Не припадам само себи

Глумица Ивана Жигон, председник Друштва српско-руског пријатељства, прича о театру као храму, спорту као извору здравља, „Косовским божурима” који су расплакали Михалкова...

Ивану Жигон неко зна из позоришта и памти њене хероине, нарочито њену Настасју Филиповну, неко опет по њеним подвизима као председнице Друштва српско-руског пријатељства.
Сећају се многи како је водила 520 деце, у три авиона, у Русију, како је тамо уочи шездесетогодишњице победе над фашизмом повела и 60 намучених осамдесетогодишњака, голооточана, како је на Косову и Метохији примила више од 50 еминентних руских новинара, десетине званичника московске владе, неколико конвоја помоћи, како је, управо на њен предлог, градоначелник Москве издвојио новац за изградњу косовског села, како је поделила 150 компјутера најталентованијој деци Косова...

Деца Космета је памте и по томе што је у њихова села, осим конвоја помоћи, доводила певачке ансамбле из Русије, уметнике и писце, са којима је учествовала на око 200 сусрета са људима из удаљених косовских енклава.

За овај рад додељен јој је, на свечаности у Кремљу, Орден за веру и верност светог Андреја Првозваног, који у нашој земљи имају још само патријарх Павле и митрополит Амфилохије!

Ко Вас је увео у театар?

Мој тата Стево ми је говорио да је театар храм у коме се учимо да живимо заједно, да је театар нарушавање тишине, а уздах – најлепша реч. Научио ме је да у светлости рефлектора трагам за капиларима својих очију, за својом сопственом суштином. Зато је за мене театар био потрага за смислом, и научила сам да смисао непогрешиво наслутим и пронађем.

А после тога сте се потражили и ван сцене?

Да. У данашње време театар није био само склониште од бескраја и заштита оних најтананијих осећања од промаје живота. Учинило ми се да немам право да се у њега скријем од онога што се дешавало мом народу... Зато сам из тог плишаног склоништа изашла на фронтове, мостове и тргове и потом кренула путем косметских села. Моје јунакиње у позоришту навикле су ме да делим са њима судбину и живот. У природи глумице је да не припада само себи.

Како сте се осећали кад сте у Кремљу добили велику награду?

Величанствено. Уз мене су била и моја деца из ансабла „Косовски божури” који водим већ две године и који су на српском, руском и енглеском језику одржали преко осамдесет концерата у Србији, Русији, Белорусији и Француској. У Кремљу су расплакали седам хиљада људи. У свему овоме учествовао је и мали Стево. Наиме, била сам тада у другом месецу трудноће. Сад се са правом шалим кад кажем да ће Стево бити – неки велики човек кад му је први наступ био у Кремљу...

Колико сте имали времена за бављење спортом?

И тата Стево и мама Јелена бавили су се спортом и тако ме васпитали. Тата је био гимнастичар у друштву „Соко”, и сачувана је његова диплома из 1939. у којој је освојио треће место у Словенији. И његов тата је био у „Соколу”. Мама је била атлетичарка, а њен деда, рођак краља Николе, био је ђенерал – дивизијар, а и ђенерали морају бити на неки начин спортисти, зар не? Тата је у својим роковницима бележио колико је трчао и пливао. Тако сам израчунала да је, у просеку, док је био у форми, претрчао 1.500 км, и препливао око 300 км годишње.. И мене је заразио пливањем. А и театар је на неки начин спорт и гимнастика... И то не само тела, већ и душе.

Како доживљавате спортисте?

Не чуди ме да су данас, код нас, најубедљивији примери племенитости управо из области спорта. Узмите само Синишу Михајловића, Дејана Станковића, Влада Дивца, па сад Јелену Јанковић, Новака Ђоковића... У времену расула, опстали су само најјачи. Спорт нас чини јаким и здравим... И психички и физички... Отуда и толико племенитости међу спортистима.

Пре више година, пребродили тешку болест - како сте се усудили да родите дете?

Нема ту – како сте се усудили... Он се усудио... Мој мали Стево је хтео да се роди... Ја сам му само мало помогла... Шалим се... То просто не стаје у овај текст... Свака мајка зна да је дете њена највећа срећа.

Да ли ћете му подарити брата или сестру?

Волела бих... У сваком случају мали Стево већ има петнаесторо браће и сестара у „Косовским божурима”. Већ два пута је путовао са њима на припреме у бање – Ковиљачу и Врујце. Ужива да га сестре носају и да му певају. Верујте, и он им се придружи. Прво што је научио, пре прве речи и корака, је да пева. Све захваљујући „Божурима” – својим сестрама и браћи.

Како се сналазите у браку?

Григорије и ја смо се нашли са веома сличним односом према животу. Тако данас имам подршку и заједно стварамо. Урадили смо и татин музеј, велики архив од 250 ДВД-а сачуваног Стевиног рада, много укоричених књига, роковника, писама... Био је то посао од скоро годину дана. Сад заједно водимо и „Косовске божуре”, припремамо сценарије, програме, путовања... Пре три дана вратили смо се из Русије, са Кавказа. Учествовали смо на отварању фестивала „Златни витез”, а потом у Москви, у нашој амбасади, одржали смо и концерт „Косовских божура” мајци Русији, као захвалност деце Косова за све што Русија, на челу са председником Путином, чини за спасење Косова и Метохије.

Има ли спасења?

Руси не могу спасити Косово ако ми то не желимо. Ми смо кроз векове остваривали своје интересе само у периодима када је Русија јака, а хвала богу, Русија је данас опет ојачала. И она је имала период када је на кратко клекла пред светским злом, али се дигла, и то сада и нама даје наду да ћемо се, можда, и ми сабрати и подићи са колена.

Да ли припадате некој партији?

Да, српско-руског пријатељства. То ми је једино чланство у животу. Нисам се чак учланила ни у Савез драмских уметника... Да ли нисам стигла?.. Или не волим ту колективну свест и ту колективну (не)одговорност. Глума је, на крају, усавршавање своје личности. Обожавам да гледам колективне спортове, али да сам спортиста била бих, рецимо клизачица или пливачица.

Учествовали сте у „Пирамиди”, а то не личи на Вас?

После свега што сам урадила пристала сам, ипак, да говорим. Јер, видим да се на телевизији више појављују они који ништа не раде. Пристала сам да учествујем у „Пирамиди”, иако она подсећа на боксерски ринг, а ја нимало на боксера... Међутим, време је за борбу, а за мене је борба – суперлатив од појма живот, а борац – суперлатив од појма човек. Кад већ ућуткују по телевизијама и новинама сваки виши глас људскости, решила сам да се борим, макар доживела и – нокаут. И, успела сам. У јулу ме чека суперфинале... А кад сам била у „Авалском торњу” освојила сам, са Вучићем, бар четири или пет пута више гласова од ривала. Али, кога је у јавном сервису брига за то за кога је народ гласа? Они су изгледа сервис за неке људе који немају никакву подршку у народу. Мене моја деца из „Божура"” питају зашто не пуштају наше спотове, зашто не обавештавају људе о нашим успесима по Русији и Србији, а ја не умем да им одговорим. Чак ме сад, после прошле турнеје, једна девојчица питала: „Зашто не одемо заједно до РТС-а. Морамо да их питамо зашто нас не воле. Ако неће да нас саслушају ми ћемо да – штрајкујемо”... Замислите како је време дошло када и „Божури” хоће да штрајкују.

Како сте на Куби доживели сусрет са Кастром?

То ми је један од најсветлијих момената у животу. Да бих изрецитовала „Пркосну песму” Кастру морала сам да научим шпански. Мени су Кубанци пример да ти ниједна сила не може ништа уколико си изнутра јак, здрав и снажан. Тамо два милиона људи изађе на улице, јер је отет дечак... И американци га врате!.. А нама убијају децу, пале манастире, затиру историју и достојанство, а ми о томе више ћутимо него што говоримо. Срамота је то...

Разговарали сте са Михалковом.

Пре три дана, кад сам била у Москви, опет сам разговарала са Михалковом. Позвао ме је да гледам снимање његовог филма. Као изненађење на снимање сам довела „Божуре”. Било је већ 11.00 увече! Снимање ратне сцене било је у шуми, у Подмосковљу. Међу екипом се чуло: „Посетили су нас анђели у белом”... И сусретоше се „Косовски божури” и подмосковске шуме, Русија и Србија, по ко зна који пут. Обасјани рефлекторима „Божури” су певали и говорили стихове на руском о Косову, а Михалков је плакао... Можете ли да замислите ту сцену?

Шта Вас је тада у Русији посебно дирнуло?

Били смо 20. маја у Мелихову, у дачи у којој је живео Чехов. Позвана сам да представим очеву књигу „Монолог о позоришту” коју је објавио национални театар Русије „Мали театар”. Овога пута сам, на неки чудан начин, поново „срела” оца... Руси га нису заборавили... Догодило се то управо у кући у којој је Чехов написао свог „Галеба”...

А били сте и са Лукашенком...

Што се тиче Лукашенка – он је за мене цар. Стварно. Сањам о томе да се и код нас појави неки такав сличан човек из народа... Сачувао је народ, фабрике... Ништа није продао, а имају боље плате од нас. О производњи и извозу да не говорим... Па Белу Русију ни Татари нису могли да покоре...

Шта је Ваш лек за све невоље?

Деца, пре свега... Њихова невиност, искреност, лепота, уметност покрета... Тако доживљавам мог малог Стеву. Његов осмех, па то како му заблиста његово плаво око... Знам да и он носи свој жиг... И он је Жигон... Тако је одлучио његов тата...

Чиме ћете га сачувати?

Љубављу. И ако баш хоћете – спортом. Већ планирам да га водим на пливање на ДИФ, ако стигнем пред одлазак на Тару. Тамо ћемо да научимо да ходамо, трчимо и да освајамо планинске врхове. То је оно словеначко у мени – кад видим планину, имам потребу да се попнем на врх.