Америчка нада и српска стрепња

Евентуална победа Барака Обаме неће значити да је небо казнило оне који су признали Косово, као што није казнило ни оне који су бомбардовали Београд

Дирљива је српска наивност када су амерички председници у питању.

Сетите се како се цела нација у новембру 2000. године радовала изборној победи Џорџа Буша над бившим Клинтоновим потпредседником Алом Гором. И како је Војислав Коштуница причинио немали плезир и себи, и нама, када је хладном водом полио амбицију Била Клинтона да, пре селидбе из Беле куће, рушење Милошевића прослави тријумфалном посетом Београду.

Нико вероватно није имао илузија у погледу самог Буша, коме је победу донео брат Џеб, гувернер Флориде, сумњивим пребројавањем гласова каквог се ни Милошевић не би постидео. Свеједно, силазак с власти администрације која је бомбардовала Југославију доживљен је те године као прилика за нови почетак са Америком.

Изузетак су, додуше, чинили негдашњи опозициони политичари који су се, за година заједничке борбе против Милошевића, необично зближили с вашингтонским спољнополитичким естаблишментом. Када је, новембра 2004. године, амбасада САД у „Аероклубу” приредили целоноћно чекање резултата председничких избора, гости су, штоса ради, замољени да гласају. Испоставило се да је српска елита веровала – или се надала – да ће победити Џон Кери, који је те ноћи у Београду освојио тесну већину гласова гостију и домаћина америчког пријема.

На правим изборима у Америци било је обрнуто: тесну победу извојевао је Џорџ Буш, и то гласовима из Охаја где водећи дневни лист „Плејн дилер”, који традиционално даје подршку демократском такмацу за председника, први пут у стогодишњој историји није подржао ниједног кандидата. Демократска странка САД је после на састанку свог националног комитета у Вашингтону анализирала пораз: било је вајкања да су Срби у Охају, где су такозване „излазне” анкете упућивале на Керијеву победу, листом гласали за оног кандидата који уз себе није имао ни Веслија Кларка, ни Ричарда Холбрука. Према казивању присутних, неко се на састанку сетио и да је издавач кливлендског „Плејн дилера”, коме је приписивана одлука да лист не подржи Керија, амерички Србин по имену Алекс Мачески.

Не улажу само Срби толико наде и стрепње у исход америчких председничких избора и не бивају, дабоме, само српске илузије претворене у крш.

(Џорџ Буш је признао Косово, што Бил Клинтон пре девет година још није хтео јавно да артикулише ни као далеки амерички циљ, а крај Бушовог другог мандата по свој прилици ће обележити све јачи притисак на Београд да кошаркашког стипендисту Миладина Ковачевића како зна врати у њујоршки затвор, из кога би се на суду бранио због кафанског напада на америчког студента Брајана Стајнхауера. Педесет три милиона долара америчке помоћи, колико би Србија добила да се није – опет – нечим замерила Вашингтону, до тада ће остати на леду. То гарантују звучна имена њујоршких сенатора Хилари Клинтон и Чарлса Шумера, који су се за то лично заузели. Амерички амбасадор у Београду је јасан: овај случај постао је „приоритет” за Америку у односу према Србији. Не би нам ништа помогло ни да смо још зимус признали Косово као независну државу. Опет би Србију држали одговорном што Миладина не враћа у Америку.)

И друге нације суспрегнутог даха ишчекују новембарски исход у Америци, а многи кажу да би било фер када би и остатак света могао да гласа на председничким изборима у овој земљи: победник из Вашингтона више утиче на судбину становника остатка планете него њихове сопствене владе и номинални шефови држава. Таква је моћ Америке у савременом свету.

А сада, Обама. Човека који је бомбардовао Србију наследио је човек који је признао Косово, а Срби су унапред поклонили срце кандидату који им је Видовдан честитао истом приликом када им је поручио да је Косово за Србију суседна држава, уместо део суверене територије.

Звучи сурово, али постоји и олакшавајућа околност. Кандидат не само што није намеравао да сипа со на овдашње ране, он вероватно ни не сања да је то урадио. Упућени кажу да је у писању текста Обамине поруке учествовао наш стари знанац Роберт Гелбард (онај који се у пролеће 1998. предомислио и на крају ипак закључио да УЧК није терористичка организација, а после у приватном бизнису неуспешно лобирао за велики посао на београдском аеродрому).

Порука, уосталом, до већине Срба није ни стигла; боље речено, целину поруке грађани никад нису ни чули. Бета, Танјуг, РТС и Б92, као и друге новине (са изузетком листа који управо читате), обавестили су своје гледаоце, читаоце и медијске клијенте углавном о Обамином задовољству због формирања нове српске владе. У поруци се истицала и „дуга и поносна” историја Србије, а један београдски таблоид вероватно ни данас не зна колико је испао смешан с насловом „Обама, Србине”, и фотомонтажом на којој демократски председнички кандидат поносно носи – шајкачу.

Није згорег подсетити се да је Обамина победа још на дугом штапу и да та евентуална победа неће значити да је небо казнило оне који су признали Косово, као што није казнило ни оне који су бомбардовали Београд. Тајна је, када је Србија у питању, у својеврсном „вашингтонском консензусу”, односно у постојаности америчке спољнополитичке елите у којој они, који су својевремено критиковали Клинтона што Србе није бомбардовао много пре него штоје то учинио, заврше у Обамином спољнополитичком штабу. (Такав је, рецимо, био случај са Самантом Пауер, која је из тог штаба отпала након што је Хилари Клинтон прогласила „монструмом”, али ће се у њега по свој прилици вратити уколико Обама победи у новембру.) Једни те исти људи, који представљају једну те исту политику према Балкану, седе у свим спољнополитичким штабовима америчке престонице. За нас је можда нов Обама, али стари су Гелбард и Холбрук.

И за крај, мало хумора. Обама следеће недеље стиже у главни град Немачке, а прашина у вези с његовим путовањем и говором у Берлину још се не слеже. „Њујорк тајмс” је тим поводом објавио коментар у коме аутор тврди да је разумљиво што канцеларка Ангела Меркел не гледа благонаклоно на Обамину предизборну посету и разборито закључује да се „увек треба клонити мешања у изборе других нација”...