Национални програм

Све су прилике да Србија деценијама ни изблиза нема адекватан стратешки национални програм, или бар не у оној мери, који би јој обезбедио оно што има једна стабилна држава у свету -економски, привредни, културни, научни, политички прогрес и изнад свега - национално јединство. Зашто је то тако - постоји више разлога. О овом проблему говоре српски академици и интелектуалци: академик проф. др Василије Крестић, академик Чедомир Попов, политички аналитичар Слободан Антонић и проф. др Јовица Тркуља. Ма колико се разликовали њихови ставови по питању српског националног плана, саговорници се слажу у једном - истекло је време да се на том задатку окупи озбиљна мултидисциплинарна национална елита.   
    
О националном програму нико размишља

Да не би било дилеме шта подразумева национални програм, пошто га многи поистовећују са политичким, било би добро да се зна шта је његов смисао - каже академик проф. др Василије Крестић.
      - Према мом мишљењу, то би био неки, да га назовемо, текст којег би се морали придржавати све руководеће снаге једне државе, без обзира на чињеницу која је политичка опција тренутно на сцени. У свим озбиљим земљама национлни програми нису јавна акта. То су, пре свега, тајна атка која се не износе у јавност. Разуме се, из стратешких разлога.

Да ли наша држава има национални програм?
     –Нисам сигуран да ли Србија има национални програм. У земљи у којој се налазимо, у којој се политичке смене тако муњевите и честе, а конфронтације политичких странака тако снажне, чак до екстремне нетрпељивости, тешко је очекивати да постоји један конзистентан програм око којег ће се окупити различите опције наше политичке сцене. Да постоји минимум заједничког међу њима, онда би се могло претпоставити да постоји национални план. Сумњам да може у постојећим околностима неопходан, преко потребан, стратегијски програм уопште да се уради.
    
Које земље у свету своју стратегију успешно примењују?
     – Само озбиљне, стабилне државе, где постоје владе дужег континуитета него што је то код нас, могу да имају адекватан национални програм. У противном, све су то илузије, јер чињеница је да наш народ вапи за јединственим националним програмом, па и да се то обелодани. У овом тренутку, са расположивим политичким снагама, односом странака, нема шансе да се створи такво језгро. Ево примера како функционише једна држава са и без доброг националног прорама. У питању је, наравно, Русија. Она га није имала за време Горбачова и Јељцина, а више је него очигледно да он сад постоји и да се у доброј мери спроводи и у континуитету. То је најочитије, ако погледате са коликом озбиљношћу Владимир Путин води националну, унутрашњу и спољну политику. Путин је, видите, више од осам година на власти. Сад има свог наследника Медведева, али он ће и даље бити и те како присутан на политичкој сцени своје државе. Зна се, дакле, шта садржи национални програм, ко стоји иза њега, на који начин и којом динамиком се он може остваривати. Постоје, у том смислу, краткорочни и дугорочни задаци. Бојим се да код нас о таквом националном програму нико и не размишља, нити су људи који воде нашу земљу у овом моменту оспособљени да тако нешто остваре. У тешкој смо ситуацији и као држава и као народ, па и не постоје могућност да се роди. Треба разумети српску јавност која вапи за програмом, јер они, заправо, траже истинско национално јединство. Они вапе за обједињавањем, за једном визијом за којом бисмо сви ишли.
    
Судбина Србије више није у њеним рукама
    
На тему националног програма, говори, наравно из историјског угла, наш уважени академик Чедомир Попов.
     - Србија се националног програма, историјски гледано, одрекла још далеке 1914. године. Према мом мишљењу, она је тада имала свој прави стратегијски план - окупљање свих српских области, из свих српских земаља, у једну јединствену српску државу. При том, био је врло демократски и рачунао на оне српске земље у којима је наш народ имао апсолутну, или јаку релативну већину. Дакле, ондашња Србија, затим Црна Гора, која се сматрала најсрпскијом земљом, па Босна и Херцеговина, у којој је само православни живаљ чинио преко 50 одсто укупног становништва и наравно, Стара Србија - они делови који су били колевка наше државности и духовности.
    
Када су се и зашто Срби одрекли сопственог, свеопштег циља?
     –Програма своје властите државе Срби су се одрекли почетком 20. века, а све у циљу стварања заједничке државе јужних Словена, у којој ће се српска државност касније изгубити. Била је то тешка, кобна, кардинална грешка, јер је почивала на претпоставци да су сви јужни Словени један народ, са три религије, које не утичу на осећање националног јединства. Једном измењен програм више се није могао обновити, јер су се промениле историјске околности. Српски народ у појединим крајевима био је већински, а једино је он истински и искрено прихватио ту идеју о југословенству као заједничком циљу и интересу свих јужнословенских народа. За разлику од нас, Словенци и Хрвати третирали су Југославију само као пролазну станицу, да би, заправо, уз српску помоћ створили своје националне државе. При том су долазили у неспоразум са Србима, како због територијалних претензија, тако и због националних и религијских циљева, који су се временом само умножавали. Социјалистичка револуција је за више деценија покушала и успела да одржи идеју југословенске државе, ограничавајући, анулирајући у потпуности српски национални програм и постепено припремајући услове за остваривање националних идеја хрватских, словеначких и других народа, који су у међувремену на верској или језичкој основи изградили сопствене националне свести и националну инфраструктуру. Међународне околности и чињенице да се Србија налази између блокова супер сила, представљали су неку врсту пробног камена, експеримента за њихово надметање у остваривању владавине над Европом. Изменом околности на светској политичкој сцени, када је човечанством завладала једна супер сила, Југославија, као таква, постала је апсолутно непотребна. То је резултирало свакако дејством унутрашњих, спољних снага и фактора.
    
Очигледно је да смо били потпуно неприпремљини за нови сценарио?
     – Српски народ је новоизмењене прилике дочекао потпуно неспреман и без икакве алтернативе југословенском државном програму. Србија више није могла да мисли на обнављање оног свог програма из 19. века. Било какав други програм, државни, национални, који би обезбедио јединство српског народа, био је и јесте - брутално сузбијан, управо од стране новог господара света. Ми смо и даље под тешким притисцима тог новог света. Ни уз највеће интелектуалне, политичке, науђне, друштвене напоре наша држава није у стању да формулише свој нови национални програм, будући да судбина српског народа и државе више није у њеним рукама. Зависи сада од распореда санага на међународној геостратешкој-политичкој сцени, која је за нас врло неповољна. Уколико се однос снага промени, само толико колико је потребно да се отклоне несносни притисци и сметње свих врста: од економских, војних, политичких, Србија ће вероватно као средише свог народа, наћи начина и мудрости да оформи свој нови национлни и државни програм, примерен условима и околностима савременог света.
    
Шта је, по вашем мишљењу, приоритетно?
     –Најбитнија тачка тог новог националног програма, свакако мора да буде очување српског националног идентитета, одбране њене државе, без искључивања из најновијих токова светске историје, подразумевајући процес глобализације на демократској и равноправној основи.
    
Због партијске државе нарушен и суверенитет

Руководилац Центра за унапређивање правних студија, др Јовица Тркуља, професор Правног факултета у Београду, има прилично критички став, у првом реду, према политичкој елити у Србији.
     - Протеклих година пропуштена је прилика да се темељно промени политички и економки систем Србије. Доживели смо државну и националну катастрофу. Нарушен је суверенитет државе, запостављени су постоје}и и отворени нови проблеми и сукоби. Нажалост, постоктобарска власт, од ДОС-а до до актуелне власти Тадића и Коштунице, обесмислила је и уништила огромну енергију грађана - својом лошом политиком и неспособним кадровима, и тако продубила постојање партијске државе. Уместо владавине права и тржишних институција, добили смо партијске олигархе, који одлучују о свему, а партије на власти се грабежљиво сукобљавају око поделе плена. Наравно, уз искључивање угледних стручњака, наших способних људи из земље и света, који су указивали какве све мере хитно морају да се предузму да би држава почела да се извлачи из понора. У исто време ослањали су се на партијске кадрове и младе људе без икаквог искуства у раду државе и привреде. Уз то, укључивали су проверене кадрове из Милошевићевог режима за спровођење реформи.
    
Колико је то нанело штете и држави, народу и непостојању адекватне националне стратегије?
     –Довело је до тога да се после седам година, од такозваних демократских промена, Србија налази у великом кошмару, поново у ћорсокаку, на слепом колосеку историје. Раздељени, посвађани, арогантни и искључиви, представници власти су створили код грађана убеђење да је све остало по старом и да нема политичке алтернативе за бољу будућност Србије. Чињеница је да нашу државу већ више деценија не воде државници са визијом, већ политички пигмеји, који не виде даље од својих партијских кабинета и банковних рачуна и уопште их се не тиче шта ће бити са српском државом у наредних десет или педесет година. Поменимо чињеницу да су експоненти реализације тзв. актуелног Националног плана министри Веља Илић и Драган Ђилас. Мислим да коментар није потребан.
    
Ипак, постоје државе које врло озбиљно схватају значај националне стратегије. А за ово што смо без централне смернице, неко свакако сноси кривицу. Да ли се слажете?
     – Све озбиљне и успешне земље имале су и имају дугорочну националну стратегију - Немачка, САД, земље западне Европе. Подсећам, чак и некадашње реалсоцијалистичке земље - СССР, земље источног лагера, па и СФРЈ, имале су своје петогодишње планове. То што немамо прави национални програм, кривицу сносе и државне институције, одговрајућа министарстава, стручна тела и саветници министарстава, законодавна и извршна власт. Ту су и стожерне институције српске науке, образовања, културе, уметности. Ту у првом реду, мислим на САНУ, бројне универзитете и институте, различите културне институције. Сви они су пали на испиту. Кривицу сносе и водећи српски интелектуалци, угледни сручњаци, ствараоци у разним областима, који су издали свој позив и уместо да су поставили путоказе на путу развоја, они су ушли у политичку арену и са политичарима допринели нашем свеукупном пропадању. Огромна енергија грађана исцурела је. Кадрови су се расули, а ту је и егзодус младих, способних, који су заувек напустили Србију.
    
Последице свега реченог, више су него очигледне?
     –Непостојање стратегије националног развоја има катастрофалне последице за решавање виталних питања Србије. Сасвим би се у другом контексту разумевало питање статуса Косова и Метохије да смо имали озбиљну сратегију привредног и демографског развоја наредних деценија. Према демографским подацима, 2050. године у Србији ће бити много више Албанаца него наших сународника. Ако би Космет, којом срећом и остао у Србији, мораћемо сваке године да издвајамо преко две милијарде евра да прехранимо гладне и незапослене Албанце. Према мом мишљењу, требало би што пре донети стратегију развоја Србије у 21. веку и то у свим областима, привредним, демографским, кутурним, научним, пољопривредним, политичким...
    
Ко би требало да се лати тог врло озбиљног, одговорног посла, од кога зависи будућност, просперитет наше државе, народа?
     –Наравно да би програм био резултат колективног рада најрелевантнијих субјеката науке, привреде, културе, политике, образовања. У том смислу, би нам била драгоцена искуства Финске и Северне Ирске, које су, иако нису велике државе, за протеких 15 година доживеле свеопшти препород. Јасно је да су наши проблеми бројни и тешко решиви.
    
Тврдите да је српска неслога осујетила, у одре|еној мери, доно{ење националног плана.
     – То је тачно. Српска историјска неслога, неспособност Срба да се као народ окупе око једног основног националног плана, државног и политичког пројекта, такође је допринела нашем суноврату. И због тога смо се у последњој деценији нашли на рубу пропасти. Упркос томе ја се надам да ће грађани Србије и њене водеће политичке снаге схватити да је време у пешчнику истекло и да је минут после 12 за излазак из историјске агоније.  
    
Шиптарско самопроглашење као да нас је изненадило

Др Слободан Антонић, политички аналитичар, кроз своју призму покушава да да одговор на питање зашто Србија нема национални план и програм.
    
     –Општи национални план треба, пре свега, да се односи на интерес државе, као земље српског народа и интерес Срба у суседним земљама. Од приоритетног значаја, у том смислу, јесте што пре зауставити ово врло тешко стање, које је почело са Косовом и Метохијом, и то не јуче. На другом месту тог националног програма је захтев да се омогући културно јединство Срба у матици са њеном дијаспором и, наравно, да се сачува њен национални и културни идентитет. Није то само задатак оних људи који су тренутно на челу државе. За реализацију стратегијског програма морају да се ангажује максимално сва расположива друштвена, економска, културна, национална и политичка елита.
    
Чињиница је да нема јединства, када је српска политичка елита у питању, иако би она морала у овом тренутку да буде хомогена.
     – Наша елита дубоко је подељна. У њој постоје делови који немају јасан српски национални идентитет и сами за себе кажу да су евро-Срби. Са друге стране, део српске елите, који је јасно национално орјентисан, показао је да је недовољно способан да се носи са свим изазовима које нам намећу течке историјске околности. Примера ради, 17. фебруар, када је уследило шиптарско самопроглашење, као да је изненадио наше владајуће структуре. Пошто смо сви знали чак и за датум самопроглашења, јер су Шиптари без зазора то најавли, према мом мишљењу, тог истог дана тебало је организовати у Београду масовни протест. Јер је таква слика морала да оде у свет, а не да се касни, а у питању су судбински моменти. Питам се зашто све то унапред није припремљено? Ових дана по центру Београда деле беџеве - КОСОВО ЈЕ СРБИЈА.Шта се са тим до сада чекало?
    
Затајили су и сви медији тог судбоносног дана у Србији, од јавног сервиса, до других ТВ и радио станица.
     –Несхватљиво ми је да за Дан борбе против сиде, сви водитељи ТВ станица, рецимо Б92 носе адекватне бедџеве, а на дан нашег понора, мрака и неизвенсости, трагедије, тога се нико није сетио. Сви медији, а имају врло значајну улогу и утицај на јавност и њихова слика о нама иде у свет, морали су да сваком водитељу обезбеде беџеве "Косово је Србија". Само на том примеру може да се види као функционише наша власт и колико стравично касни. Она слика српског протеста, која је обишла свет са демолираним амбасадама, излозима, продавницама, могла се избећи. Неко је дао времена и простора да се тако нешто деси. Озбиљна држава то себи не би дозволила.
    
Ипак, када је речо нашем националном програму, шта мислите, будући да помно пратите свеукупна друштвено-политичко-историјска збивања, има ли наде?
     – Рекао бих да је за Србију управо откуцало дванаест сати. Последњи је тренутак да се на стварању јасног, озбиљног националног план уједине све структуре државе, и сва расположива мислећа елита, у противном, лоше нам се пише.