Раскол у ЕУ и интереси Србије на Косову и Метохији

На фону спољнополитичке активности новог руководства Србије, информације да власт намерава да распише референдум о узајамним односима земље са ЕУ, не изгледају само правно засноване него и потпуно закономерне. Ствар је у томе да се овде уопште не ради о “куповини времена” или да се доведе у заблуду сопствено јавно мњење. Суштина проблема је много дубља и огледа се у општем престројавању односа између Србије и ЕУ у условима преживљене последње кризе без преседана – не само финансијско-економске него и друштвено-политичке. Као што је исправно наведено у београдском часопису “Вечерње новости”, политика “и ЕУ и Косово” коју је спроводила србска власт, је практично “дотерала цара до дувара”.¹ Но, очигледна је и друга ствар. Данашња ЕУ објективно није у стању да спроводи активну и што је још важније јединствену и усаглашену спољну политику. Као пример, између осталог, може послужити и сиријски правац, који је у почетку био проглашен кључним за Брисел. У насталој ситуацији руководство Србије добија могућност да игра на опцију која се ретко среће, а још ређе користи, а то су противуречности унутар Европске Уније. Међутим, за то је неопходно како дипломатско искуство, тако и јасна представа о истинским национално-државним интересима земље.

Ако се околности настале око Косова и Метохије размотре са геополитичке тачке гледишта, тада би спровођење плебисцита омогућило новим србским властима неопходну правну основу за могућност да се са Бриселом разговара повишенијим тоном. Као што је познато, претходни референдум који се тицао Косова и Метохије одржан је 28-29. октобра 2006. године. Тада су се учесници плебисцита изјаснили за пројекат Устава у чијој је Преамбули Косово и Метохија дефинисано као “саставни део територије Србије” који ужива “суштинску аутономију”. Али са тачке гледишта међународног одјека, тај плебицит није имао превише значајну улогу. Он је успео да на само неколико недеља одложи већ обнародовану одлуку специјалног изасланика Генералног секретара УН Мартија Ахтисарија, о “надгледаној независности Косова”. Осим тога, из публикација Викиликса и других информативних портала, постало је јасно да тадашње власти Србије на челу са Председником Борисом Тадићем, у својим неформалним беседама са западним дипломатама нису скривали спремност за давање сагласности на отцепљење Косова и Метохије и да је потребно само да се одреди погодно време и политички контекст за тако нешто.

Сада је ситуација увелико другачија. Пре свега, уочи садашњих преговора о Косову и Метохији намећу се консултације поводом преговора о ступању Србије у ЕУ. То дозвољава да се пред грађане Србије постави питање о политичкој целисходности како самог курса евроинтеграција, тако и конкретно тих граница до којих србски уступци могу ићи. При том, власт у земљи ништа посебно не ризикује. У том смислу већина бирача, па и електорат Томислава Николића – дефинитивно ће гласати против уласка у ЕУ по цену губитка Косова и Метохије.

Што се тиче ЕУ, овде се као кључни фактор јавља неспремност бриселске бирократије да себи створи још једну конфликтну ситуацију. Карактеристично је да садашњи раскол у ЕУ по финансијско-економским питањима, практично у потпуности прати линију супротстављања унутар ЕУ поводом косовског конфликта. Северни блок држава који се придржава најжешћег курса, како по питању помоћи “проблематичним” земљама тако и по питању Србије, односи се на Немачку, Холандију и делимично Француску. Њима је супротстављен “јужни блок” састављен од Шпаније, Грчке, Италије и Португала. Овде већ имамо две државе које категорички одбијају да признају псеудонезависност Косова (Шпанија и Грчка), као и Португалију, земљу која је признала независност Косова под невиђеним притиском САД и која је то учинила последња у ЕУ, а Италија традиционално има посебну позицију кад су у питању односи на Балкану. Изгледа да ће, што буде оштрија конфронтација севера и југа по питањима решавања економске кризе и контакти Београдаа морати бити активнији са “југом”, укључујући ту углавном косовско питање.

За сада Европска комисија превише не жури са форсирањем догађаја. У складу са изворима из Брисела, следећи извештај о перспективама европских интеграција сачињен је доста жестоко, када се ради о перспективама Србије. По информацијама којима располажемо, Европска комисија ће дати препоруку Савету ЕУ да замрзне преговарачки процес, у најмању руку до краја 2013. године. По признању западних аналитичара, то се десило на фону незапамћеног пада заинтересованости србских грађана за приступање Србије ЕУ.²

Тако да прогнозе које је ових дана изнео први потпредседник владе и Министар одбране Александар Вучић (да ће датум о почетку преговора бити објављен до јуна 2013. године), сада изгледају исувише оптимистичке.³ Такође не треба давати исувише велики значај недавној изјави Андреаса Шокенхофа, представника немачког ХДС-а који је недавно посетио Београд – о томе да ради ступања у ЕУ Србија мора да заједно са Приштином потпише правно обавезујући документ о принципима двостраних односа. Ако ништа друго и због тога што ће у 2013. години бити одржани избори у Немачкој и можда се и тамо створи другачија унутрашњополитичка конфигурација.⁴

Све горе наведено, пружа могућност србском руководству да, као прво - својим грађанима предочи систем спољнополитичких приоритета, као друго – да активира спољнополитичку активност са Русијом и као треће – да покуша створити “просрбски лоби” у редовима Европске Уније, захваћене “финансијском пометњом и про/анти муслиманским комешањем”.

Петар Искендеров,