Шта знамо о српском језику?

Српски језик спада у групу јужнословенских језика, поред хрватског, словеначког и бугарског, овој групи припада још и старословенски.

ИСТОРИЈА

У периоду око 3. века долази до расељавања Словена на три стране, на исток, југ и запад. На тај начин долази и до раздвајања језика. Па је тако језик свих јузних Словена био старословенски. Каснијим развићем, преписивачким радом долазило је до стварања редакција. Једна од њих је био српскословенски језик. У 18. веку било је више књижевних језика: 1) српскословенски, 2) од 4. деценије 18. века рускословенски (црквенословенски)- руска редакција и 3) у 2. половини 18. века славеносрпски. 1847. је година Вукове победе када почиње народни језик да се развија као књижевни.

СРПСКИ ЈЕЗИК ДАНАС!

У данашње време српски језик је примио многе нове речи настале заједно са развојем технологије, као сто су: компјутер, перформанс и сл.

ИСТОРИЈА ПИСАНЕ РЕЧИ

Најстарији пронађени писани споменици датирају из 11. века. Писани су глагољицом, касније ћирилицом и латиницом. То су Брижински споменици, Башчанска плоча и Темнићки споменици.

Писменост у Србију су донели браћа Константин Филозоф (Ћирило) и Методије. Рођени су у Солуну па су познавали језик који се говорио у јужном делу Моравске.

Ћирило је створио глагољицу на основу грчких записа. Њихов одлазак у Моравску је, у ствари, имао улогу у просвећењу народа, да би се приближили Русији и зауставили покатоличавање на територији српске државе

У периоду од 11. до 15. века писана реч је имала црквени карактер (житија, молитве, похвале, слова). Најпознатија дела тог времена су: Мирослављево јеванђеље (11.век), Житије Св.Симеона (Св.Сава, почетак 13.века), Житија Св.Саве (Доментијан, Теодосије, прва и друга половина 13.века), Законик цара Душана (14.век).

ГРАМАТИКА

Шта је то?

Е, да, то је оно чиме маме, тате, чике, тете и остали одрасао свет замара малу угрожену дечицу! ШАЛА! Граматика је наука о језику која описује структуру језика, утврђујући његове гласовне, обличке, творбене и реченичне особине. Па, као што и све остало на овоме свету има неко своје породично стабло, тако се и граматика дели на одређене делове.

ФОНЕТИКА

Шта је то?

То је део науке о језику који проучава гласове и њихове промене.

ГЛАСОВИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Гласови се деле на самогласнике, сонанте и сугласнике.

Самогласници су гласови при чијем изговору ваздух из плућа пролази кроз душник и у гркљану покреће гласне жице, затим слободно тече кроз усну дупљу и излази у простору око говорника. У нашем књижевом језику има пет самогласника (вокала): а, е, и, о, у.

а) Самогласници предњег реда су и и е. Оба се изговарају тако што се врх језика ослања на секутиће (доње), језик се покреће у правцу предњег дела усне дупље, издижући се према тврдом непцу, и то при изговору вокала и – високо, а при изговору вокала е – до средње висине.

б) Самогласници задњег реда су а, о и у. При њиховом изговору језик креће према задњем делу усне дупље. При томе, а је ниски вокал задњег реда, о је средњи вокал задњег реда, а вокал у је високи вокал задњег реда.


Сонанти су гласови при чијем стварању ваздушна струја, која је покренула гласовне жице у гркљану,пролази неометано и упркос препрекама које представљају делови говорног апарата. Сонанти српског језика су гласови: м, н, њ, р, л, љ, в, ј.

Сугласници (консонансти) чине групу гласова које се стварају настајањем препрека у устима или на устима, при чему ваздушна струја нема другог пута осим савладавања те препреке.

а) По звучности гласови могу бити звучни и безвучни.

б) По месту творбе могу бити усмени, зубни, предњонепчани, задњонепчани и алвеоларни.

МОРФОЛОГИЈА

Морфологија је наука о језику која проучава облике речи. Пре ње постоји још један део који се зове морфофонолигија и повезује фонологију и морфологију, али пошто је мој задатак да вас упознам са неким карактеристикама српског језика, ја сам то занемарио. Дакле, морфологија проучава речи и облике речи.
Речи су оно што сваки дан можете да чујете или прочитате. Оне могу бити променљиве и непроменљиве. Па су тако променљиве речи (наравно, оне које се мењају кроз облике) именице, заменице, придеви, бројеви и глаголи. Непроменљиве речи су прилози, предлози, речце, везници и узвици.

Именице: стриц, дрво, Ивана, лутка, љубав, имању промену кроз падеже (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив) и бројеве (множина и једнина).

Придеви: леп, опасан, плав, Иванин, дрвен, мењају се као и именице по падежима и бројевима, а имају и компарацију (то је промена по заступљености особине).

Заменице: ја, ти, онај, онакав, зашто, ко, мењају се као именице.
Бројеви: један, два, осми. У овом случају промена постоји само код бројева један, два, три, четири

Глаголи су мало компликованији јер се мењају кроз времена, начине и бројеве. Примери за ову врсту речи су: читати, ходати, плести, ићи ...

Предлози се не мењају, стоје уз именице у одређеним падежиним облицима: на, уз, покрај, крај, са.

Прилози означавају место, време, начин. Неки имају компарацију. Пример: много, врло, овде, онде, сада, јуче, данас...

Речце су језички знаци који се односе на целу реченицу: међутим, баш, ваљда, зар, да, ли...

Узвици су поједини гласови или скупови гласова који се у језику употребљавају да означе лична осећања и расположења, односно стања: ах, ох, јао, о, ој.

Везници су непроменљиве речи које у језику служе за означавање везе међу појединим речима у реченици, као и везе међу реченицама: и, али, или, док, јер, ако...

ТВОРБА РЕЧИ

Творба речи је део науке о језику који проучава настанак нових речи. Речи по структури могу бити: просте, изведене и сложене.

Просте речи су оне које се не могу растављати на мање целине са значењем.

Изведене речи настају тако што се на просте (коренске) речи додају суфикси. Тај процес се зове извођење или деривација.
Сложене речи настају на више начина: префиксацијом простих и изведених, слагањем две речи при чему обично учествује и спојни вокал.
Примери:
Лист-листић-олистати
Брига-брижан-безбрижан

СИНТАКСА

Синтакса је део науке о језику који изучава синтаксички систем тј. принципе на основу којих се од речи формирају реченице као целовите (завршене) јединице усмене или писане комуникације.

Синтаксичке јединице су реченица, синтагма и реч.

Пошто термин реченица има више значења за приближавање ове синтаксицке јединице користи се термин комуникативна реченица. Значи, комуникативна реченица је синтаксичко-кумуникативна јединица којом се исказује целовита (завршена) порука. Реченица још може бити предикатска (финитна) што значи да је њена карактеристика да има глагол у личном глаголском облику, употребљеног у функцији предиката.

Друга синтаксичка јединица је синтагма. Синтагма је скуп речи које се међусобно допуњују. Синтагма може бити именичка (занимљива књига), придевска (врло занимљив), прилошка (врло пажљиво) и глаголска (пажљиво читајући књигу). Врста синтагме се одређује према њеној главној речи (речи која може независно да стоји).

Реч је најужа језичка јединица, за синтагму је то елементарна тј. проста, недељива, нерасчлањива јединица.

Синтакса још проучава правилан распоред речи у реченици. Одређеним службама речи у реченици дати су називи. Па је тако вршилац радње субјекат, који врши радњу у предикату. Поред ових реченичних чланова постоје још и атрибут (који стоји уз субјекат и даје му неку особину), апозиција (обично стоји уз субјекат а може и уз објекат, то је синтагма која даје неке додатне информације), објекат (онај на коме, односно, на чему се врши радња) и прилошке одредбе (за време, место, начин, потицање, правац).

ОСТАЛЕ НАУКЕ КОЈЕ ПРОУЧАВАЈУ ЈЕЗИК

ЛЕКСИКОЛОГИЈА је део науке о језику који проучава речи у њиховом својству основних јединица именовања. То је била дефиниција која знаци: … проучава значење речи, како се ствари у природи именују.

ЛИНГВИСТИКА је наука о језику, аналитичког карактера којој је задатак да чињенице које је прикупила ФИЛОЛОГИЈА свестрано анализира и да открије, и утврди општу законитост у животу и развоју језика.

СТИЛИСТИКА је део науке о језику који проучава правилност и лепоту писања.