У запећку Српске историје

Мада је Краљевина Југославија априла 1941. године капитулирала за само једанаест дана, то је представљало неминовност када се има у виду техничка супериорност и бројна премоћ фашистичких завојевача. Југославија је, у ствари, положила оружје без готово икаквог озбиљнијег отпора, али је забележено више појединачних случајева у којима су наши људи доказали да су достојни наследници својих даљих и ближих предака који су се супротстављали свакој тиранији.


Такви примери су, нажалост, остали далеко од очију и ушију јавности, јер после рата, о људима који су то вишеструко заслужили, није готово ниједна једина реч написана. Један од таквих људи, истинских хероја, је и инжињеријски поручник Божидар В. Жугић, родјен 1915. године у селу Новаковићи подно планине Сињајевине. Супротстављајући се непријатељу, не прихватајући предају, херојскије је пао у 26. години живота.

Сваки други народ би људе као што је био јунак приче која следи, овековечио не само у историјским уџбеницима, већ би им посветио безброј филмских и телевизијских прича, литерарних радова, стрипова и новинских чланака. Због партијских интереса, медјутим, идеолошке настраности и острашћености према историјским збивањима која су у најлепшем светлу приказивала официре и војнике Краљевске војске, послератне генерације, укључујући и данашње, нису биле у прилици да се напајају једним од ретких примера оданости и љубави према отаџбини и   верности војничкој заклетви.

Непосредно пре него што су фашистичке хорде насрнуле 6. априла на Југославију, пук у коме је у Вировитици службовао инжињеријски поручник Жугић, распоредјен је на подручју Војводине где је посео положај у дужини од 35 километара – од Бездана, низводно левом обалом Дунава и северно према Суботици. Немачкој најезди придружила се убрзо после тога и Хортијева Мадјарска која је 11. априла, пет дана после напада Немачке значи, објавила рат Краљевини Југославији.

Најистуренији део Десетог посадног пука, у чијем је саставу био поручник Божидар Жугић, повлачио се 12. и 13. априла без пружања икаквог отпора надирућим немачким и мадјарским оклопно-механизованим снагама. Млади поручник се озбиљно побунио, сматрајући да одступање пред непријатељем може, и сме, да уследи само после оружаног супротстављања, односно када би даљи отпор, гледано логиком тренутног стања на бојном пољу, био нецелисходан. Повлачити се пред непријаељем без испаљеног метка, Жугићу никако није ишло у главу. Зато је оштро протестовао код команданта дела јединице у чијем су се саставу налазили његови инжињерци. Командант Божидар Ристић је, медјутим, игнорисао његове примедбе и наставио са повлачењем све док се јединица код села Гложан, негде на средокраћи пута Нови Сад – Бачка Паланка, нашла у окружењу мадјарских оклопних јединица. Борити се, ићи у пробој из окружења, или положити оружје биле су алтернативе о којима је одлучивао командант јединице. А он је одлучио управо он што поручник Жугић никако није одобравао. Командант Ристић је, наиме, одлучио да истакне белу заставу и ступу у преговоре са мадјарским командантом о условима предаје.
У тренутку када су се два команданта састала испред јединице спремне да преда оружје, из строја је иступио поручник Божидар Жугић, одлучним кораком пришао свом команданту и пред свима одлучним гласом рекао:

- Господине команданте, шта то радите? Зар се тако брани отаџбина? Српски официр гине, а не предаје се! Ја се не предајем!

После тих речи Храбри поручник је потегао пиштољ и на лицу места лишио живота и свог и мадјарског команданта. Уследили су пушћани и митраљесци хици којима је убијен поручник Жугић и његових шеснаест војника. Остатак јединице се разбежао, било  је доста рањених и заробљених који су отпремљени у заробљеничке логоре. Преко беживотног тела Поручника Жугића и изгинилих војника, Мадјари су прешли тенковима и несахрањене оставили на бачкој ледини.

Мештани Гложана, Словаци, сакупили су посмртне остатке неустрашивог поручника и његових војника, пренели их на старо Српско гробље у свом селу и сахранили уз православно опело које је одржао парох суседног села Бегеч. Честити Словаци из Гложана подигли су после рата споменик изгинулим и на њему уклесали следеће речи: “Овде почива 17 бораца 10. посадног пука који предводјени поручником Божидаром Жугићем падоше 13.4.19141. у борби против окупатора”. Пола века нико од цивилних и црквених власти није посетио место где су сахрањени изгинули војници и њихов старешина. Једино су мештани Гложана, честити Словаци, редовно одржавали гробницу, као што је то и ове године учинила са својим  ученицима господја Вјера Скленар, учитељица у месној основној школи.

Први званичан послератни помен поручнику Жугићу и његовим војницима, у организацији Црквене општине челаревско-гложанске, одржан је 13. априла 1991. године – педесет година после описаног догадјаја. Интересантно је, при томе, да је, посредством послератних власти, на споменик уцртана петокрака, што би могло да наводи на помисао да је поручник Жугић свој херојски чин починио као комуниста. Чињеница је, медјутим, тврде сви који су познавали Божидара Жугића, да је његов херојски подвиг израз његовог родољубља, војничке части и официрског завета да ће витешки бранити своју отаџбину Краљевину Југославију.

Домаћа јавност, рекосмо на почетку, није имала, а нема ни данас, никаква сазнања о описаном догадјају. И како то обично бива код нас, о витештвима и подвизима наших људи, више се знало, писало и  причало ван наше земље. Такав је случај био и са херојским подвигом поручника Божидара Жугића. О њему је писала чак и непријатељска, мадјарска, штампа а најлепше се о њему изразио и немачки фелдмаршал Максимилијан, који је узрок и начин погибије српског поручника, прокоментарисао на следећи начин пред члановима свог ратног штаба:

- Саможртвовање и кажњавање смрћу свог команданта због чина предаје, највећи је морални чин и патриотско осећање припадника армије, а то је својствено српском ратнику  и може да служи на част војсци која такве појединце има.                                                                                        

Са овом изјавом Немци су упознали припадника своје Друге армије који су после завршеног рата у Југославији, наставили  рат инвазијом на Совјетски савез. Примером српског официра, дакле, надахњивали су се Немци, Мадјари и припадници других народа који су се кроз штампу у многим земљама Европе информисали о његовом подвигу. У Србији се, нажалост, још увек готово ништа не зна ко је био и какву је поруку оставио свом народу истински херој и велики родољуб - поручник Божидар В. Жугић.