Да ли је Шулц рекао то што је рекао?

Док водећи европски дипломати у Бриселу, међу њима и немачки, реагујући на Шулцову изјаву, готово хорски понављају оно што су већ рекли комесар Штефан Филе и висока представница Кетрин Ештон - да ЕУ од Србије не тражи признање него нормализацију односа са Косовом, поједини реномирани бриселски аналитичари оцењују да ће признање Косова, иако није и неће бити формални услов за улазак Србије у Европску унију, постати политичка реалност јер је тешко очекивати да Унија у своје редове прими још једну подељену земљу.

Речи председника Европског парламента да ће Србија кад дође пред саме двери ЕУ, за деценију или деценију и по, морати да призна Косово, одјекнуле су као бомба, јер то тако брутално јавно, јасно и гласно изречено српски политичари до сада још нису чули.
А о томе како је било самом Ивици Даћићу, у чије бубне опне се та "немилосрдна" реченица у Бриселу зарила, најбоље сведочи његов потоњи покушај објашњења да Шулц заправо то и није рекао.

И док је српски премијер истог дана покушавао да ретушира свог немачког саговорника, овај је дан касније поновио да је рекао баш то што је рекао и да то што је рекао и мисли.
Поворка еврофункционера такође је пожурила да умањи дипломатску "штету" коју је спикер европарламента проузроковао, вокабуларом сличним као јаје јајету, да у ЕУ списима нема укњиженог услова за српско признање Косова него само за нормализацију односа са Косовом.

Међу њима су били и комесар за проширење Штефан Филе и комесарка за спољну политику Кетрин Ештон, а и многи други високи дипломати из Брисела, са којима је разговарао дописник Радија Слободна Европа Рикард Јозвиак:

"Када сам европске дипломате са којима сам разговарао више притиснуо, питајући хоће ли се од Србије тражити признање Косова - не сада него за десет, петнаест или колико год већ година буде требало - они су одговорили: у идеалном свету да, али не верујемо да ће то бити случај; можемо, дакле, тражити само нормализацију. Признање не можемо захтевати пре свега зато што пет наших чланица такође одбија да призна Косово, због чега у Европском савету не можемо да дођемо до консензуса. Дакле, свих 27, односно, са Хрватском 28, чланица, као што је познато, морало би да се с тим сагласи. Ми бисмо, наравно, желели да Србија призна Косово, али схватамо да не живимо у идеалном свету, па се отуда морамо задовољити минимумом – а то је нормализација односа са Косовом. Разговарао сам и са немачким дипломатом, који ми је рекао да би на релацију Србија-Косово могли да се примене аспекти односа између некадашњих Источне и Западне Немачке, које се узајамно нису признале, али које су имале нормализоване односе који су произилазили из просте чињенице егзистенције обеју земаља. То је тај комплекс односа који, верујем, и Европска унија има на уму кад је реч о релацији између Србије и Косова", каже Јозвиак.

Без решења проблема нема уласка у ЕУ
Поједини аналитичари из Брисела, сматрају, међутим, да ће, када, дође анте ЕУ портас, Србију дочектати музика коју је Мартин Шулц интонирао, а коју сада одбија да чује.
Признање Косова не може бити формални услов за улазак Србије у Европску унију, али ће тај услов постати политичка реалност јер је тешко очекивати да Унија у своје редове прими још једну подељену земљу, оцењује за Радио Слободна Европа водећа аналитичарка бриселског Центра за европску политику Роза Балфор:

Роза Балфор
​​"Мислим да је Мартин Шулц, председник Европског парламента, говорио је слободније него европски политичари - институционални представници Европске комисије или кабинета високе представнице ЕУ за спољну политику. Он је заправо рекао нешто што ће постати реал-политика, упркос томе што Европска унија не може услов признања Косова од стране Србије претворити у формални услов уласка Србије у своје редове; пре свега зато што ни све чланице Европске уније не признају Косово. Међутим, Европска унија неће прихватити нову чланицу земљу која има нерешен унутрашњи проблем, као што је проблем који Србија има са Косовом. Дакле, иако је Мартин Шулц био тако експлицитан како не би били други политичари, то што је рекао није заправо далеко од стања ствари које ће настати када питање уласка Србије у Европску унију постане актуелна стварност, а то ће рећи у хоризонту од неколико наредних година."

РСЕ: Дакле, он је изразио оно што ће бити политика Европске уније за, рецимо, десет година?

Балфор: Не. Дозволите ми да разјасним нешто што је веома важно разумети. То неће бити политика Европске уније, зато што ни њених пет чланица не признаје Косово. Због тога то не може бити званична политика Европске уније, али политичка реалност ће бити да ће Европска унија бити веома несклона да још једну подељену земљу прими у своје редове. Она је већ је имала такво искуство са Кипром и то искуство није донело ништа позитивно. Морам, дакле, да подвучем да то није нити ће бити официјелна политика Европске уније. Знам да то звучи компликовано зато што је и сама Европска унија комплексна организација, али то неће бити званична политика Уније све док њене чланице не признају Косово

РСЕ: Да, али каква је разлика за Србију, да ли то јесте или није званична политика Европске уније ако признање Косова постане де фацто услов Србији да уђе у ЕУ? Да ли и ви заправо кажете да ће то бити услов пријема Србије у редове ЕУ, за, рецимо, десет година?

Балфор: Да, у суштини то тако видим и ја. С тим што бих, ако могу, додала да чланство у ЕУ не треба да буде примарни мотив Србије да реши проблем са Косовом. Решавање тог питања, напротив, све јасније се показује, у интересу је саме Србије. Држање тог проблема у стању нерешавања неће поспешити напредак и развој земље. Другим речима, уколико српски политичари буду трошили време на бесконачну дискусију о Косову уместо на то како да унапреде српску привреду, то неће бити здраво за Србију и за српске грађане. У том смислу ја сматрам да је решавање косовског питања приоритет како би се Србија након тога могла усредсредити на важне проблеме својих грађана.

Логично би се, после свега, или пре свега, било запитати: ако Србија са Косовом односе буде нормализовала до тог степена да ће га третирати као суседну државу, а управо је то оно што Брисел у замену за ЕУ чланство од ње тражи, а што и Србија сама обећава да ће урадити, зашто би за њене политичке елите незамислива била још пука "овера" те нормализације, у облику размене амбасадора? Хтеле то оне или не, сва је прилика да ће јавности то пре или касније морати сувисло да објасне.