевиће, наравно не доводећи ниједног тренутка у питање припадност Црногораца српском националном корпусу. Та његова теорија се на самом крају двадесетог вијека претворила у теорију о Цетињу – долини богова. Претворила се, дакле, у идеологију црногорског неонацизма!

Последњи цетињски династ је био разочаран и љут што након мајског преврата у Београду, умјесто Петра Карађорђевића на власт није дошао он, или барем један од његових синова. Тако се дотадашње неповјерење претворило у нескривену нетрпељивост два двора, које је трајало све до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Николине коначне детронизације. Та нетрпељивост изродила се на крају, након Југославије, комунизма и распада комунистичке СФРЈ, у данашњу конвертитску црногорску нацију.

Историјска Црна Гора без стране помоћи, прије свега руске, никада у историји није могла да функционише као економски и финансијски одржива творевина. А и с том помоћу једва је претрајавала. Цијена њене егзистенције увијек је била и све до стварања Југославије остала: вјечито економско сиромаштво, неписменост и свеопшта заосталост, расељавање становништва у друге земље, нарочито у Србију, као и вјечити страх од глади... Са становишта савременог, цивилизованог човјека, увјерење краља Николе да ће ту творевину довијек неко споља финансирати, изгледа крајње комично. И то је, наравно, престало чим је Русија, одласком Турака са Балкана, изгубила интерес да својим финансијским ињекцијама одржава у животу црногорску државну независност. Царска Русија планирала је стварање јединствене српске државе са династијом Карађорђевића, али су то спријечили западни центри моћи јер им то никада у историји, па ни тада, није било у интересу. Умјесто тога, они су царску Русију гурнули у комунизам, а Србе с Карађорђевићима - у Југославију.

Народ је добро знао да Црна Гора не може да функционише као нормална држава. Зато је толико времена и сањао државно уједињење свих Срба. Тај његов сан је, дакле, био утемељен на реалности, не ни каквој митоманији, како то данас тврде идеолози новоцрногорства. Ту спознају, међутим, није имао ко да политички искрено артикулише све до увођења парламентарног система у Црној Гори, када је на друштвену сцену ступила прва генерација школованих људи. Та прва црногорска интелектуална елита је препознала Николине властодржачке амбиције као болесну мегаломанију која се потпуно разилазила са реалношћу и због тога се са њим политички сукобила. То је 1906. довело до тзв. бомбашке афере и до прогањања и крвавог разрачунавања цетињског двора са опозицијом. Николино тврдоглаво одбијање да се суочи са истином је, уз сплет спољнополитичких околности  које му никако нијесу могле ићи на руку, само убрзало иначе неминован нестанак црногорске државе. Турска је протјерана с Балкана, Аустро-Угарка ће убрзо затим постати прошлост, Русија је одласком Турака изгубила интерес да и даље пуни Николину државну касу и хтјела је државну одбнову Србије у српским етничким границама са Београдом као њеним центром, а западноевропска масонерија је пројектовала Југославију. Народ је, услед успостављања границе са Србијом, осјећао да је стигао тренутак остварења његове вјековне тежње и хтио је нестанак и те границе. Николина политичка «врдања» само су ту тежњу појачавала и све више га у очима поданика од «цара јунака» претварала у тиранина. Изигравање «европејца» њега је чинило трагикомичним, подједнако као на оној његовој фотографији из емиграције  на којој у европском стајлингу стоји поред свог зета, италијанског краља Виктора Емануела.

Но, нестанком Црне Горе као државе није нестала и емоција српског народа према њој. Та емоција ће у читавом двадесетом вијеку бити предметом злоупотребе бројних иностраних центара моћи и бројних домаћих (али увијек споља инсталираних) политичких фактора. Најважнија последица те злоупотребе је распадање државотворног народа у двије супротстављене националне заједнице и превођење дијела српског народа на тлу Црне Горе у конвертитски идентитет који се зове – црногорска нација. А најопаснији аспект те последице је тај што се црногорска нација данас темељи и даље обликује на идеологији црногорског неонацизма која се таквом показује у односу на становништво српске националности. Та идеологија је, наиме, учинила непомирљивим идеју црногорске државности са српском самосвијешћу у Црној Гори и то ће у будућности овдје неминовно бити узроком великих друштвених потреса и превирања. То је експлозив ускладиштен у саме темеље постјугословенске Црне Горе.