Зар нисмо очекивали?

Прије пар дана ми се пожалио познаник који привремено ради у страној организацији да је чуо како «локалци од којих у приличној мјери зависи запослење» причају како је он четник. Каже: «Сад сигурно нећу моћи да се надам послу при страним организацијама гдје год буде познаника мојих садашњих колега». Послу у јавној управи се до сада није ни надао.

Не помињем овај догађај зато што сам га сад препознао. У случајеве «недобронамјерности колега локалаца» још један ауторов пријатељ се више пута увјерио. Буквално, послије пет мјесеци боравка у РЦГ без посла, морао је отићи из РЦГ. Јасно му је било шта може да буде разлог неподобности без обзира на високо образовање стекнуто на престижном америчком универзитету и искуство у пројектима реформи јавне управе.

Не бих помињао ове случајеве да се не ради о много ширем проблему. Наиме, у РЦГ је потпуно прихватљиво да неко не може да има посао у складу са својим образовањем из једноставног разлога што је припадник нације која нити је конститутивни народ нити национална мањина. Не сумњам да ће сви читаоци погодити да се ради о Србима. Коначно би ред био да се запитамо откуд овакав став имају, не само припадници режима, већ и просјечни грађани црногорске националности.

Зар нас последњих десетак година нису са јавних и приватних телевизија свакодневно бомбардовали разним календарима, изјавама како су Срби окупатори, освајачи, злочинци, драмама о Божићној побуни, фалсификваним пјесмама? Зар нисмо за дочеке нових година гледали на телевизијама како се црвена застава износи на врх планине и поред тога што «барјактара» нечије руке вуку доље, али не успијевају, а црвени барјак се завијори тачно у поноћ и честита нам се Срећна нова Црна Гора? Зар нисмо све ово вријеме у шовинистичком дневном гласилу могли читати хронике злочина српске војске и Југословенске војске у отаџбини? Зар нисмо гледали фалсификате страдања Зеленаша од стране Срба, у ствари фотографије погубљења српских устаника од стране аустроугарских снага? Послије свега овога било је за очекивати да ће дјеца Црногораца у Подгорици, не само на Цетињу, одакле је овај шовинизам потекао, кињити дјецу која се јавно изјасне као Срби? Зар нисмо могли очекивати да ће учитељице избацивати ученике са часова јер су носили мајице на којима је писало Србија? Шта би радиле да је на мајицама писало Монтенегро? Зар није асистенткиња на факултету могла очекивати да ће је малтретирати студент када схвати да је Српкиња? Зар нисмо очекивали да ће наша дјеца долазити кући са питањем да ли су Срби заиста толико зли, као што је прочитала у уџбенику историје (по први пут послије аустро-угарске окупације штампаном латиницом) и као што јој је објаснио професор? Зар нисмо очекивали да ће се будући бруцоши плашити да упишу да су српке националности како не би били одбијени при упису на факултет? Зар нисмо очекивали да ће наши некадашњи мање храбри пријатељи постајати Црногорци, најприје из прагматизма, а касније, како је то Борислав Пекић одлично објаснио у Годинама које су појели скакавци, из увјерења, јер човјек није камелеон па само да промијени боју коже а да у себи остане исти? Зар нисмо очекивали да ће млади Србин из Богаја код Рожаја, постати иследник који непрекидно пушта стихове Секуле Дрљевића младом, образованом човјеку који не жели да се одрекне свог идентитета?

Јесмо! Све ово смо могли очекивати. Шта друго је могло да се изроди из пропаганде до шовинизма који данас доживљавамо? Све ово вријеме смо себе убјеђивали да то није озбиљно, да се они мало играју, да ће се они вратити, да они стварно не мисле тако, да то само раде како би се доказали. Али преобраћеник се свети онима који нису кренули његовим путем.

И док је јасно да од Црногораца нисмо могли очекивати остварење својих права, јер је пред њима још дуг пут за препознавање суштине питања људских и колективних права и осталих стандарда савременог свијета, које успут у том свијету не вриједе за Србе, тешко се отети утиску да сами Срби немају политичку елиту која је овај проблем разумјела у потпуности и размотрила начине своје заштите и очувања свог идентитета. Пристајање на расправу о проблемима друштва у РЦГ, а запуштање питања заштите људских права Срба само даје за право Црногорцима који сматрају да је нормално да Србин не може да добије посао, да «Србин треба да иде у Србију». Јавни дискурс дефинише кључна питања која треба решавати а дискурс српских политичара потврђује да све ово што се дешава грађанима које они представљају није битно као питања војске РЦГ, наркоманије, бољег живота.

Наставак опозиционе приче из претходног периода нам не улива повјерење да ће се нешто значајније десити на овом пољу уколико се интелектуална елита Срба у РЦГ не јави и дефинише своје начине за остварење права свог народа. Треба јасно ставити до знања све мањем броју оних који и даље желе да буду и Црногорци и Срби, а да њихови преци најчешће никада нису ни били Црногорци. Крајње је вријеме рашчистити са комунистичком заблудом да су сви људи православне вјере са простора Социјалистичке Републике Црне Горе Црногорци. Црногорци су били људи из Старе Црне Горе, из четири нахије. Остали су били Брђани, Херцеговци, Бокељи и остали Срби из Старе Србије. Не желим овдје да кажем да ико може или треба да брани другоме ко жели да буде Црногорац да то не буде. Вријеме таквог убјеђивања је, надам се, за нама. Могу Црногорци из Пљеваља да буду и Индијанци, што се нас тиче. Њихово право да буду шта желе мора се испоштовати.

На крају, Срби у РЦГ треба јасно да се дефинишу као посебан народ чији су сународници у Бањој Луци, Врању, Ужицу, Косовској Митровици и сви остали у расијању који не заборављају своје коријене и не одричу се своје кулутре. Крајне је вријеме учити од младих, од Новака, Милорада, Феђе из БС-а, Марчела и осталих који не памте Броза, «ону велику Југу», а често ни Милошевића. Крајње је вријеме да се послушају млади који нису живјели југословенксе, комунистичке и остале заблуде у које су вјеровали њихови родитељи.