Време избора: БИРАЈТЕ ИЛИ ХРИСТА ИЛИ БАРАБУ ! – II део

Даме и господо,

Управо имах намеру да наставим тамо где стадох у свом прилогу под насловом „Време избора: БИРАЈТЕ ИЛИ ХРИСТА ИЛИ БАРАБУ !“ (види на:

https://novosti.rs.sr/sr/btg_novosti
/5/5909/Vreme/izbora:/'BIRAJTE/ILI/HRISTA/ILI/BARABU/!

али ме у „мом клубу“

(види на: https://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4575

у размишљању о тој теми претече својим питањем један од највернијих чланова тог најомиљенијег састајалишта умних и разумних Срба и Српкиња. Из тог разлога ћу своју оводану тему у целости посветити одговору на то питање из разлога што је то управо оно што сам и желео да напишем у овој теми


---------------------------------------------------
Rolandinjos:

Profesore...a šta mislite o ujedinjenju Pravoslavne i katoličke Crkve? Meni to liči na neku narko-adžuvansku provokaciju...lično sam protivnik te tvorevine?

-------------------------------------------------------
Помаже Бог, поштовани пријатељу !

Писао сам много пута до сада да је на Телу Господа Исуса Христа настала нова рана 1054 .године, верујем да Му је та највећа и да Га та боли више од свих других рана, јер су ватикански педофили почели са некаквим својим јеретичким учењем,

(ЈЕРЕС (гр. Αιρεσις, лат. Hearesis = издвојена идеја, мишљење, секта, јерес; лична мишљења о Светој Тројици, о божанству Исуса Христа; или, пак, о Његовој човечанској природи и о односу двеју природа у Његовој божанској ипостаси; теолози јереси углавном деле на: "христолошке јереси" и "пневматолошке јереси", које се у теологији сусрећу и под називом "пневматолошки субординационизам" или "духоборство" (πνευματομαχοι - који не признају једносуштност и једноравност Светога Духа са друга два Лица Свете Тројице)

некаква нова по њиховом манијачко-богохулом мишљењу „ТРОВАЛЕНТНОСТ БОГА“, што нема баш нити једног јединог доказа у било чему, а поготово не у дотадашњим одлукама Васељенских сабора

(САБОР ВАСЕЉЕНСКИ (гр. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium, сабрање епископа који представљају целу Цркву): колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине… од 325. до 778. године одржано је VII Васељенских сабора, но овом приликом због саме теме о којој пишем споменућу само два и то:

1) Никејски Сабор у Малој Азији (мај - јуни 325), који је сазвао цар Константин Велики (274-337) у Цркви своје палате а на којем учествују "318 отаца", епископи из целе империје укључивши представнике папе Силвестра I (314-335), свештенике Вита и Винцента. Од западних епископа истиче се Осије Кордобски (Шпанија), кога је Цар послао у Александрију да би васпоставио мир у Цркви у Египту. Циљ Сабора био је јасно формулисање вере о Светој Тројици, противстављено учењу чувеног александријског свештеника Арија (око 256-336), који проповедаше да Син није истоветан Оцу по природи, да је Оцу потчињен, јер је Очево стварање вишега реда

2) Цариградски Сабор (мај -јули 381) сазвао је цар Теодосије I (379-395), без консултовања папе Дамаса I (366-387), са намером да стави крај аријанском спору, који се наставио и после Никејског Сабора, благодарећи помоћи датој полуаријанцима чак и од цара Константина (цар беше прогнао Светог Атанасија у Трир, Treves), а нарочито због гоњења које су наследници Константинови - Констанција (350-361), сестра Константинова, Констанс и Валенс (+378) - започели против никејских православаца. Сабор је сазван да се изјасни о двема јересима те епохе:)

Хришћанске Цркве. Дакле, та највећа ШИЗМА, или РАСКОЛ (гр. σχισμα, лат. schisma = раскол, одвајање, цепање, дељење...) је настала због јеретичког учења погане расколничке римо-католичке цркве које се углавном односи на „филиокве“.

(FILIOQUE ("qui ех Patre Filioque prosedit", "који од Оца и од Сина исходи"): догмат римо-католичке јеретичке цркве, који формулише мишљење да Дух Свети исходи од Оца и од Сина

За католике, Filioque је било објашњење и расветљење учења о Духу Светоме, које је формулисао Други Васељенски Сабор (Цариград, 381) потврдивши, против Македонијеве јереси, речи Јеванђелиста Јована: "Који од Оца исходи" (Јн. 15,26). За православне Filioque јесте нови догмат, који подразумева другу веру, неприхватљиву с догматске Источне традиционалне тачке гледишта.
Filioque су унели Латини у Никеоцариградски Символ вере и читали на латинској литургији почевши са помесним Сабором у Толеду 589. године; затим га је потврдио енглески Сабор у Хатфилду (Hatfield) 680. год. поводом обраћања у католицизам аријанског визиготског краља (Рекадера - Recadere), под изговором да се тако наглашава потпуно Христово божанство и Његова једнакост са Оцем. Иако краљ Карло Велики настоји да Цркве у Шпанији, Италији, Француској и Немачкој изговарају Вјерују са додатком Filioque (иначе Libri Carolini, као и Сабор у Гентилију (Gentilly), нападају израз "ех Patre per Filium", који је кружио паралелно са Filioque), ипак папа Лав III одбија увођење преиначеног Символа у Римску Цркву. Поред све те опозиције, на предлог Хенрика II папа Бенедикт VIII прихвата 1014. године уметак у Вјерују за Римску Цркву, без сагласности Источних Цркава.
Патријарх Фотије (820-895) први показује догматске неправославне стране додатка Filioque, а Марко Ефески формулише доказе на основу којих Сабор у Флоренци (1439) одбацује уметак. Унионистички Сабори у Лиону (1274) и Флоренци (1438-1439) не присиљавају римокатолике византијског обреда да укључе у Вјерују Filioque. Штавише, Сабор у Флоренци допушта два израза: "ех Patre Filioque" и "ех Patre рег Filium" (δια τυο Υιου)
Дакле, на Првом и Другом Васељенском сабору „копља су се ломила“ углавном око јеретичког учења у вези са СИМВОЛОМ ВЕРЕ,
(СИМВОЛ ВЕРЕ (гр. το συμβολον της πιστεως; лат. credo, regula fidei, веровање, сажето изложено учење) - израз "Символ вере" идентичан је са термином "веровање" који има опште значење: да одреди збир учења или основних догмата вере. Хришћанско веровање чини хришћанство различним од других религија; "веровање" упућује на кратко исповедање заједничке вере са тачним смислом и одређеном контуром и, на крају, са главним догматским смислом кад се односи на Веровање или Символ вере православне, односно "Никејске вере" (Свети Григорије Богослов, Богословска писма, СП, 1, стр. 71)
али не треба занемарити и друге јеретичке „догмате“ римокатоличке цркве као што су : папска непогрешивост, укидање ЕПИКЛЕЗА, (гр. επικλησις, лат. Invocatio = призивање ради освећења) индулгенција,
(Индулгенција = искупљење, опроштај грехова; термин који се користи у оквиру доктрине католицизма по којој су почињени греси, или они који се тек намеравају учинити, могу откупити новцем код, у католичкој хијерархији, за то овлашћених лица. Висока цена откупа грехова довела је до отпора и појаве протестантизма и других реформатских цркава.)
инквизиција,
(Инквизиција (лат. inquisitio – ислеђивање, шпијинирање, суђење и кажњавање) је била и остала установа која је настала у средњем веку у римо-католичкој цркви чији је задатак да ислеђује, шпијунира, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима... на стотине хиљада невиних људи је страдало само зато што их је некакав богохули, изопачени и сотоном задојени „духовник“ пријавио инквизиторском суду; данас се процес који се одвија против СРБА у ХАГУ, нарочито се то односи на проф. Др Војислава Шешеља сматра врхунцем „папске непогрешивости“ и инквизиције)
чистилиште,
(чистилиште (лат. purgatorium) = јеретички римокатолички појам којим се назива место за чишћење душе након смрти, с циљем постизања потребне светлости за улазак у рај, сам појам је искључиво везан за јеретичко учење римо-католичких педофила, а узет је из књижевности односно од италијанског песника Дантеа Алигијерија, написао је истоимену књигу у трилогији Божанствене комедије)
а касније увођењем и нових „догмата“, нарочито о Пресветој Богородици и слабљењу дисциплине поста.
Бојим се да преко свих тих богохулих јеретичких учења ватиканских развратника има намеру да пређе „наше“ СВЕШТЕНСТВО,
(СВЕШТЕНСТВО (гр. ιερωσυνη, ιερατευμα лат. sacerdos, sacerdotium = служење у храму, приношење жртве) - Црква се назива "свештеним" народом зато што је Св. Апостол Петар написао следећу мисао:
"А ви сте род избрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју" (1 Петр 2,9)
јер они своју СВЕТОСТ,
(СВЕТОСТ (гр. αγιασμος, αγιοτης, αγιωσυνη лат. sanctificatio) = процес субјективног преображавања верника, кроз непосредно учешће у Христовом животу Који је сама светост, дакле, кроз стално духовно посвећивање. Заједно са правдом и искупљењем светост је допунски и незаобилазан аспект дела Спасења (2. Кор. 1,30). Спасење није заслуга, него лични приступ по благодати Христовог обоженог тела, као што казује Литургија: "Светиње, светима". Суштински тренутак евхаристијске жртве јесте освећење или претварање дарова, а њен циљ јесте посвећење верних. Причешћивањем Светим Тајнама хришћанин постаје свето место Божије.)

мада сами немају ексклузивно право да само то себи присвајају, своју САБОРНОСТ,

(САБОР - САБОРНОСТ (гр.συνοδος, лат. Concilium = сабор, синод, односно покушај да се артакулише "помирљива теологија")

па чак и СВЕТ
(СВЕТ (гр. κοσμος, лат. Mundus = творевина Божја, средина у којој човек врши своју стваралачку, породичну, родитељску, просветну, понекад и свештеничку и пророчку улогу. Веома је занимљиво да Исус Христос говори о СВЕТ-у у Својој првосвештеничкој молитви повлачећи разлику између бити у свету и бити од света:

"Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета" (Јн. 17,16).

према томе, Црква стоји на граници СВЕТ-а: с једне стране, она је присутна и делатна управо у свету:

"Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога" (Јн. 17,15);

али с друге стране, Црква је екстериорна, независна од света који одбија Бога или стоји ван савеза са Њим. Став Цркве према свету потиче управо из њеног Светотајинског карактера. Она се објективно налази унутар заједнице са Богом:

"Ја вас изабрах од свијета" (Јн. 15,19), док се свет, под утицајем

"кнеза овога света" (Јн. 14,30), супротставља прихватању те заједнице. Црква не може, дакле, озаконити или освештати свет као такав, свет који се организује по сопственим аутономним законима, већ га позива да уђе у сферу благодати. Узевши на Себе

"грех света" (Јн. 1,23), Исус Христос јесте Спаситељ света (Јн. 4,42) јер Његово искупитељско дело има космичко значење:

"Вјерова се у свијету" (1. Тим.3,16)

гледају кроз призму предводника геј-бригада, гранд-парада и осталог смрада, свог мецену и највећег заштотника педофилства БОБИЈА ТАЋИЈА ПЕДЕРОВИЋА ! То што се управо догађа када црноризе педерчине желе да сахране жихог ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ је исто оно што и БТП чини са ГИЦОМ ИЗДАЈИЦОМ – ПАКТ СА ЂАВОЛОМ због апсолутне власти. Мада су већ поодавно црноризи аџуванери који су се самопоставили на чело СПЦ-а од Срба и Српкиња отели и задњу пару, веронаук у мирским школама је само један од доказа те моје тврдње, њихов мецена Боби Таћи Педеровић нам жели да одузме и право на живот насрћући чак и на оно што се назива гола ЕГЗИСТЕНЦИЈА.

(ЕГЗИСТЕНЦИЈА (лат. ex-isto, гр. Τροποσ = облик који узима живот)

При мигољењу у дупе ватиканским педофилима нити самонаметнути, самонатакарени и самопроглашени „вељаки“ СПЦ-а, а ни њихов мецена БТП не желе нити да помисле на ЕГЗЕГЕЗУ,

(ЕГЗЕГЕЗА (гр. Εξηγησις = тумачење, објашњење, анализа и сл.)
метода која ставља библијски текст у његов историјски и културни контекст, разумева његове теолошке поруке, пазећи при том на интегритет и јединство библијског откривења. Егзегетска метода није независна, јер се Библија не тумачи без икаквог критеријума, извлачењем речи из контекста или конструисањем арбитрарних комбинација и типологија.)


а камоли оно што је већ одлучено на Васељенским саборима и у чијим одлукама је направљена разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (гр. ορος ), и канона (КАНОН (гр. κανων = мера, правило, закон, параметар) , који има дисциплински карактер.

Браћо и сестре, о свему томе ћу се подробно осврнути и у свом започетом делу под насловом:

Време избора: БИРАЈТЕ ИЛИ ХРИСТА ИЛИ БАРАБУ ! (види на: https://novosti.rs.sr/sr/btg_novosti/5/5909/Vreme/izbora:/'BIRAJTE/ILI/HRISTA/ILI/BARABU/!

но чини ми се већ сада да уколико се црноризи аџувани који су се самоизабрали, самонатакарили и самопоставили на чело СПЦ-а, којима је једини господар звери Боби Таћи Педеровић на челу, мада сам свестан чињенице да:

EXSTRA ECCLESIAM nulla salus ! = израз "ван Цркве нема спасења"

(има порекло у Оригеновој теологији и, посебно, у еклисиологији Светог Кипријана Картагинског (Посл. 73,21,2)

убауљају у буљу ватиканским буљољубима не остаје ми ништа друго већ да људски, достојанствено и храбро изјавим:

САМО ВИ ИДИТЕ, А ЈА ОСТАЈЕМ ВЕРАН У ГОСПОДА СВОГ ИСУСА ХРИСТА И ЊЕГОВО УЧЕЊЕ !

Даме и господо, из изложеног се види, то сам утемељио заиста на необоривим доказима, да је римо-католичка „црква“ јеретичка, богохула и антихришћанска творевина и да нема те силе која би ме натерала да бих постао верник те и такве педерске удруге. Сви они који нешто тако сада подмећу обесправљеном, осрамоћеном, заведеном и осиромашеном народу српском су изроди свог народа којих ће се потомци њихови стидети.
АМИН !

- наставиће се -

Крстан Ђ. Ковјенић