ЕЦБ – зрак наде за дужнике зоне евра

Нове наде које наговештавају стабилност евра удахнуо је финансијским тржиштима шеф Европске Централне банке Марио Драги, који се заклео да ће сачувати јединствену валуту по сваку цену. Цена је добро позната чак и малом детету: откупљивати дужничке хартије држава које балансирају на ивици краха, пре свега Шпаније и Италије. Јер ове земље се не могу поредитити на пример са Грчком и Ирском, чији би фијаско значио крај зоне евра.

Пошто сободних средстава у потребном обиму код европљана нема и неће бити, мораће да се уздају у машину за штампање новца. У четвртак директори ЕЦБ су на свом заседању решавали хамлетовско питање бити или не бити. Јединства у њиховим редовима нема. Мада већина, ако је веровати европским медијима на страни је шефа Марија Драгија. Истина, само то је још недовољно. Тему наставља коментатор Сергеј Гук.

- ЕЦБ, као што се зна, нема право да финансира државе буџете. Али она може помоћу заобилазног маневра да откупи ове дужничке бондове од инвеститора на примарном тржишту. Што је ЦБ и радила, нагомилавши у својим ризницама токсичних облигација у вреднсоти од преко 200 милијарди евра. Данас се оцртала и друга варијанта: откупљивати бондове који су постали објекат шпекулационих напада, преко будућег стабилизационог механизма који треба да проради у стептембру.

Овом фонду према замисли престоји куповина државних хартија на тржишту, њихово предавање у ЕЦБ као залога за који ће се добијати нове милијарде и поново пуштати у промет. И тако док осигуравајуће премије за ризике не падну до прихватљивог нивоа, и иста та Шпанија или Италија не успеју саме да постижу ликвидност на финансијским тржиштима. Ради се о ситници: стабилизациони механизам треба да изда лиценцу на извођење банкарских операција – што је споразумом такође забрањено. Али на страни Марија Драгија данас је већина чланова савета директора. Да ли ће поћи за руком да се заобиђе забрна, упркос негодовању Немачке, Холандије, Аустрије и Финске? Мишљење доктора Отмара Исинга, бившег главног економисте ЕЦБ.

- На питање да ли стабилизациони механизма треба да има банкарску лиценцу или не, одговарам радо. То не треба да се деси ни у ком случају. Пошто не би значило ништа друго до да се да машина за штампање новца за финансирање државних трошкова. То није питање већине-мањине, већ кришење принципа који забрањује ЦБ да финасира државе. Он се не сме укинути помоћу већине. То би значило прекршити договор.

У сваком случају питање од којег у извесној мери зависи будућност зоне евра, у четвртак не може да буде решено. То ће се десити тек у септембру, када Уставни суд Немачке донесе пресуду о легитимности стабилизационог механизма. Па и после, вероватно, тешко да ће моћи да се игнорише мишљење главног спонзора Немачке и њених савезника. Немци су такође за очување евра и зоне јединствене валуте. Али само уз услов поштовања важећих споразума заједнице, који забрањују директно финансирање државних буџета. Ипак земљама којима је вода до гуше не брани се да се обраћају за финансијску помоћ Бриселу. Њу ће пружити, али ће договорити низ услова које Рим и Мадрид хоће да избегну по сваку цену. У томе је суштина конфликта.