Ко издаје Косово, тај издаје Србију!

Академик Коста Чавошки говори о нашем изборном систему, непринципијелним коалицијама заснованих на „браку из рачуна“, корупцији као саставном делу тих нагодби, а све то утиче на вођење штетне државне политике. Сви који одбацују могућу коалицију СРС, ДСС-НС и коалиције око социјалиста пристају, заправо, на одвајање Косова и Метохије од Србије. Пристају на независност Космета и на улазак у ЕУ без тог стожерног дела наше државе и нашег националног опстанка.

Данас се они који су на власти труде да намакну толики новац са којим ће моћи да живе до краја живота. Како социјалисти - чији је шеф странке био ухапшен и послат у Хаг, где је над њим извршено судско убиство - могу уопште да размишљају о сарадњи са онима који су Милошевића послали у Хаг?! Сви који одбацују могућу коалицију СРС,ДСС-НС и социјалиста - пристају,заправо,на одвајање КиМ од Србије,на независност Космета и на улазак у ЕУ без тог стожерног дела наше државе и нашег националног опстанка

У овом времену када се на нашој политичкој сцени налази толико полтрона и подрепаша који салећу стране господаре - врло је тешко било шта рећи о нашој демократији. Јер, код нас праве демократије заправо и нема, а ово што данас имамо је - партократија. Владавина олигархијских страначких вођстава која не маре ни за изборне резултате, ни за вољу народа, ни за државу, а камоли за судбину нације којој припадају. Оваква партократија је, поред осталог, резултат и нашег изборног система.

Вероватно се сећате да је у Дејтону потписан Дејтонски уговор и да су странци посебно инсистирали да се у Републици Српској, као и у целој БиХ, уведе пропорционални изборни систем. Због тога што пропорционални изборни систем уситњава партије и омогућава да велики број странака изађе на изборе. За странце је тада кључни циљ био смањивање утицаја Караџићеве Српске демократске странке, њено онемогућавање да добија апсолутну већину. То су већ на другим изборима и успели.
Код нас пропорционални систем који даје погубне резултате практикује се због његове наводне веће праведности јер омогућава и странкама које заступају мањинске интересе да се појаве у парламенту. Већински систем, где по правилу само две, највише три, а понекад, изузетно и четврта странка успевају да уђу у парламент - гиљотина је за мале странке.

Већински систем је добар јер омогућава да једна једина странка формира владу и да земља има одговорну владу. При таквом изборном систему на једној страни постоји влада, а на другој страни - опозиција, и као што каже једна енглеска изрека: „Опозиција не треба ништа друго да ради, него непрестано само да се супротставља, а ништа да не предлаже.“ Дакле да хвата владу у грешци, да је куди пред јавношћу и да, наравно, на следећим изборима евентуално и победи.

Непринципијелне коалиције
У току ванредног стања написао сам чланак под насловом „Зоранова звезда“ који, нажалост, није одмах објављен у Гласу јавности. У том чланку стајало је и ово: „Ако по ичему Зоран Ђинђић буде запамћен, биће по томе што је Слободана Милошевића изручио на Видовдан“. Видите до чега доводе непринципијелне коалиције.

Пропорционални систем који се код нас практикује има огромне мане. Ниједна странка, чак ни радикали, који су имали пристојну релативну већину, прелазила је и 30 одсто, нису били у стању да образују владу. Стога су владе морале да буду коалиционе. Имали смо коалиције које нису биле принципијелне, него из интереса, „брак из рачуна“. Отуда влада није ни могла да води хомогену политику.

Кад је дошла друга влада Војислава Коштунице уз спољну подршку социјалиста, услов социјалиста био је да се хашки оптуженици не хапсе. Због тога је та влада, ако се сећате, успела да неке наговори да се као предају, а када је генерал Лукић ухапшен у болници и против своје воље послат у Хаг, социјалисти су једноставно - ћутали.

Сад је ухапшен Жупљанин. Социјалисти због Слободана Милошевића не признају Хашки трибунал. Зато су се морали огласити и саопштити да са онима који хапсе и шаљу оптуженике у Хаг никакву коалицију и владу неће правити. А видите: они су спремни да уђу у коалицију и са Демократском странком која није ништа друго него продужена рука страних окупатора у овој земљи. Поставља се питање: како социјалисти - који су претрпели такав губитак да им шеф странке буде ухапшен, послат у Хаг и над њим буде извршено судско убиство - могу да уопште размишљају о сарадњи са онима који су Милошевића послали у Хаг?!

Корупција је друга страна оваквих коалиција. Корупција се никада неће до краја искоренити. Све док се буде више ценио онај који има од онога који зна, људи ће тежити да имају. Поготово они који су близу власти или су на власти. Но, кад је систем двопартијски, онда опозиција непрестано хвата владу у грешци. А кад је коалиција на власти, онда постоји прећутна сагласност коалиционих ортака да једни другима гледају кроз прсте када је посреди корупција. Отуда сви краду, нико никога не оптужује, преко тога се прелази.

Данас се они који су на власти труде да намакну толики новац са којим ће моћи да живе до краја живота. Некадашњи социјалисти су, за разлику од ових данашњих, веровали да ће систем да траје, да им он обезбеђује сигурност. Зато нису превише узимали, рачунајући да ће до старости бити обезбеђени. Сада се то радикално променило и управо коалиције омогућавају корупцију.

Током изборне кампање слушали смо од странака како код нас постоје два фронта - како су једни за очување Косова и Метохије у саставу државе Србије, а против приступања ЕУ уколико би то значило Србију без КиМ, а други су тврдили да треба ући у Европску унију по сваку цену јер једино тако можемо обезбедити нове паре и нова радна места. Као да се за ових осам година то није могло обезбедити, него треба током следећих осам.

Фронтови су, дакле, били оштро подељени. Сада имамо малу трочлану коалицију, са Палмом од само три посланичка места, која такође тврди да се може и ући у Европу и сачувати Косово и Метохија. Па, како све то може?! Како кад је - од 27 чланица ЕУ - већ њих 20 признало Косово и Метохију као независну државу?! Јер, оне ће то имати на уму приликом ратификације. Другим речима, може се очекивати, када се буде формирала, не дај боже, нова влада са социјалистима и „жутима“, да нам из Брисела кажу: „Докле год не успоставите добре односе са суседима“Ö а то значи дипломатске односе Београда са ПриштиномÖ „нећемо моћи да наставимо разговоре о уласку у ЕУ“.

Они о томе засада ћуте да би направили коалицију, а када се она буде формирала, то ће јавно рећи. А наш народ, такав какав је, рећи ће: па шта се ту може, не може шут са рогатим. Међутим, ми који то све добро знамо и све видимо - дужни смо да упозоримо да је на делу велика обмана - превара нашег народа. Што је најгоре, на делу је национална издаја.

Сви који одбацују могућу коалицију Српске радикалне странке, Демократске странке Србије, Нове Србије и социјалиста пристају, заправо, на одвајање Косова и Метохије од Србије. Пристају на независност Космета и на улазак у ЕУ без тог стожерног дела наше државе и нашег националног опстанка.
Они су, драги пријатељи, издајници и ми то не смемо дозволити.
То не сме проћи!

Из излагања историчара др Славенка Терзића

ЕУ је продужена рука Америке!

Велика либерална демократска Европа, која је била узор свима нама и свим балканским народима, полако нестаје. Чини ми се да се наше проевропске снаге најтачније могу назвати натовским снагама. Наше такозване проевропске снаге у потпуности су компромитовале идеју либерално-демократске државе за коју су се залагале све демократске снаге српског народа, укључујући и Косту Чавошког и све оне који су оснивали ДС.

Морамо по сваку цену спречити све што би могло водити новим трагичним сукобима међу Србима. Окупили смо се због тога што смо као одговорни људи искрено забринути за будућност наше земље и нашег народа.
Као историчар знам да је Аустроугарска пре сто и нешто година планирала да окупира Србију и да отме Косово и Метохију. Такође, да је њен министар спољних послова у то време говорио: да бисмо били господари у БиХ, у Рашкој, на самом Косову и Метохији и на Дунаву - морамо бити господари Србије. При том је прецизирао и упозоравао: ако не будемо господари Србије - увек ћемо бити у дефанзиви на Дунаву, Дрини и Лиму. Указујем на ово да бих учинио јаснијим и политички амбијент у коме ми данас живимо.

Политичку анатомију мишљења које је данас доминантно и код нас, можда најбоље илуструје изјава америчког председника Џорџа Буша од пре неколико дана у Љубљани. Он је дословно рекао: „Ирак и Авганистан су прошли мукотрпан пут од тираније до демократије“. Људи који данас воде ову нашу земљу, а пре свега политички блок који је сам себе прогласио европским, губе из вида да је Србија смртно рањена и да се - отимањем Косова и Метохије - и даље налази у смртној опасности и поред свакодневних обећавања златног пута у Европу.

Уместо државничке одговорности за будућност земље, тај политички блок све више подсећа на Луја 14. који је рекао: „Држава, то сам ја“. Свакога дана слушамо путем медија: „Ја као председник сам Србија, Србија - то сам ја, Београд - то сам ја, демократија - то сам ја“.

Уместо зрелог и одговорног политичког живота, стабилних установа, развијене културе дијалога и демократског мишљења имамо привид демократског политичког живота и политику као мађионичарење. Сећате се како су обећавали они наши млади министри: ући ћемо у Европу 2006. године, а 2008. сасвим сигурно? Сада нам ти исти обећавају 2012, додајући - рекао је Оли Рен, рекао је Солана...А све је то далеко од одговорне и озбиљне политике.

За такозвани демократски политички блок карактеристични су непоштовање закона које је сам доносио, тесна спрега са криминалом и феномени лустрације и денацификације. Убијање било какве свести себи, своме пореклу и историји, о својим култовима и својим свецима.

Добили смо и потпуну затвореност медија. У време Слободана Милошевића припадници демократског блока су кукали да су медији затворени, а данас имамо потпуну униформност јавног мишљења. Такозвани „јавни сервис европске Србије“ заправо је јавни сервис Демократске странке.

Упозоравам на ово и зато што је у свим ситуацијама тешким или мање тешким - а Србија их је имала јако много - изузетно важно очувати елементарне стубове државе. Војску, полицију, владу, Академију наука, Српску православну цркву...Уместо очувања и учвршћивања, у току је процес разградње и подривања свих темеља наше националне државе.

Сједињене државе Европе
Цитираћу Јована Скерлића од пре 160 година. Човека који је, на неки начин, изражавао наду свих наших поколења: „Српска омладина 1848. године верује да је дошло време правде, слободе и мира у Сједињеним Државама Европе“. Зато што желим да верујем да ће доћи време мира у тим државама Европе. А доћи ће онога дана када сви народи, па и Срби, буду равноправни. Када Срби не буду народ другог или трећег реда и када не буде више америчког протектората над Европом!

Сателитски блок
Наше демократе не верују у свој народ, а ни у духовну моћ свога народа, у његову велику историјску мисију. Верују само у своје протекторе и слушају само Брисел и Вашингтон. Ми, заправо, у демократском блоку немамо аутентично српско политичко мишљење, већ једну врсту сателитских партија, сателитских политичких блокова и сателитског политичког мишљења које долази извана.

Лажни демократизам такозваног европског блока демистификује то што се не бори ни за политичке ни за социјалне слободе, а најмање за унутрашње слободе грађана. Из дана у дан тај блок „иде на страх“. У изборној кампањи, страх је био основни политички мотив једног дела грађана који су гласали за те људе.

На политичкој сцени и у јавном животу је потпуна пометња. У току је пребројавање: „ко је демократа, ко није демократа, ко је за Европу, ко није за Европу“. Такозвани демократски блок је од Европе направио религију. ЕУ је наше божанство.
Нико од нас, наравно, није против Европе. Сви знамо да су Србија и српски народ део Европе и европске цивилизације. Али, да ли се може ставити знак једнакости између Европе и Европске уније?

Велика либерална демократска Европа, која је била узор свима нама и свим балканским народима, полако нестаје. Европска унија је продужена рука америчке политике у Европи и свету. Такозване проевропске снаге, односно европски блок је у потпуности компромитовао идеју либерално-демократске државе за коју су се залагале све демократске снаге српског народа укључујући и Косту Чавошког и све оне који су оснивали Демократску странку.

Да ли је неко демократа, то не треба да говори он сам, то казују његова дела. А све што је радио „европски блок“ - јако је далеко од било каквог концепта либерално-демократске државе. Зато ми се чини - поготово што је Европска унија продужена рука Америке - да се наше проевропске снаге најтачније могу назвати натовским снагама. Те снаге - иако тврде да је њихов задатак да раде на друштвеном препороду Србије - желе да је даље дестабилизују заговарањем тезе о такозване „две Србије“.

Па, зар није било доста грађанских ратова и сукоба између нас самих?!
Неодговорно је свако заоштравање политичких сукоба, свако позивање на улице. Све то није ништа друго него опасна игра могућим грађанским ратом. Морамо зато по сваку цену спречити све што би могло водити новим трагичним сукобима међу Србима.

Не бих хтео да сугеришем било какво наше одвајање од Европе. Све оно што су Србија и српски народ постигли током протеклих векова - и у парламентаризму, и у политичком животу, и либерализму, и књижевности и уметности - било је у прожимању наше и европских традиција. Али, нема знака једнакости између Европе и Европске уније!