Бећковић: Косово створило Црну Гору

Косово није само поље на којем се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара - већ Сион, мјесто указања, стајна тачка с које смо кренули увис, и показали способност да повјерујемо у нешто велико и важније од нас, казао је академик Матија Бећковић у Никшићу на вечери посвећеној Косову, у оквиру манифестације Дани Светог Василија Острошког.
Прије деветнаест година - казао је Бећковић - у Сиднеју, на Маквори универзитету одржао је предавање на тему "Косово најскупља српска ријеч". Од тада до данас из излагања, када је Косово у питању, ништа не мора промијенити.
- И данас - истакао је он - послије више од шест стотина Видовдана, за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово.
- Исход Косовског боја још се не зна, како оног негдашњег, тако ни овог данашњег. Косово нам освањује сваког јутра, сваки дан јесте једна годишњица и једна задушница. И данас се тамо, као и на Видовдан 1389. године, биди "ко је вјера, а ко невјера". Косово је најскупља српска ријеч, плаћена крвљу цијелог српског народа. По цијену те крви устоличена је на престолу српског језика, без крви није се могла купити, без крви, не може се ни продати. Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством, цитирао је Бећковић дјелове давно одржаног предавања.
За Црну Гору, истакао је Бећковић, земљу у којој су рођени Немања, Свети Сава - Косово је постало мјесто постања, и зато је немогуће да се она сада одрекне Косова.
- Косово је створило Црну Гору и једино Црногорци имају поријекло од косовских јунака. Према томе, немогуће је да се Црна Гора одрекне Косова, а да се при том не одрекне саме себе. Ако то учини, може слободно да промијени име, јер догод се тако зове - зна се шта је, рекао је Бећковић.
Његош, владика и највећи српски пјесник, сам се обукао у косовског јунака, први је скинуо фес и ставио коротну капу за Косовом. Прије њега нијесмо имали ни толиког пјесника, ни таквог владике али, каже Бећковић, ни оваквог Косова.
- Они који су имали наследнике плашећи се да би могли продати имање, умјесто на гробљу сахрањивали су се на свом имању. Онда су од продаје одустајали и насљедник и купац. На Косову пољу је сахрањен цијели српски народ, зато Срби с том земљом не могу да тргују. Могу да нам га отму, али ми не можемо да им га дамо, а и мало је оних који га могу отети. Српски народ се никада неће помирити с тим што се сада дешава на Косову и као што га је ослободио послије 500 година, ослободиће га опет.
Царица Милица је оставила свијећу у Дечанима, да је запали онај ко ослободи Косово, а краљ Александар је свијећу запалио 1912. године и она се никада неће претулити, казао је Бећковић.
- Садашња, држава Црна Гора, се на неки начин одрекла Његоша. Она једноставно не зна шта да ради са њим, нити зна шта ће без Његоша. Као пјесник Владика Раде је створио легенду о Косову, као владика позвао не само на освећење, него и на освету Косова, као владар поезију претворио у стварност.

На Острог не смију

Многобројна публика која је присуствовала вечери посвећеној Косову и Метохији имала је прилику да чује пригодно слово књижевника Милутина Мићовића, као и бројне Бећковићеве пјесме, испјеване у славу Косова, те Светог Василија Острошког, духовног заштитника Никшића, и цијелог српског народа. О манифестацији која се у славу тог свеца у граду под Требјесом одржава посљедњих дванаест година, Бећковић је истакао да је она само доказ, да се тај Светитељ још "пита".
- Немогуће је да све ово буде тако лијепо и убједљиво без његовог благослова. Свети Василије је наш најживљи светац, чак се не може упоредити ни са једним другим. То је неко ко нема смисла за хумор, нити се са њим шале. Данас нема светиње на коју није насртано, али нијесам видио јунака који се усудио да кидише на Острошку литицу - рекао је Бећковић.

Ни сјечиво, ни олово

Језик је једино што на Косову није покошено, јер језик не гори, нити се топи, не може му ништа ни сјечиво, ни олово. Све што данас, по питању имена језика у Црној Гори некакав одбор мисли и пише то, ипак, чини на српском језику. Све специфичности црногорског су у ствари специфичности српског језика. Цијела дискусија води се на српском језику и то је први случај у историји цивилизације да се неки други језик заснива на језику на којем говорите и који једино и знате. Црна Гора је једино на српском језику Црна Гора, а на сваком другом она се другачије зове - истакао је Бећковић.

 "Слово" свједок времена

Осамнаести по реду број часописа за српски језик, књижевност и културу, "Слово" који издаје Актив професора српског језика из Никшића промовисан је у никшићком Црквено-народном дому у оквиру манифестације "Дани Светог Василија Острошког". Проф. др Радмило Маројевић је подсјетио да је првих шест бројева носило назив "Рапеће језика српскога", те да је настао након што је у Црној Гори кренула хајка на све што је српско.
- Овога пута се обистинило да се из распећа рађа слово и да је оно часопис за српски језик, књижевност и културу. Његова карактеристика је што је замишљен и остварује се тако да обједињује све оно што би требало да има један часопис посвећен србистици у ширем смислу. Он је научни и књижевни. Рађајући се из распећа, из пепела, "Слово" има мисију колико савремену, толико и историјску, и не само да сабира, упућује све нас у ово наше невесело вријеме, него треба да опстане као залога континуитета свијести Срба о себи самима, нарочито оним у Црној Гори - рекао је проф. др Маројевић.
Књижевни историчар, Ратко Пековић је истакао да издавање "Слова" у актуелно вријеме представља подвиг, подсјећајући да су га покренули никшићки професори који су бранили српски језик, жртвујући при том личну егзистенцију.
- Часопис је настао као реакција на изгон српског језика из Црне Горе, да би потом постао трибина за расправе о језику на овим нашим просторима. Представља и драгоцјену грађу за књижевну историографију, огледало је књижевног живота средине и времена - рекао је Пековић.
Терет је искушење, казао је на промоцији "Слова" члан редакције Борис Јовановић, али и завјетност и радост бранити и сачувати српски језик на његовом изворишту.
Промоцију је благословио јереј Слободан Јокић, а присутнима се обратио и професор Веселин Матовић, уредник часописа.

Битка најтежа

- У Црној Гори данас траје битка која се не води од јуче и која ће се, ваљда, водити и сјутра. Словесни и језикословни битку воде ријечима, потпуно сагласни да је та битка најтежа. Да ли је ико икада насрнуо на језик који га је створио и да ли је иједна власт растемељење уградила у темељ, све у страху да ће јој кућу раскућити чуваркућа? Српским је језиком Црна Гора исписала себе небом битисања, а сада је казнила себе људима који ликују оглашавајући како припадају језику који се не смије именовати сопственим именом, већ надимком, што је карикатурални портрет и криво огледало замишљено као лични опис данашње Црне Горе, збуњене и смушене, расуте и растемељене - казао је Јовановић.

Звоно "Његошевог сата" на Медуну

Угледно признање које носи име војводе Марка Миљанова, уручена је овогодишњем добитнику књижевнику и публицисти Перивоју Поповићу, за драму "Његошев сат". Свечаност је, по традицији, уприличена на Марковдан испред музеја великог војсковође, мудраца и писца на Медуну.
Овогодишњем лауреату, уз повељу и скулптуру, припао је и новчани износ од хиљаду еура, јер је други добитник овог признања, Гаро Јовановић, одбио награду. Међутим, Поповић је половину овог новчаног износа уступио Удружењу књижевника Црне Горе.
Образлажући одлуку жирија, његов предсједник Новица Ђурић, истакао је да само трагови добре књиге успијевају измаћи и преживјети све тортуре и прије и послије нас. Како је Ђурић казао, у награђеној драми Поповић се дрзнуо да напише истину, "којој је увијек прво суђена омча, па слобода и која ће исклијати прије или касније у жито благородно". По Ђурићевом мишљењу, да је Поповић "печатао књигу без `Господ је једини господар...` не би ово дјело било комплетно" нити би, како је казао, та вавијека истина била оживљена у словима и ријечима коју покушавају потријети новотумачи дјела Марка Миљанова и Његоша, а тиме и доба.
- Нијесам хтио да било којим словом препричам ни најмањи детаљ из драме "Његошев сат", јер је то лоша услуга и мени и дјелу о ком говорим. Али, свакако није погрешно, човјеку препоручити да прочита ову књигу и увјери се, како је кроз вјекове, па и ево до данашњих дана, Његошев сат филигрански мјерио историјски ход. Како је у Оно и у Ово доба појединац пресудно утицао на вријеме, у ком је сила власти одредила судбину народа, у Његошево, Данилово, Николино и Марково вријеме. Чини се најсуровије је доба у ком је Перивоје у једном спјеву проткао оба доба. Није аутор имао шта драматизовати у "Његошевом сату", јер је Похара Куча, суровошћу једног Петровића, крвљу исписала и у сваки камичак урезала и сваку травчицу залила, да свједочи и изнова израста како би потомци знали како је глава јефтина главе ради, а најскупља пред нечовјеком. Ту је Перивоје мајсторски приказао нарав силеџија, који су хранили и, дакако, и данас хране себе туђим сузама и немаштином - истакао је Ђурић.
За ово дјело, сматра Ђурић није пресудно да ли ће бити изведено у неком позоришту, јер оно није писано ради позоришне изведбе.
- Смрт је, тај лупеж лупешки чудно увезао да је скоро и није могуће срицати на "даскама које живот значе". Има нешто што се не да одглумити. Ако је истини до истине и у Кучима још витезова, онда Ловћенски Небесник поново с правом кличе: "Боже драги, који све управљаш, проведри ми изнад Горе Црне". И војвода Марко би ми данас поново посвједочио да ко једном уради мало добро, када буде могао урадиће и веће. "Његошев сат" Перивоја Поповића, у гласовите и поносне Куче, од овог момента откуцава вријеме Марковим дамаром, њему и нама на част - закључио је Ђурић.
Међу многим угледним гостима, свечаности на Медуну присуствовао је и Зоран Локтионов, власник и директор бјелопољске Издавачке куће "Пегаз", који је објавио награђену књигу. Свечаност су музицирањем уљепшали ученици Музичке школе "Андре Навара" Соња Војводић, Маријана Канкараш и Јакуп Мехмедовић, који су извели фрагменат из "Црногорске свите" композитора Марка Рогошића. Ово дјело, ваља напоменути, има значајно симболичко мјесто у награђеном "Његошевом сату", а једну драмску слику из Поповићеве књиге казивао је Миро Николић. Уз музику и одрабране фрагменте, публика је уживала и у стиховима које је говорио млади пјесник Марко Николић. Донатор овогодишње награде био је Чедо Поповић, власник "Царина", који је, на свечаности на Медуну, из руку предсједника Удружења књижевника Црне Горе Илије Лакушића, добио и пригодну захвалницу.

Пророчанство по Марку

У пригодној бесједи "Пророчанство по Марку - Пролегомена", овогодишњи лауреат, Перивоје Поповић, казао је да је све што се налази у његовим књигама поклоњено величини његошевске и маркомиљановске Црне Горе.
- Када је Господ, још прије Постања, створио ријеч, настале су и ријечи пророчанство и пут, у сферама давним и далеким, еонима трајним и бескрајним настала је и постала ријеч пророчанство. Чуо је и спознао пророк Силуан, погледао у дубоку воду свеспознања, видје град и пут како га друми сила од човјека, нада господња и људска, снага мача и пера. И рече пророк да буде Медун и да буде Марко. И би тако, на дан када се враћа живот свијету, у дане када се свијет враћа животу.... Опет се јави знак као луча, опет млади јереј Силуан Дрекаловић рече: Молите се, праштајте, тако вам Свевишњега и тако вам пунога Неба и празне Земље, волите се и праштајте Људи. Јер, биће Марко и биће Милован Јаничин из краја једнога у дубодолини што ће се из низије на највеће врхове права човјечности успјети. И браните себе од другога и будите јунаци и браните од себе друге и будите људе. Јер, биће Ђуља Јованов и Ивеза Вуков, биће Или-Куч и Рако Ђурић биће. И сердар Јоле биће, и Ђоко Јованов биће. И биће опет међу вама многи од мана саздани, али биће их без мане, страха и сумње... И млади изабраник, посвећеник многогласни, рече сину Миљана Јанкова Поповића, да га заборав не савлада, да не заборави, да онако брижан не огријеши душу своју... Братску љубав међу људима да не заборави војвода што читкије мачем него пером пише - казао је, између осталог, Поповић.