Осим тога, народ ова три села је везан и међусобним орођевањем кроз многобројне склопљене бракове и др.
Године 1876. формиран је шекуларски батаљон, комадант Радојко Булић-Дашић, у чији су састав су, поред Шекулара, ушли војни обвезници шекуларске капетаније Калудре и Роваца. Зборно мјесто војника из Калудре, прије одласка у ратове, било је код школе, а војска се причешћивала на развалини цркве и манастира Ћелије посвећеном св. Луки.
Послије побједе Црне Горе у рату са Турском 1876-1878., на захтјев Црне Горе, а уз уплитање великих сила, мјешовита коалиција је разграничила Црну Гору од Турске 1858-1859., када је Шекулар са Калудром и Ровцима остао у турској граници све до децембра 1884., када је потписана Цариградска конвенција и постављена коначна граница између Црне Горе и Турске, вододјелницом између Калударске и Шекуларске ријеке. Граница је обиљежена почев од међе између Ријеке Марсенића и Навотине (Навотина је остала у турској граници) на Пештер, Сјекиру, Јанкову главу, Планиницу. Ржану, Влашић, Јаворак, Усовиште, Мокру и даље према Чакору. Тада је Шекулар припао Црној Гори, а Калудра и Ровца Турској, све до првог Балканског рата када је заувијек сломљено петовјековно турско царство.
Турска је 1890. и 1891. на обиљеженој граничној линији изгардила утврђења-карауле, од којих је караула на Мокрој била најјаче утврђење. Поред тих караула Турска је изградила и караулу на Сијерку, између Калудре и Петњика, а која је служила за стратешку везу са караулом Јанкова глава и турским гарнизоном у Беранама. Тако је Калудра била са свих страна окружена турским караулама и народ Калудре препуштен сам себи, без икакве наде да припадне Црној Гори и без друге помоћи. До тада је народ Калудре војнички био везан са Шекуларом. Код разграничења народ Шекулара са својим главарима имао је ослонац и подршку Црне Горе ''преко Миљана Вукова, који је био побратим књаза Данила''.
Турски зулум над угроженим народом у Калудри је постојао све жешћи послије окружења караулама, нарочито послије младотурске револуције 1908. Са карауле Усовиште низами су убијали и жене на катуну Капе. Дотични Руговци су под заштитом Турске раније упадали на терен Калудре и убијали недужне људе.
Године 1879. формиран је Трепачко-шекуларски батаљон. Књаз Никола је за комаданта батаљона поставио Милију Николића, официра из Шекулара. Крајем 1911. године за комаданта батаљона краљ Никола је поставио поручника Мила Кењића.
Још за вријеме беранске Буне 1898. ''Књаз Никола је издао наредбу да нико од његових званичника не прелази границу и учествује у борби против турских снага у заграничним крајевима...'' ''По инструкцијама црногорске владе ''...само су смјели пружити помоћ у прихватању и смјештају нејачи, а никако да прелазе границу и воде борби с башибозуком, или редовном турском војском''.
Наредба и инструкције достављене су Милији Николићу, а вјероватно их се придржавао и Мило Кењић. Из оваквог става, односно наредбе књаза Николе, може се сагледати у какав су ризик и опасност ушли Калудрани, када су у мају 1912. дигли буну, без икаквог ослонца на било чију помоћ.
Савременици и учесници причали су ми лично о Буни и исходу исте. То је изворно. Причали су нам родитељи и други сродници, рођени прије 1900., који су били пунољетни, учесници или савременици - свједоци у вријеме Буне 1912. године.
Љубомир Мартинов Бабић, рођен крајем 19. вијека односно 1895. Умро је на крају 20. вијека односно 2000. године у 107-ој години живота, учесник Првог и Другог свјетског рата, пушконоша, кмет Калудре између два рата, изразити памтиша са прецизношћу се сјећао буне 1912. и исхода буне као учесник тих догађаја. Када су аскери (регуларна турска војска) у одмазди за убијене низаме (граничаре) ударили на Калудру и када је почело убијање недужних људи, Јаков Ђелошев Ралевић, угледни Калудранин и домаћин, цијењен и од Турака, чувши пушке и видјевши са Ралева брда, са свога катуна, гдје на катуну Ливадице у Градинама аскери са карауле Јанкова глава убише Вучету Перова Ралевића и како се одред аскерâ од Дивљака креће низ Широку долину, одмах је свога сина Вукмана и Љубомира Бабића послао у Шекулар - у Рмуше да обавијесте црногорску војску о нападу аскерâ на Калудру и да траже помоћ и спас.
Непосредни узрок и повод за Буну у мају 1912.године није био само због дажбина-данка и др., већ због угрожености људских живота. Зулум низама над два недужна Калудранина - Димитрија Ралевића и Јеремију Анђића. Низами су претходно ранили пушком Димитрија, а када је Јеремија покушао да брани Димитрија, оба су их свезали на малом мосту и спроводили их преко села ка гробљу, ударајући их кундацима у намјери да их код гробља стријељају, док је Димитрије крварио. Низама је било дванаесторица. Њих десет се задржало код Велоког моста.
Приликом сусрета са низамима, који су тога дана наишли на карауле Мокра или Усовиште, са Димитријем је био Рацо Ралевић, који је успио да утече у обавијести комите - Обрада Вулетина Ралевића и Петра-Пуша Вучетина Ралевића у Дивљају. Комити су трком стигли у село изнад кућâ Марковићâ и из ''московки'' осули паљбу на низаме ко Велоког моста. Кад су се чули пуцњи и бојни поклич, устали су Илија Јаковљев Ралевић, Благоје Дабетић, Митар-Мишо Ралевић, Андрија-Диња Вучетин Ралевић и други Калудрани. Било их је око 30 устаника, наоружаних пушкама старих система, ''маузерки'' др. У обрачуну код Великог моста, овдје, устаници су убили 9 низама, док су тројица успјели да утекн уз Бјелошевачки поток ка караули Јанкова глава.
Туртци из беранског гарнизона нијесу одмах реаговали на Буну и убиство низама. Народ се послије Буне склонио у шуме и пећине. Међутим, како је настало неко затишје, народ се након петнаестак дана вратио из збјегова у село.
Јуна, о Св.Тројицама, изненада ујутро аскери су ударили на Калудру из три правца: од карауле Јанкова глава и на катуну у Градинама убили Вучету Перова Ралевића. Низ Дивљак на Широкој планини и од карауле Сијерак и Крчеве продрли на Дубље и почели убијати све редом. Убили су Голуба Тушова Ралевића и његову кћерку Цагу, затим Милића Ралевића-кмета (мухтара) у Мостинама. Љубомир Бабић и Вукман Ралевић, чобани-лакци, Љубомир 18, а Вукман 16 година, знајући сваку стазу, трчећи преко Јоџове луке и Космаја стигли су у Рмуше код подофицира Арса Рмуша, обавијестили га ко их је послао, о нападу Турака над Калудру и да траже помоћ и спас. Арсо је одмах послао курира на коњу код комаданта Шекуларско-трепачког батаљона поручника Мила Кењића у Радмужевиће ради сагласности да упадну у турску границу у Калудру и оружјем да бране Калудране. Кењић им није дао сагласност, јер је поштовао наредбу Краља Николе. Арсо Рмуш, не чекајући даље, на своју личну одговорност, постројио је око 30 војника и трчећи су стигли на Космајски крш.
Љубомир ми је причао са таквим прецизним сјећањем као да је то било јуче:
''Вукман и ја смо ишли у стопу за војницима Рмушима. Када стигоше на Космајски крш, на нашу територију, Арсо у борбени поредак распореди војнике на растојање од по 5 метара и командова: ''По непријатељу плотунима са по пет метака-пали!'' - усмјеравајући паљбу на одред аскерâ који је продирао низ Широку долину од Дивљака. То је било језиво чути: зацикташе ''московке''! Послије трећег плотуна аскери се повлачише уз Широку долину назад'' - прича Љубомир Бабић.
Турци су били изненађени нападом црногорске војске, а нијесу знали колике су их снаге напале. С обзиром на то да је Калудра у котлини, турка војска након испаљених плотуна, не знајући о снагама Црногорске војске, није смјела ризиковати да упадне у котлину, тим прије што је караула на Ржаној још 1911. године од стране Рмушâ порушена, те да постоји широки пролаз између Мокре, Усовишта и Јнкове главе за упад Црногорске војске и логично је да се морала повлачити.План турске војске односно аскера био је: пресјећи путеве народу ка шумама и пећинама узводно и низводно од села, окружити Калудру и убити све живо у одмазди.
Командир Арсо Рмуш је носилац Златне медаље Обилића из ослободилачких ратова 1912-1918.На вијест о Буни и кравим догађајима у Калудри, кајмакам Илија Поповић из Буча, оформио је комисију састављену од Турака из беранског горнизона и на коњу са комисијом стигао преко Крчева на Дубље гдје су нашли лешеве жртава и крв. Био је врстан правник и лукави дипломата обучен ''цариградском школом'', па је успио да убиједи комисију да су низами зулумом, без сагласности Порте, приморале Калудране на Буну. Тако је, захваљујући војницима Рмушима и кајмакаму Поповићу, Калудра спашена од одмазде и прогона. На једног слабо наоружаног Калудранина било је око 300 аскера.
Мило Кењић о овој буни није записао у свом ратном дневнику. Према томе Калударска буна је искра Првог балканског рата.
Обиљежавање 99 година од Буне и изградњу споменика, организовао је и руководио Одбор Калудрана у саставу: Миодраг Барјактаровић, предсједник, Војислав Ралевић, потпредсједник, Радомир Дабетић Зељо, секретар, чланови: Момир Бабић, Радоман Бабић, Радован Анђић, Радојица Анђић, Веско Ралевић, Ђорђије-Мишко Ралевић, Десимир-Дејо Ралевић и Жарко И. Ралевић.
Имајући у виду значај симбола вјековне борбе против турског царства и ропства, Калудрани су се са великим ентузијазмом одазвали позиву одбора за подизање споменика, дали новчано учешће и радом својом средствима и својом механизацијом учествовали у изградњи овог Споменика.
Илија Заријин Поповић Бакић (1882-1912,) кајмекан у турско доба
(предсједник општине данас), једини Србин православац који је
био на тој функцији у Беранама од 1908. до 1912.
У вријеме Буне и погибија није имало ни шведског нити јабланичког или неког другог гранита за споменике, те се Одбор одлучио да за материјал споменика изабере камен који има посебна физичко-хемијска својства тврдоће и пригодне боје, камен са наших терена, камен земље Црне Горе, са ових терена, као да је из земље изникао.
Текст епитафа на споменику саставили смо тако да одговара оном историјском времену. Лектор текста као и аутор стихова је књижевник Влајко Ћулафић. Овим спомеником отргли смо од заборава наше славне претке - јунаке и пале жртве у борби за слободу, споменик који подсјећа потомке на тешка времена Калудре у петовјековном ропству под Турском.
Црква Св. Луке са манастиром Ћелије и овај споменик Калударској буни 1912., још више чине Калудру препознатљивом на историјско-културном пољу.
У нашем скромном културно-умјетничком програму ове свечаности учествују:
- Удружење народног стваралаштва ''Ђурђеви Ступови'' Беране - предсједник Ацо Лабудовић, истовремено и водитељ, са изворном пјевачком групом и гусларом Слободаном Фемићем
- ;Књижевник Влајко Ћулафић рецитује стихове своје пјесама ''Но то Срби'' и ''Идеш ли, роде?''
- Новинар и пјесник Дарко Јововић рецитује своје стихове пјесме ''Завичај'';
- Гусларско друштво ''Миљан Вуков'' из Андријевице, предсједник Милутин Рачић, гуслар Милун Кубуровић.
- Професир Веселин Рмуш рецитује одломак његове пјесме ''Рмуши у одбрани Калудре'' из књиге аутора Миодрага Барјактаровића-Бага ''С оне стране карауле''.
Позивам Вас у манастир Ћелије и цркву Св. Луке на прославу црквене славе Калудра.
Свима хвала на присуству и пажњи.''
(Овај говор је објављен у књизи ''Народни сабори'' аутора Миодрага Барјактаровића Бага, у издању ,,Пегаза'' из Бијелог Поља, 2012.)
На дан откривања споменика Калударској буни дошли су бројни мјештани и гости потпредсједник општине Беране Брахо Адровић
Споменик је открио изасланик предсједника општине Беране Вуке Голубовића, потпредсједник општине Беране Брахо Адровић, које је казао:
''Поштовани Калудрани, уважени гости, даме и господо,
задовољство ми је што ми се указала прилика да вас овим поводом када се откривање спомен обиљежја Калударској буни, враћа сјећање на свијетле датуме и догађаје из историје овог краја, све скупа најискреније поздравим у име предсједника наше општине господина Вуке Голубовића и у своје лично име.
У богатој историји беранске општине има много свијетлих догађаја, херојских подвига народа и његових појединаца са којима се са правом поносимо. Већину тих догађаја и личности забиљежила је наша историографија и о њима се зна и на ширим просторима. О некима се говори и у уџбеницима историје. Но, упркос свему томе, о многим личностима и догађајима или се мало зна или уопште не зна. И они се само чувају у сјећањима потомака - учесника тих догађаја у ријетким записима.
Недовољно се зна да је читав један одред горштака са ових простора остао залеђен у сметовина снијега на Рудешу штитећи одступницу српске војске за вријеме Првог свјетског рата. Недовољно се зна или се уопште не зна о подвизима многих јунака и појединаца из ових крајева који су залагали свој живот и свој углед спашавајући оне који су у невољи, покушавајући да спријече нежељене догађаје. И у најсуровијим ратовима има свијетлих примјера, који често остану у сјенци крупних догађаја. Један од таквих догађаја је и Калударска буна из маја 1912. године. Овај догађај је био утолико значајнији када се зна да је Калудра била на домаку турских караула, о чему ми је својевремено сликовито причао старина Љубомор Бабић, који је био и ратник из времена чувене Мојковачке битке, а који је памтио и вријеме турске владавине на овим просторима. Пружити организован отпор у једном таквом окружењу и таквом амбијенту је заиста храброст достојна поштовања. Што је још значајније, тај догађај је у неку руку био иницијална каписла за коначно ослобођење ових крајева од Отоманске империје. Управо стога ја са дубоким поштовањем и уважавањем откривам ово спомен обиљежје, уз жељу да оно вјечно чува успомену на храбре и одважне борце из историје народа овога краја и наше општине као цјелине, да подстиче гајење узвишених осјећања, домољубља и слободољубља и уједно подстиче сваког нашег грађанина да са истом страшћу чува и цијени слободу свога народа, слободу свих народа и слободу сваког појединца. Једино тако, живјећемо у слободи. Уз жељу да то тако и буде ја Вас још једном поздрављам.''
(Овај говор је објављен у књизи ''Народни сабори'' аутора Миодрага Барјактаровића Бага, у издању ,,Пегаза'' из Бијелог Поља, 2012.)
