СТАЊЕ У СТАРОЈ СРБИЈИ (ВАСОЈЕВИЋИМА) ПРЕД ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРСКОГ РОПСТВА И ПРИСЈЕДИЊЕЊЕ ДОЊИХ ВАСОЈЕВИЋА И МЕТОХИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ- трећи дио

Планина Сјекирица, на чијем врху су били далекометни топови.
(Снимио Благоје Шарић)

Горњовасојевићка бригада односно њен Шекуларско-трепачки батаљон, извршавајући наредбу Више команде, отишао је најтежим и најопаснијим правцем низ Ругову, где се сукобљава са добро наоружаним и организованим Арнаутима. Добро је знао све њихове ''марифетлуке'', стазе и богазе руговске, па је без имало застоја и без губитака сломио њихов отпор. Руговци су потпуно разбијени, било је доста убијених и заробљених. Шекуларско-трепачки батаљон први улази у Пећ, где су им у Пећкој патријаршији Срби и свештенство приредили величанствен дочек. Не часећи ни часа Кењић иде према Дечанима и ту се спаја са својом бригадом и усиљеним маршем, под непрекидном жестоком борбом, напредује према Ђаковици, гдје се сусреће са србском војском. Уз огромно одушевљење и изливе радости сусреле су се двије братске српске војске, којима је то био први сусрет на ослобођеној територији у петовјековном ропству.

У операцијама црногорске војске током балканског рата одређена улога је припала и становништву новоослобођених територија. Став становништва је био различит. Црногорско и србско становништво, организовано у добровољачке батаљоне и одреде, активно је учествовало, заједно са црногорском војском, у рату за ослобођење својих територија. То је био побједоносни завршетак њихове национално-ослободилачке борбе. 
При ослобађању Плава и Гусиња са околином, као и Метохије, дошла је до пуног изражаја особеност у ставу тамошњих Муслимана и Албанаца према ширењу Црне Горе на те територије. Помажући регуларну турску војску, овде је дошло до масовног учешћа башибозлука у одбрани ових територија. Прваци, Риза-бег и по злу чувени Бајрам Цури, окупили су око три хиљаде качака и, ношени вјерским фанатизмом, били спремни да се и даље боре, упркос очигледном поразу. Они су били организатори и носиоци узалудног отпора црногорској војсци, да у свом побједоносном ходу ослободи од Турака територије од Рашке области до Метохије.

''У ставу муслиманског и албанског становништва новоослобођених територија према Црној Гори, у периоду њеног територијалног ширења, а дијелом и касније, важну улогу имала је и мисија црногорске војске, њено понашање, особито став њенога командног кадра, као и мјере које су предузимане да се одмах по посиједању тамо обезбиједе ред, лична и имовинска заштита... Непосредно по ослобођењу у тим крајевима је образована привремена црногорска администрација. Она је, иако са недостацима, доста успјела у одржавању новог стања на запосједнутој територији. Она је, у име краља Николе, становништву саопштила увођење новог стања и указала на обавезу да се поштује.
Запажена је политика придобијања првакâ, нарочито угледних Муслимана и Албанаца, најчешће путем поклона, даривањем титула или звања. Посјетама краљу и удостојавањем краљеве пажње и милости. Овим путем се брже и лакше учвршћивала нова власт, а и обезбјеђивала толерантност и расположење становништва у новим крајевима. Посебне мјере предострожности (против евентуалног отпора) биле су привремено наоружавање тамошњег црногорског и србског живља, разоружавање муслиманског и албанског и слање појединаца у таоце...
Већина црногорске војске придржавала се краљеве прокламације и наредби команданата о дисциплини, хуманости и правичном односу према становништву ослобођених територија. То се испољило и у односу на ратне заробљенике и оне који су се предали или мирно дочекали црногорску војску. Над њима, у принципу, није вршено насиље. Тиме се знатно одступило од уобичајених појава, које су пратиле раније посиједање територија, као и неких навика у претходним биткама и ратовима (сјечење глава и носева, убистава, масовне пљачке и др.)''

Без обзира на сва упозорења и пријетње мање групе и појединци нијесу презали од насиља. То су чинили они из пограничних црногорских области, из сусједних села која су често страдала од Турака и њихових помагача. Нијесу могли да се обуздају, а да се не освете.

Велики проблем је било разоружавање. Првих неколико дана по ослобођењу Пећи, у овој вароши је предато 1 979 пушака, девет разних система, највише ''маузер''-а 622. У Ђаковици је у току прве седмице ослобођења прикупљено 490 пушака, од којих 290 система ''маузер''. Разоружавање је текло споро и са доста проблема и није прикупљено ни половина од укупног броја наоружања. Јавља се отпор разоружавању. Наставља се ранија појава одметање у качаке. Ови чак нападају војску и жандармерију при уласку у села и при претресу кућâ. Отпочињу гоњења и убијања одметникâ, хватања, предавања војним судовима и прва појединачна стријељања. У села залазе одреди војске и жандармерије, понекад и са топовима.

Упркос бројним тешкоћама и проблемима Горњовасојевићка бригада је на висини задатка, остаје са својим Шекуларско-трепачким батаљоном у Ђаковици, успоставља српску власт и одржава ред и мир. Напомињемо да је командант у Метохији био Радомир Вешовић са Горњовасојевићком бригадом, у чијем саставу је био Шекуларско-трепачки батаљон, који је и овдје, као у многим другим ситуацијама, извршавао најтеже и најкомпликованије задатке.

На фронту према Скадру и његовом спором освајању ишло је доста тешко, па позову Вешовића да им притекне у помоћ. У Метохији је оставио Мила Кењића и два батаљона, а са осталим из Горњовасојевићке бригаде, гдје су били и борци из Шекуларско-трепачког батаљона, оде на скадарску кланицу. ''Након извјесних краћих припрема и изучавања прилика, добијем најтврђи и најопаснији положај - Велики Бардањолт, којег, послије тродневне крваве борбе (25. 26. и 27. јануара) заузмемо с губицима 50% - у нижим, и 36% - у официрским чиновима. И сам, предводећи два од седам јуриша, био сам двапут рањен.''

Улазак црногорске војске у Пећ 30. октобра 1912. Године

У даљем наступању ове јединице су 30. Oктобра, заједно са србским јединицама, ослободиле Пећ, па је одлучено да се настави покрет према Дечанима. Из дневника бригадира Радомира Вешовића сазнајемо да је он жарко желио да са својом бригадом ослободи то значајно историјско мјесто, јер су се Васојевићи као усијана вулканска лава из своје колијевке ширили ка Лиму и низ Лим, ка Тари и низ Тару, до Кома и преко Кома, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, сударајући се са најљућим турским и арнаутским злицама, ишли су у сусрет Старој Србији, Метохији и Косову. То њихово Косовско опредјељење сликовито је нагласио Марко Миљанов када је себе и остале војводе назвао обичним, а Миљана Вукова косовским војводом. Како пише Добрило Аранитовић и војвода Лакић Војводић је послије ослобођења Метохије био заповједник ове области и столовао је граду Пећке Патријаршије, а ђенерал Радомир Вешовић одстојао прву слободну литургију у Високим Дечанима послије кнеза Лазара. Историјска судбина Васојевића да, ''Онамо намо'' они први закораче и да остарјели краљ - пјесник (Никола) своју жељу ''да виђу Призрен'' и Дечане оствари тако што их је 1912. године, видио најприје васојевићким очима. Бригадир Радомир Вешовић је, на име по ослобођењу Дечана 22. новембра, добио задатак да шаље извиђачке одреде ка Ђаковици. Главнина бригаде са ојачањима напала је Ђаковицу са сјевера и убрзо браниоце натјерала да напусте ивицу насеља и повуку се у варош. Мјештани су се предали, а највећи дио посаде се повукао. Тако су у Ђаковицу истовремено ушле и црногорска (Васојевићка бригада са дјеловима Колашинске), и србска војска (дјелови Дринске дивизије II позива). Бригадир Вешовић, који је у варошицу ушао прије команданта Дринске дивизије, пуковника Пауновића, поставио је обласног управитеља, предсједника обласног суда и шефа полиције, а пуковник Пауновић - кад је пристигао са својим трупама - именовао је и предсједника Општине. Када су у Ђаковицу пристигли бригадир Јанко Вукотић и генерал Михаило Живковић, споразумјели су се да србска војска држи дио варошице на десној, а црногорска на лијевој обали Кремне. Овим операцијама Источни одред је успјешно завршио ослобођење свих неослобођених крајева и Метохија је припала Црној Гори, а Косово Србији. Оствариле су се тежње генерација србског народа да се ослободе од турског ропства. То је пошло за руком оној генерацији официра и војника, која је послије 500 година робовања под Турцима запалила ''свијећу слободе'' у Високим Дечанима. Током новембра су Дурмиторска и Колашинска бригада преко Албаније пошле ка Скадру у састав Зетског одреда, а почетком јануара 1913. године и Васојевићка (Андријевичка) бригада. Ова бригада је учествовала у борбама на сектору Бардањолта све до ослобођења Скадра 24. априла 1913. године. 
У Првом Балканском рату са подручја Васојевића погинуло је 11 официра и 401 подофицир и војник, док је рањено 1080 бораца. У овом рату коначно је остварена тежња србског православног становништва овога краја за коначним ослобођењем и присједињењем Црној Гори. 

Официри српске и црногорске војске 
ослободиоци Метохије и Старе Србије 1912-те
 

Свједочанство Спасоја Вукадиновића из села Машта-Полица код Берана.
У којој пише да је он из Машта у Старој Србији.