Само неки облици дискриминације Срба у Федерацији БиХ!

Ових дана објављени су резултати истраживања под називом «Антиксенофобија – кампања базирана на правима, подршци помирењу и промовисању реинтеграције повратничке мањине», које су провели Центар за промоцију цивилног друштва и невладина организација КЈОДО. Основ овог истраживања био је посебан Извјештај омбудсмена Федерације БиХ о пропорционалној заступљености конститутивних народа у органима власти у Федерацији у прошлој години, те извјештај Хелсиншког одбора за људска права Републике Српске.

Омбудсмени Федерације сачинили су извјештај на основу жалби грађана, које се односе на повреде њихових права утврђених одредбама амандмана на федерални устав, односно на несразмјерну заступљеност у органима државне службе. Уствари, ради се прије свега о угроженим правима повратника, тачније српског народа.

У ранијим годишњим извјештајима омбудсмена указивано је на опструкције повратка и кршење закона, што је за посљедицу имало да се велики број избјеглица није вратио у пријератне домове. То су, на примјер, биле пријетње, узнемиравања, скрнављење вјерских објеката, рушење гробаља, девастирање станова, паљење приватних кућа, измјене дугогодишњих назива улица и градова, измјене назива неких градова, изградња великог броја нових вјерских објеката, постављање вјерских симбола у срединама које су након рата промијениле национални састав становништва. Свјесно и плански су формирана три раздвојена национална и вјерска амбијента и у детаљима се веома брзо и лако препознаје доминација једног (бошњачког) народа и порука другима да у тој средини нема толеранције и суживота, односно да нема мјеста за друге и другачије. Кад повратници виде таква упозорења у својој средини, није ни чудо да се огромна вечина одлучује на продају своје имовине. Продају? Продаје се сва непокретна имовина у бесцјење.

Овакво стање у суштини шаље поруке етничке и вјерске дискриминације, која се манифестује, прије свега, у праву приступа јавним функцијама или на праву на запошљавање у државним органима или у јавним предузећима. Слична је ситуација и у другим сферама живота као што су образовање дјеце кроз право на властиту културу, језик, религију, здравствено и пензијско осигурање, социјалну заштиту, сфера приватизације која такође има карактер националне приватизације.

Омбудсмени су у свим тим својим извјештајима указивали и упозоравали органе Федерације БиХ на то да је повратак избјеглица и расељених особа уствари услов свих услова мира и напретка, да је то уствари кључно политичко и социјално питање за будућност Босне и Херцеговине. Међутим, све ово вријеме, они који су обављали власт, посебно извршну, нису били спремни прихватити чињеницу да је различитост извор богатства, не само у културолошком или социјалном, него и економском статусу. Због тога је ово истраживање било покушај да се одговори на питање у којој мјери је данас поштивање односно непоштивање људских права припадника конститутивних народа утицало да се односи, а с тим у вези и проблеми већине у односу на бројчано мање конститутивне народе у Федерацији БиХ додатно продубе или да се поправе, посебно у сфери извршне власти у којој је имплементација унапријед цитираних прописа најзначајнија с аспекта остваривања заштите људских права. Како крај рата одмиче, како се године протекле након краја рата редају једна за другом, умјесто да се поправе, ти лоши односи већине према бројчано мањим конститутивним народима су се продубили, дакле иако је од рата прошло скоро 13 година.

За анализу катастрофалног стања и неподношљивог положаја Срба у Федерацији БиХ показују анализе које су рађене само у 20 општина у Федерацији БиХ, десет кантона и федералне и кантоналне заводе за запошљавање. Говорићу о неким карактеристичним стварима, односно кантонима. Попис становништва није познавао кантоне, у то вријеме их није било, тако да су истраживања се морала радити на бази општина. Најкарактеристичнији и најдрастичнији је Кантон Сарајево, у првом реду због тога што је Сарајево главни град и што би Сарајево као град и сарајевске општине уствари требали да буду најмултиетничнији, као што су били раније.

Ево неких показатеља само за Стари Град. У Старом Граду је прије рата било 76 посто Бошњака, а данас процентуално у општини ради 95,4 посто Бошњака. Прије рата је у Старом Граду било 10,15 посто Срба, дакле пропорционално би сад требало да у општини буде запослен тај процент, међутим, сад их је 2,9 посто. Хрвата је прије било 2,2 посто, а сада их је 1,6 посто. Прије рата је био велики процент Југословена (сви показатељи говоре да се у то вријеме највећи број Срба изјашњавао национално као Југословени – нпа.) и велики процент осталих (3,2 посто), а сад на остале припада негдје око 0,2 посто. У 17 школа у општини Стари Град, у школске и надзорне одборе именовано је 58 чланова, а само четири нису припадници бошњачке националности.

У општини Центар је прије рата било 50 посто Муслимана (како су се тада звали), сада их је такође 50 посто, дакле сада Бошњака, а осталих је 18,3 посто и 19,74 посто неизјашњених. Међутим, и у општини Центар и у општини Стари град се људи изјашњавају и као Бошњаци и као Муслимани и као Муслимани-Бошњаци и на тај начин се неки од њих броје међу остале, јер се међу остале броје сви они који нису искључиво Бошњаци. Наравно да јесте људско право да се свако изјашњава како жели, међутим, код запошљавања, то људско право једних не може бити на уштрб људских права других. Према томе, људи се могу изјашњавати како хоће, али се мора водити рачуна и о припадностима других народа. У општини Центар је прије рата – 1991. године – било 20 посто Срба, а сада их има само 4,7 посто. Хрвата је било 6,8 посто, сада их је отприлике исто толико – око шест посто. У општини Центар, у 20 школа и три јавне установе за културу, у управне и надзорне одборе именована су 93 члана, од којих само 16 нису Бошњаци.

У општини Ново Сарајево, Муслимана је било 35,6 посто, Срба је било 34 посто, Хрвата је било 9,0 посто, а Југословена је било 15 посто, међутим, истраживачи нису могли добити податке о националном саставу општине, због тога што је начелник општине дао одговор да се не води евиденција упослених по националној припадности. Дакле, ту сад имамо 86,7 посто Бошњака. Али, нажалост, ови подаци нису дати директно из општине, него су истраживачи покушали на неки начин правити компромисе – према именима. Наравно, то је врло опасно, постотак може бити већи или мањи. Јер, кад начелник није хтио дати те податке, истраживачи су били приморани да некако до тог податка дођу и на тај начин су дошли до тих 86,7 посто Бошњака.

У општини Нови Град, Муслимана је 1991. године било 50,8 посто, а сада их има 86,7 посто. Срба је било 27 посто, а сада их има 3,4 посто. Хрвата је било 6,5 посто, а сада их има 3,8 посто. У 20 школа, у 13 школских и седам надзорних одбора је именовано 87 чланова, а само девет од њих нису припадници бошњачке националности.

У општини Илиџа је према попису из 1991. године било 43 посто Бошњака, а сада их има 87,8 посто. Било је 36,8 посто Срба, а сада их је само 4,7 посто. Било је 10 посто Хрвата, а сада их је шест посто.

Слична ситуација је и у општини Вогошћа и у општини Илијаш.

У Хаџићима је према попису из 1991. године било је 63 посто Бошњака и 26 посто Хрвата, а сада је 98,8 посто Бошњака, а само 1,20 посто осталих. Према томе, општина Хаџићи је практично етнички очишћена. Међутим, ситуација није боља ни у осталим кантонима, ни у осталим градовима. Као илустрацију може послужити општина Столац. Према попису становништва из 1991. године, било је 43,3 посто Муслимана, 20,9 посто Срба и 33,12 посто Хрвата. Сада је процентуално 78 посто Хрвата, 20 посто Бошњака и само 2,0 посто Срба.

У граду Мостару је 1991. године било 34,6 посто Муслимана, а сада је Бошњака 42 посто. Било је 33 посто Хрвата, а сада их је 54 посто. Срба је било 18 посто, а сада их је само 2,2 посто.

У 25 школских установа на подручју Кантона Сарајево, у 15 управних одбора су искључиво Бошњаци. Ради се, на примјер, о Економском факултету, Архитектонском факултету, Филозофском факултету, Правном факултету, Пољопривредном факултету, Стоматолошком факултету, Природно-математском факултету, Ветеринарском факултету и Машинском факултету. У осталих 10 управних одбора именован је само по један члан небошњачке националности.

Све процјене говоре да данас у Федерацији БиХ (власт под контролом Бошњака-муслимана и Хрвата) живи свега 3-4 посто Срба који су раније живјели на том простору. Дакле, Федерација БиХ је скоро етнички очишћена од Срба.