Богданове ране заслужиле стан!
Откупимо стан за Богдана Букумирића, који је преживео шиптарски масакр на Бистрици. Због седам прострелних рана, доживотни инвалид. Оцу сам Жива рана, протеклог викенда оборио га је мождани удар.
На прагу између детињства и младости, пресекли су га рафали. Нечији, лудачки, из шибља, с оне стране Бистрице. Њихове стране. Седам метака. Седам прострелних рана. Један метак му откинуо део лобање. Други - слезину. Трећи блокирао леву страну тела. Четврти... Шести... Седми... Променили му живот, да страхује од сваког наредног јутра. И, тако, свих протеклих девет година.
Ово је прича о оном дечаку из Гораждевца који је преживео масакр на Бистрици, који је, ваљда само богомдан, изборио све своје битке за живот. Тешке. И непреболне.
Богдан Букумирић. Ако је неко, случајно, и заборавио, додајемо: он је симбол страдања србског косметског живља. И најосетљивијег, најтананијег дамара страдања недужне деце.
Данас је младић. Има 23 године. Сан му је да живи као његови вршњаци. План да има породицу, дом... А јава?
- Све мислим да ће ми читав живот протећи у некаквој неизвесности - каже тихо. - Нисам плакао у болници. Нико ми сузу није видео, ни кад су ми рекли да сам сасвим инвалид. А сад, кад се сетим тог 13. августа 2003. године, заплачем. Сам. Лакше ми је кад ме не гледају. Ни тата, ни брат, ни сестре. Мајка... Е, да је жива, не би преживела. Опростили смо се, давно. Имао сам четири године, а памтим јој осмех. Мој Милан, тата, до протеклог викенда, до недеље ујутру, држао се добро. Тада га је оборио мождани удар. Стигло све мога тату. Сад се, као он за мене некад, ја борим за њега!
ГОРАЖДЕВАЦ, 2003.
- Седео сам поред покојног друга Пантелије Дакића. Рафал је покосио Панту. Ја сам осетио три снажна удара. Оборили су ме. Не знам како, али сам се некако усправио и окренуо, ваљда да видим ко пуца. Стигли су наредни меци у главу. И, поново сам пао. А све време свестан шта се догађа. Око мене врисак деце, метеж... Препознао сам комшију Милана. Викнуо сам: „Панто и ја смо рањени!“ Милан је притрчао, брзо смо стигли у амбуланту, и ту нам је указана прва помоћ, а одатле, возе ме у пећку болницу. Са мном је и брат Бошко.
ПЕЋ, ИСТОГ ДАНА
- Крварио сам, страшно. Гледам крв како истиче, истиче... И гледам смрти у очи. Милан вози брзо, а минути су као године. Код пијаце, у Пећи, недалеко од болнице, група Албанаца препречила нам пут. Насрћу. Много их је. Мог Бошка извлаче из кола, и комшију Милана. Ударају их циглама. Мене песницама, по стомаку и глави. У себи само понављам: „Не дај се, не дај се. Мораш ово да преживих“. Али ту губим свест. После су ми рекли: „Спасла вас је патрола Кфора која је случајно наишла“. У болници ми се вратила свест. Видео сам Пантелију, видео сам да му нема спаса. Чуо сам музику и псовке. Одатле су нас, после који сат, пребацили у Митровицу.
СЕВЕРНА МИТРОВИЦА, БОЛНИЦА
- Докторка Милена Цветковић, анестезиолог, тражи хеликоптер из Београда да ме превезе на ВМА. Хеликоптер не стиже. Кфор одбија дозволу за лет. У мени све мање крви. Колима Хитне, преко Рашке, кроз ноћ, полазимо за Београд. Др Милена се не одваја од мене. Још ме греје њена рука, као мајчина. И речи утехе: „Преживећеш, преживећеш...“
БЕОГРАД, ВМА
- Прогнозе лекара су поражавајуће. Дају ми само четири посто шансе за живот. У мени само литар и по крви. Кома! Траје шест дана. То је, до тада, било моје најдуже путовање. Путовање у кому. Кад сам „допутовао са оног света“, прво лице, као у магли, лице мот тате Милана. И прве моје речи: „Тата, где си тата?!“ Он окружен камерама, званичницима и спортистима, непрестано ми љуби руку. Говори: „Ти си ми све што имам, жива рано моја.“ А мени, замислите, ни суза да кане. Ваљда је било логично да једно дете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, србска деца брзо постају одрасли... Нисам плакао ни када су ми четири пута оперисали главу и два пута стомак... После сам питао, како су моји другари. Нисам знао да их више немам.
БЕЖАНИЈСКА КОСА
- После изласка са ВМА, сместили су ме у стан на Бежанијској коси, у Улици Недељка Гвозденовића. Држава је тати и мени доделила стан због мог лечења. Тата је уз помоћ добрих људи стан већ био опремио најнеопходнијим стварима. Ту сам се поново родио. Стан је најпре додељен на трајно коришћење, а потом је одлука преиначена. Тако сам сваке године морао да потписујем уговор о продужетку, а страховао да ли ће, сваке наредне године, надлежни имати слуха да ту и даље останем.
ГОРАЖДЕВАЦ, МАРТ 2004. ГОДИНЕ
- Гледао сам страшне слике погрома нашег народа. Вукло ме је да баш тих дана одем у Гораждевац. Али ми нису дозволили. Отпутовао сам на сусрет са мојом родном кућом, неколико дана после. Не знам да ли ми је био болнији сусрет или растанак. Прво сам отишао на гроб маме Лоле, испричао се с гробом, па кући. Кад сам пошао, нисам себе осећао. А знам: морам да се вратим. Због лекара и лечења. И тада сам крио да сам плакао.
БЕЖАНИЈСКА КОСА, ПРОЛЕЋЕ 2008.
- Позлило ми је. Идем поново на ВМА. Стално додирујем парче пластике уместо лобање. Рука ми, некако, сама крене. А, на ВМА ме питају и ово: „Шта си урадио, Богдане, са станом? Је ли то питање коначно решено?“ Ћутим. Ћуте и лекари. Мени је тада било прече да трагам за правдом. Да тражим одговор: ко је пуцао на нас, децу? Где су убице? Писао сам и пре тога свима који су надлежни на Косову и Метохији. Одговори стижу и у њима лепе жеље за опоравак, али се злочинци не налазе. Питам се: зар никоме није јасно да се у нас није пуцало што смо, на пример, некоме украли кокош, већ зато што смо србска деца. Што нас тамо не желе. Опет се тешим: жив си Богдане, пиши, тражи, питај, и говори! Стално говори шта нам се догодило.
ФЕБРУАР 2011.
- Стиже одговор надлежног тужиоца Еулекса. Обустављена истрага! Нема починилаца злочина! Како нема? Зар смо сами у себе пуцали? Сами себе убијали?
ПОЧЕТАК 2012.
- „Вечерње новости“, најдражи лист у мојој породици од кога се годинама не одвајамо, покреће питање откупа стана на Бежанијској коси. Желе да ми помогну. Текст за текстом. Нисам желео никог да наљутим, ни оптужим. Само сам рекао: потребан ми је стан у Београду, због сталног надзора лекара. Они ће ми, нажалост, до краја живота бити потребни. И никоме не бих желео да на начин на који сам ја приморан, решава свој кров над главом. „Новости“ су се избориле да ми Грађевинска дирекција Србије одобри откуп стана који ми је уступила на коришћење. Али где ја да нађем потребан новац, тих 59.000 евра?
БЕОГРАД, ДАНАС
- Из редакције мојих „Новости“ јављају ми да ће покренути акцију да ми помогну у откупу стана у коме сам поново рођен. Задрхтао сам, срећан и захвалан. А опет, притисло питање: да ли ће акција успети? Сам себи одговарам: хоће, верујем! Јер, у том тренутку, као провиђење, позив из болнице „Свети Сава“, где мој тата Милан покушава да преброди мождани удар. „Тата ти је боље, чека те да га посетиш„, јавила ми је сестра са одељења.
ПОЗИВ ПЛЕМЕНИТИМ ЉУДИМА
„ВЕЧЕРЊЕ новости“ од петка започињу акцију за обезбеђивање трајног крова над главом Богдана Букумирића, за који он сам не може да се избори. У битку за дом достојан страдања овог младог човека, наша редакција позива све племените људе. Да покажу, као и до сада у сличним невољама, да Богдан није сам. Сви који желе да помогну уплате могу да шаљу на жиро рачуне: Динарски 205-9011004731284-05 (Комерцијална банка), АД Београд и број девизног рачуна: 90-310-1832258.2 РС35205903101832258258.
Милена Марковић,
- Извор
- новости.рс/ vostok.rs
- Повезане теме
- Србијас
- Косово
- становништво
- помоћ
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa. Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi
Немојте од Вучића правити ентитет који персонификује Србију, нити изједначавати србски народ са оним што Вучић ради, кога су Запад и НАТО поставили да нама влада, поручио Гајић у...
Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...
Остале новости из рубрике »