Владари света из сенке

„Увек ће постојати људи који верују у завере, али ствари се одвијају много некохерентнијим током“. Речи су седамдесет шестогодишњег виконта Етјена Давињона, наводног председника тајне Билдерберг групе, корпоративног директора и бившег европског комесара.


Али, у томе и јесте цака. Ми треба да поверујемо да не постоји организовано зло ради самог зла. Треба да поверујемо да не постоји план, намера и координисано спроведена акција у циљу да се Србија сведе на меру која одговара опскурним интересима тих моћника. Треба да помислимо да се све ствари у природи и друштву одвијају по принципу такозваних случајних узрока, па тако и све оно што нам се догађа већ вековима, а сада је кулминирало отимањем Косова. Треба да верујемо да се сасвим случајно на листи чланова Билдерберг групе налазе имена попут Карла Билта, Ричарда Холбрука, Лорда Карингтона, Медлин Олбрајт, Била Клинтона и супруге му Хилари, Доналда Рамсфелда, Ђанија Ањелија, Веслија Кларка, Џорџа Робертсона, неизбежног Хавијара Солане и нараво Мартија Ахтисарија, Тонија Блера, Кенета Кларка (бившег канцелара Велике Британије), Пола Волфовица (бившег шефа Светске банке), Била Гејтса, Руперта Мардока, Дејвида Рокфелера, Џорџа Сороша, Хенрија Кисинџера, Корнелија Самаруге (председника Црвеног крста), принца Чарлса, холандске краљице Беатрисе (чија породица је власник “Роyал Дутцх Схелл Оил-а”) и имена кључних бизнисмена и банкара с обе стране Атлантика.

Тих људи је заиста шака јада у односу на број људи на планети, свега 120, а штета коју праве мери се у космичким размерама.

Што се тиче Џорџа Буша, по свему судећи, он је само онај који је подлегао притисцима Билдерберга, а није њихов пуноправни члан. Због тога је доносио низ нелогичних одлука, које су му знатно ослабиле позицију у оквиру саме републиканске партије, као на пример нагла промена одлуке у вези прихватања ЛОСТ-а (Лаw Оф Тхе Сеа Треатy), којом САД губе суверенитет над океанима и морима у корист УН бирократије. Прихватање ЛОСТ-а значи да би новац од свих пореза и дозвола за експлоатацију океанског блага, одлазио директно у руке Билдерберберзима и то преко глобалне администрације под окриљем УН.

Слична игра води се и у погледу цена нафте, што су ових дана осетили сви они који седе за воланом широм планете. Највећу штету ипак трпе САД и њени грађани, а то може јасно да види свако онај ко погледа курсну листу, на којој долар константно пада у односу на евро. Дакле, сасвим неочекивано, у овој причи САД су на губитку, а нас највише збуњује чињеница што не можемо да докучимо ко у ствари ту има највећу корист. Све, ипак, указује на то да су то управо Билдерберзи.
Баш зато господин виконт жели да нас разувери да група Билдерберг има извршну моћ, па истиче да су они нешто као интернационални дебатни клуб најутицајнијих и најбогатијих људи на свету, који искључиво размењују мишљења, са циљем да се око горућих економских и политичких питања постигне минимални консензус (наравно у мишљењу). Јер, „бизнис утиче на друштво и политика утиче на друштво, то је чист здрав разум“, појашњава виконт, са подтекстом да нема ничег лошег у томе да се представници светске елите у миру, далеко од очију јавности, боре за тај светли циљ кроз дијалог, а дијалог је основно демократско средство.

И заиста, у томе нема ничег лошег, јер све звучи као права здраворазумска идила.

Али, ако Билдерберзи заиста немају директан утицај на владе многих земаља, како је онда могуће да сваки пут када се састану изнајме службене хеликоптере, специјалне војне јединице и локалне полицијске снаге сваке земље у којој се затекну?! Наводно, они то све плаћају из сопственог џепа и логично је да најутицајнијим и најбогатијим људима на планети треба добра заштита. Али, ако су ти њихови форуми тако бенигни као што кажу, зашто се онда све обавља у толикој тајности и скривању од медија? Зашто су приликом састанка у Отави, 2006. године специјалци мучили и држали заробљене шест сати три радознала канадска грађанина, који су хтели да сазнају какав се то мистериозни скуп одиграва у њиховом мирном месту?! Новинари, наравно, нису могли да помисле да уђу, јер нису ни знали да се скуп одржава, или су их слагали да се не одржава никакав скуп званичника, већ четири венчања у исто време, или да је у питању конгрес лекара. Истовремено скупу је присуствовало четрнаест главешина најугледнијих медијских кућа, који нису издали ни једно једино саопштење за јавност. Када је исте те године један  амерички новинар, радио водитељ и документариста, Алекс Џоунс, стигао у  Канаду да извештава са састанка из „Брукстрит хотела“ у Отави, одмах на аеродрому га је привела канадска имиграциона полиција. Ислеђивали су га петнаест сати уз гомилу претњи, одузет му је пасош, камера, сва техничка опрема и све личне ствари. Његов много старији колега Џим Такер, ову групу прати од 1975. године. У почетку скептичан, тек 2005. године објавиће књигу под називом  „Џим Такеров дневник Билдерберга“ (ЈимТуцкер'сБилдербергДиарy), која представља плод његовог дугодишњег праћења и истраживања ове озлоглашене групе.

Данијел Естулин, совјетски емигрант, чијег је оца мучио и убио КГБ, исте године издаје књигу под називом  „ Истинита прича о Билдерберг групи“ (Тхе Труе Сторy Оф Тхе Билдерберг Гроуп). У овој књизи налазе се најрелевантније информације о суштини идеологије Билдерберга, нарочито с обзиром на обавештајне податке које му је отац оставио у аманет. Зашто су обојица толико дуго чекали да објаве своја драгоцена сазнања, ако су знали шта све ова група ради много пре 2005. године? Одговор вероватно лежи у страху због претњи којима су били изложени током свог храброг подухвата.

Причу о постојању Билдерберг групе први пут после четрдесет и три године тајног састајања у јавност износе канадски новинари „Торонто стара“ 1996. године. Иако их је овај догађај веома уздрмао, то уопште није умањило тајновитост садржаја њихових састанака. Ипак, неке информације су процуреле, а добрим делом су се тицале политике око Босне, Косова, Македоније, Турске, Кипра и Албаније. Закључак који се може извести на основу штурих података је отприлике овај: Билдерберзима је стално потребан рат ниског интензитета са повременим хуманитарним кризама и колатералним штетама и то баш на овој геополитичкој тачки света да би, с једне стране, могли да контролишу и дезавуишу Нато снаге и САД, а с друге Русију и Кину. План Билдерберга објављен исте године сугерише да ако рат у Босни не буде у довољној мери запалио читав Балкан, тежиште конфликта би требало пребацити на Косово (што се и догодило 1999. године), а ако и тај план не буде ишао жељеним током (да рат за Косово постане „Вијетнам деведесетих“), подхитно распламсати сукоб између Грчке и Турске око северног Кипра. У тај рат би аутоматски биле увучене Сирија, као савезник Грчке и Израел, као савезник Турске, поготово јер су Руси продајом ракета С-300 Сирији (а пре тога у августу 1998. године и Грцима на Кипру) угрозили израелску ваздушну надмоћ у региону. С обзиром на то да су Билдерберзи итекако остварили свој план у вези Косова, уопште не чуди то што је само неколико дана после нелегитимног проглашења независности, новоизабрани кипарски председник, комуниста Деметрис Кристофијас контактирао УН и затражио састанак са лидером кипарских Турака Мехметом Тататом у вези поновног уједињења Кипра. Лепа мировњачка идеја у начелу, али питање је да ли испод ње заправо тиња жариште новог сукоба, на велику радост Билдерберга.

Да би конкретни циљеви ове групе постали бар мало јаснији, морамо се вратити у 1954. годину када је одржан њихов први састанак у хотелу Билдерберг у Остербергу у Холандији. Иницијатива је потекла од Јозефа Ретингера, за кога се у медијима спекулисало да је ватикански агент, а запамћен је и као политичар који је основао Европски покрет. Тај покрет представљао је увод у стварање „Савета Европе“ 1949. године. Са ове платформе Ретингер је могао несметано да реализује своју идеологију уз помоћ извршног комитета са седиштем у Стразбуру. Та идеологија представљала је ништа друго до оно што се данас назива Европска унија. Његови планови да војно и економски уједини Европу, служили су само једном циљу – стварању светске владе, која би опорезивала све што се може и не може опорезивати, а обично становништво лишила сваке приватности (у циљу такозване транспарентности) и довела га у дужничко ропство преко кредита и хипотека. Да би се овај концепт реализовао било је потребно уништити фундаментални принцип на коме је изграђен свет после Другог светског рата: територијални и економски суверенитет националних држава. Ретингер је свакако знао да се овај сценарио не може остварити без повезивања Европе и САД. Тако је конституисање Европске уније, заправо постало субверзивни циљ америчке политике, колико год то парадоксално звучало. Имајући ову амбициозну идеју на уму, Ретингер је позвао свог блиског и моћног пријатеља принца Бернхарда од Холандије. У то време он је био важна личност у нафтној индустрији, заузимао је главну позицију у Шел Оилу (Роyал Дуцх Петролеум), као и у Сосијете Женералу Белгије (Социéтé Гéнéрале де Белгиqуе), глобалној корпорацији. Ретингер му је предложио да се одржи тајна конференција са Нато званичницима на којој би се разматрала важна питања интернационалне безбедности у доба Хладног рата. Пошто је принц Бернхард био одушевљен идејом, оформили су комитет који би организовао скуп. Бернхард је о идеји састанака иза затворених врата, најутицајнијих људи Европе и САД, обавестио тадашњег америчког председника Трумана. Иако је план наишао на позитивну реакцију, прва група с америчке стране биће оформљена за време мандата председника Ајзенхауера. Два кључна играча у тој групи били су генерал Валтер Бедел Смит (директор Централне информативне агенције, илити ЦИА-е) и Ц.Д. Џексон (најближи председников саветник). Од самог почетка ова група била је под снажним утицајем породице Рокфелер, који су власници Стандард Оила, конкурентске корпорације Берхардовом Шел Оилу, па се чини да је Билдерберг група суштински настала само ради тога да би се одржао њихов монопол.

Значи, испада овако: удружили се нафташи с обе стране Атлантика и Нато званичници да би креирали будућност света, а у ствари енормно увећавали своје богатство и моћ на штету истог. То се данас тако јасно види с обзиром на глобално загревање, безброј људских жртава страдалих у бесмисленим ратовима и уништену инфраструктуру, чија им обнова доноси огромне профите.

На крају, можемо слободно закључити да је политичка ситуација на Балкану, а нарочито у Србији, у последњих двадесет година само један нус-производ, или колатерална штета, у трци за профитом ових великих светских играча.

И да се вратим на почетак: био то сурови капитализам, Билдерберзи, Трилатерална комисија (њихова сестрињска организација), Савет за спољне односе (Цоунцил Фор Фореигн Релатионс, ЦФР), ЕУ, или сам ђаво, њихови циљеви никако не служе ономе што представљају њихова прокламована начела – очување мира у свету преко стварања слободног тржишта и јаких културних веза међу нацијама. Пре ће бити да служе свему супротном од оног што се може назвати добрим, а што је народ на овим просторима итекако осетио на својој кожи.

А шта ми онда треба да урадимо, знајући колико смо немоћни да им се супротставимо?

Србија се тренутно налази пред егзистенцијалим хамлетовским питањем: бити, али бити с ђаволом, или уопште не бити на земљи, већ се придружити светом кнезу Лазару на небу?

Иако у овој безнадежној пат-позицији, Србији би било најпаметније да започне нову партију шаха у својој историји, у којој би свој контроверзни геополитички положај усамљеног пиона искористила да добије нову краљицу, одлучну да матира црног краља. А, то може, само ако се та нова краљица буде бринула о својим пионима и не буде их остављала да понижени цркну од глади, срамоте и самоће.

Та краљица се, нажалост, неће појавити, уколико се коначно не појави прави краљ, свестан ко му је, заправо, прави непријатељ.

До сада је мислио да су то били пиони.