Драгомир Анђелковић: Евроатлантска надигравања

ПРЕПОРОД СРПСКЕ

Евроатлантски центри моћи не одустају лако од онога што су зацртали, а притом онима од којих очекују велике жртве (ваљда зато што их сматрају „светлим данком“ тзв. европеизације), заузврат готово ништа не нуде док год могу притисцима и празним причама да постигну своје циљеве. Тако инсистирају да Србија прихвати тзв. независност Косова и то у границама наше АП КиМ, а нуде нам неку неизвесну ЕУ „перспективу“ (а и да је корист од ње извесна, не би било прихватљиво ради Уније жртвовати виталне националне интересе). У истом духу су од Бањалуке тражили да се одрекне суштинских постулата своје државности ради наставка процеса евроинтеграција БиХ. У томе су ишли толико далеко да не само што су инсистирали да РС ни на који начин не кочи кретање Босне и Херцеговине путем чија је крајња дестинација НАТО, већ су – гле парадокса дрскости – понављали да је централизација БиХ услов за ступање те државне заједнице у Атлантски пакт. Значи,  ваљда због увреженог схватања да је чланство у НАТО-у неформални услов за улазак у ЕУ (која се дуго од стране многих политичара и грађана некритички поистовећивала са бољим животом), готово се подразумевало да РС мора да подржи политику евроатлантских интеграција чак и по цену да тако пристане на сопствено обесмишљавање ако не и укидање.

Међутим, Бањалука се, и то на основу консензуса свих релевантних фактора у РС, у пресудном тренутку одлучно супротставила било каквим даљим ударима на државност Српске. До средине првог миленијума овог века, црвена линија је већ била дотакнута. Додик је неко време прагматично сарађивао са Вашингтоном и Бриселом, настојећи да без већих конфликата, уз извесне неизбежне уступке, бар прикочи негативне процесе по Српску, да би – чим је мало по мало олабавио окупационе стеге искористивши јачање Русије и слабљење Запада – не само заузео бескомпромисну одбрамбену позицију, већ и прешао у контраофанзиву. Све гласније су почели да се чују захтеви да се Србској врате изворна дејтонска овлашћења, односно без зазора је поново проговорено о неодрживости БиХ. Коначно, Бањалуке је, ушавши у погодном моменту у отворени сукоб са окупационим властима (ОХР), потпуно урушила њихов ауторитет. Уз то, у дешавањима на босанско-херцеговачкој шаховској табли све присутнија је почела да провејава нова геополитичка димензија проблема.

УНИТАРИСТИЧКО РЕТЕРИРАЊЕ

РС је успоставила чврсте везе са Руском Федерацијом. Оне су примарно економско-енергетске природе, али када се загребе дубље, види се и озбиљна политичка позадина. Чим Русија тако дубоко уђе у енергетски сектор као што се десило у Србској од 2007. године до данас (где је присуство РФ спрам величине РС знатно веће него у Србији), Москва је спремна да пружи много конкретнију подршку од начелне, засноване на традиционалном пријатељству и топлим симпатијама. То, као и асиметричне продуктивне споне са неким западним и израелским круговима (чиме се избегава судар са Западом у целини), драстично повећава капацитет за државотворно деловање Бањалуке.

Вашингтон и Брисел су то увидели, и олабавили притиске срачунате на централизацију БиХ, али нису одустали од њеног увлачења у НАТО (и могуће нове акције у правцу централизације после тога). Босна и Херцеговина нема шири војно-политички значај, али су њене атлантске интеграције важне за цементирање америчког балканског поретка. Прво би србски простор био додатно располућен увлачењем унутар БиХ западног дела нашег народа у НАТО, што би потом био аргумент за наше „уједињење“ у евроатлантским оквирима (где сама РС не би директно имала право гласа). А ако Србија и тада истраје у вођењу политике војне неутралности, онда би  бар модел територијалног разграничења наметнут Србима током 90-их дуготрајно био обезбеђен. И да Запад још додатно ослаби, те се БиХ копрца у немоћи да функционише као иоле нормална државна заједница, не би Србској било лако да из њеног састава иступи када буде постојао и формализовани НАТО оквир.

ДОЗИРАЊЕ ОТПОРА

Свестан набројаних опасности, као и потенцијалног увлачења у туђе ратове те наметнутог удаљавања од Русије (што је исто западни циљ како би РС преко атлантских интеграција била изолована од стварних савезника као што је РФ), Додик је сада, први пут врло озбиљно, покренуо питање неслагања Српске са уласком БиХ у НАТО. Томе се, кроз органе државне заједнице где је теоријски могла да блокира процес, Бањалука раније није ефикасно супротстављала, како не би привукла невоље. Ограничила се на начелно исказивање незадовољства. Али, када је довољно ојачала а геополитичко клатно се већ померило ка истоку, повукла је интелигентан потез – опасан за НАТО али ипак са простором за ценкање.

Иако је председник РС рекао да западна србска држава није расположена да постане део НАТО-а, односно да не жели да подржи даљи процес прикључења БиХ том пакту, он још није херметички затворио врата атлантским процесима. Штавише, нагласио је да отворено питање укидање војске са тиме нема никакве везе. Јер – разуме се ако би се у прилог војно-политичког сврставања донела одговарајућа одлука (која подразумева подршку грађана на референдуму) – „демилитаризација није препрека да БиХ буде члан НАТО-а“. Осим тога, то што је затражено укидање ОС БиХ, не значи да за РС није прихватљиво поново формирање српске војске (као што је Дејтоном предвиђено).

Речи су једно а реалност друго, ма како је вербално описивали. Ако БиХ не буде имала заједничку армију или ентитетске војске, моћи ће у НАТО таман колико је и муслимански део те државне заједнице у стању да се уједини са Авганистаном. То добро знају и НАТО планери, као што им је јасно и да је  прича о демилитаризацији БиХ, шта год да се наводи као разлог, пре уперена против атлантских интеграција него што је срачуната на штедњу. Као што је и Додику јасно да евроатлантски центри моћи. непосредно, али и преко својих муслиманско-хрватских клијената посредно, и даље имају велику утицај на босанско-херцеговачку политичку збиљу. Отуда, Бањалука добро зна да за сада нема ни говора о томе да ће ОС БиХ стварно бити укинуте. Али, Додик је још једном, можда и снажније него до сада, послао поруку: не можете да радите са БиХ баш све што хоћете. Другачије: нећете имати и јаре, и паре – па бирајте. А видећемо шта ћете и да ли ћете ишта добити!

ДРЖАВОТВОРНА ТРГОВИНА                                                      

Неоспорно је да РС жели независност, а док она није могућа, битно јој је да има што већу самосталност унутар БиХ. Опет, Вашингтон и Брисел и даље прижељкују релативно консолидовану (макар колико је постала после делимичне постдејтонске централизације чији плод је и јединствена војска) БиХ, увучену у НАТО. Бањалука је сада поручила да неће моћи да буде ни тако, а камоли да су реални било чији снови о даљем јачању БиХ. Ако неко жели да РС и помисли да мало попусти по питању уласка БиХ у Атлантски пакт, онда је нужно да јој буду враћене бар изворне дејтонске ингеренције са посебним оружаним снагама, и преко њих, ако до њега дође, де факто директним чланством у Алијанси. Штавише, када би Србска добила независност, можда би и као део целовитог аранжмана ступила у НАТО. Не значи да би то урадила, али ко зна … У политици је свашта могуће. Поготово што РС као независна држава може и да изађе из тог блока, да ради усаглашено са Русијом, те да док је његов део буде у прилици да у некој мери утиче на одлуке НАТО-а, што све као део БиХ не би могла ни у назнакама. Ипак, све ово су пре свега елементи куповине времена и надигравања Бањалуке и неких западних кругова, а недај боже да се на клизавом терену оклизнемо па да било која србска земља (укључујући и Црну Гору) заиста доспе у Атлантски пакт.

Далеко смо, срећом, од уласка БиХ и РС у НАТО, а још смо даље, како за сада ствари стоје, и од евентуалног, од стране огромне већине Срба и Хрвата прижељкиваног, раздруживања конститутивних народа БиХ. Но, већ сада се играју озбиљне игре где се прикупљају важни поени који ће битно утицати на обликовање будућности РС и хрватско-муслиманских делова БиХ, како у државном тако и војно-политичком погледу. Бањалука је коначно добро научила занат од „Латина варалица“, те се у флуидним комбинацијама типа „може али не мора да буде“, а од којих много тога зависи – добро сналази. Срби, по правилу склони да на ствари гледају црно-бело, и без тактизирања срљају главом у зид, сада су макар у Србској научили да повлаче вишеслојне потезе, наговештавају неке нејасне уступке сутра а траже конкретну компензацију данас – и свиме тиме повећавају себи маневарски простор. То што данас Србска не може да постигне оно што јој је од приоритетног значаја, не значи да неће моћи сутра. Ради тога је, вероватно, спремна нешто и да пружи заузврат, али свакоме је већ јасно да неће трговати на своју штету.

СРПСКЕ ИНСПИРАЦИЈЕ

Време је да то коначно схвати и Београд када се ради о интересима Србије. Она има још већи потенцијал за проактиван приступ од РС. А ако заигра одлучније, не да се више неће поставити питање препуштања и севера Косова већ ћемо оснажити наше позиције и у другим деловима КиМ. Србија која без евроилузија и ирационалног страха буде штитила своје националне интересе и даље може доста тога да постигне без отворене конфронтације са Бриселом, Берлином, Вашингтоном. Требамо ми њима и те како (ма шта нам причали како би нас обесхрабрили), и сигурно можемо да тргујемо тако да нешто и добијемо а не само губимо. То, али и чињеницу да више нико не може да нам било шта отме силом, схватио је Додик и већ неко време, на срећу РС, ваљано поентира. Не чека кротко да РС буде изложена разним захтевима и притисцима већ им активним приступом – иницијативама, контролисаним дизањем тензије, наговештајима да ће дати оно што не мисли да учини, и на друге начине – успешно парира и ствара позиције да Србска поврати бар део раније изгубљеног.
 


Без глорификовања Додика, ипак морам да истакнем да је званична Бањалука генерално истрајном одбраном интереса РС, а понаособ због последњег потеза срачунат на довођење атлантских интеграција под знак питање истицањем финансијског бремена као разлога за укидање војске БиХ – заслужила све похвале. Када се ради о заштити РС, заслужила га је и највећа опозициона странка (СДС), која такође доследно подржава оно што иде у корист државности Српске и око тога не забија клипове у точкове власти. Све то би требало да буде инспиративно и за српске политичаре источно од Дрине.

Краћа верзија овог текста је објављена у Печату