Маске су пале

Колике ли наивности, својствене младим и неискусним политичарима из ДС са својим шефом Тадићем и целом његовом екипом у јавности названом "Ђинђићеви ђаци"! Да им је учитељ мало више поживео можда би од тих младих, неискусних и у јавности непознатих лица направио искусније, образованије и политички верзираније личности. Овако, нашли су се на оном месту, како је то казао један од наших књижевника: "Неискусни дечаци којима је прво радно место било министарско". Заиста ни у земљи а поготово изван земље нико за њих није чуо.

Једини од свих оних који се налазе на водећим местима у Србији, Коштуница је једина личност која је позната још из 1989. године.

О односу Ђинђић - Коштуница не треба много говорити јер је довољна једна чињеница, да су дошли октобра 2000. године заједно, а у пролеће 2001. године дошло је до раскида. Оно што је најупечатљивије и што је Коштуница запамтио а то се и одразило на његовом политичком плану, јесте реченица коју је изговорио Митрополит црногорсо-приморски господин Амфилохије 28. јуна 2001. године: "Данас је Србија добила другог Вука Бранковића". (Мислило се на изручење Слободана Милошевића хашком трибуналу), Оно је изазвало велико изненадјење и огорчење целе јавности.

И сам Ђинђић је знао и отворено је износио да је због тога постао непопуларан у народу.

Та изјава г. Амфилохија чула се на свим просторима где живи српски народ на овој планети, а о њој је јако водио рачуна Коштуница у жељи да се њему тако нешто не деси.

Истина је, Коштуница је цело време свог политичког деловања био под притиском и страхом да не уђе у исторју као кривац што је изгубљено Косово и Метхоија. Зато је водио рачуна да уради све оно што САД од њега захтева.
Потребно је указати на неке грешке Коштунице које он, као образовани искусан политичар није смео да уради.

На спроведеним изборима у децембру 2003. године он је добио 53 посланика и са 82 посланика СРС, могао је да 3.3.2004 године направи коалициону владу и од 135 посланика и да безбрижно са њима спроводи своје мере које би биле у интересу Србије. Коштуницаса се није усудио јер је знао да САД енергично противна било каквој комбинацији СРС са Николићем.

После три месеца напраиво је исто, то јест, у јуну месецу 2004. године захтевао је од својих присталица да гласају за Тадића на изборима за председника републике. Био је сиугран да ће одобровољити Америку. ГласачИ ДСС су то урадили и Тадић је постао председник.

Он наставља даље на политичком плану потезима који не би доликовали једном државнику.Требао се сетити Аустрије, Напредњаци Шисела направили су коалицију са крајњим десничарем Хајдером.

Маја 2007. године чини још већу грешку јер је направио споразум са Николићем али под страшним притиском Америке раскида тај споразум услед страха да га тада Америка не би оптужила за губитак Косова и Метохије.

Последњу по жељи Америке, урадио је 20 јануара 2008. године на изборима за председника републике у првој рунди Тадић добија 1,450,000 гласова а Николић 1,645,000 гласова, Коштуница опет нарећује својим гласачима да на поновљеним изборима гласају за Тадића који бива изабран са свега 100,000 гласова више од Николића.

Није прошло ни месец дана, 17 фебруара 2008. године Шиптари проглашавају независну државу Косово а како су читавих годину дана претили да ће то урадити без обзира да ли се неко слаже. Јасно је да су могли то да ураде јер су имали иза себе САД. Трагедија је што ДС и њихов шеф Тадић нису могли да верују да ће се то десити. Народ је веровао да су Тадић и његова екипа "амерички људи" а сада су се уверили да су Чеку и Тачи важнији од од њих чијим долазаском на власт 5 октобра 2000. године су били одушевљено поздрављени од те исте Америке.

Сада се поставља питање да ли ће коначно Коштуница прекинути своју политику када се уверио да су сви изиграни од стране Америке. Значи, могла је да буде било каква коалиција, а Америка, оно што је обећала Шиптарима то је и спровела. Није водила рачуна да ће увредити, штавише понизити Србију, Србију која је све урадила што је Америка тражила.

Заиста сада би Коштуница коначно требао да расчисти сам са собом. Народ зна да је он добар Србин и да је од оне генерације косовских Срба које су васпитаване на Косовском миту. Иако мало са закашњењем он је то доказао 28/6/2006 године (скоро пре две године), када је, дошавши на Космет први пут рекао (бесан што га је шиптарска руља задржала 4 сата, те је закаснио у Грачаницу): "Косово је било српско и остаће српско!" Од тада стално иступа чврсто сторећи на становишту да он и његова влада никада неће дозволити отимање и распарчавање вековне српске територије и подвлачећи да је Косово и Метохија најважније питање, важније од самог чланства у ЕУ.

Историја је показала да је све увек било пролазно, па ће тако и Америчка империја која је путем силе спровела отимачину дела српске територије, такође нестати. Српски народ има велико искуство јер је у његовој историји Космет био изгубљен, али када је Турска  империја завршила са својом владавином на Балкану, Космет се поново вратио у Србију којој је припадао од 1217. године када је Стефан Првовенчани био крунисан за краља Србије.

Ако Буш и његова администрација чија државност не траје ни 250 година, то нису знали, историја нам доказује да то знају народи чија историја траје хиљадама година.

Србија је сигурна  да ДСС са својим шефом Коштуницом неће изневерити српски народ већ ће се урдужити са свим странкама које имају јединствен став у погледу Косово као што има и он.

Додуше, Тадић је, знајући расположење српског народа, говорио да никада неће признати шиптарску државу на простоирма Србије, али је, исто тако тачно да је  подвлачио жељу пошто-пото уђе у Европску унију. Он није искусан политичар а још мање правник.  Зато и не зна да никада неће бити примљен у ЕУ ако не призна Космет као независну државу. Зато српски народ не може да му веурје да неће никада признати шиптарску државу јер ће се послужити прагматичним разлозима на које се увек позивао његов шеф Ђинђић, те ће урадити и то, спасавајући Србију од "изолованости" од осталог света.

То је највећа глупост, јер где може да буде изолована замља која иза себе има чврст став тако велике силе као што је Руисја, а исто тако и велику силу као што је Кина, а да не спомињемо низ земаља које прихватиају став Србије да има право што се бори за целовитост своје државе.

Коштуница и гро српског народа вековима су били инспирисани Косовом и са свим оним што је у вези Косова, поготово када је у питању слобода, суверенитет и територијални интегритет српске државе. Косово је било и остало у народној свести централни догађај српске историје, непресушни извор нашег опстанка на свим нашим просторима, а што је дубоко у свести целог српаког народа, његовој крви и сваком дамару његовог живота. То указује да је Косово за све Србе, без обзира где се они налазе, постало симбол националног отрора, не само у време Турака, већ и данас, у време Америке.