17 година од злочина стољећа

 

Акција је званично почела 1995. године, 4. августа, а учествовале су снаге хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа одбране, да би дан касније, хрватска војска ушла у пусти Книн.

Операција ”Олуја”окупила је 138.500 припадника хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране. Тим снагама супротставиле су се, српске снаге са око 31.000 војника.

 

Под ратном стихијом цјелокупно србско становништво, праћено хрватском офанзивом напустило је своје домове, и са тракторима и другим пољопривредним возилима кренуло ка центру Србије док је неке прогнанике власт упутила ка Косову.

 

Србски живаљ бјежао је пред муслиманским и хрватским “тријумфалистичким” наступом војске ”захваљујући” којем су почињени бројни злочини над цивилним становништвом.

 

Војна акција ”Олуја” остала је запамћена као једна од најсуровијих етничких чишћења на простору некадашње СФРЈ а којој су ипак и ранијих година претходиле припреме терена- уништавана су села и цркве, споменици, гробља али и спровођена систематска дискриминација која је условила процес исељавања.

 

Прецизни подаци о жртвама не постоје, a према неким изворима у акцији хрватске војске ”Олуја” нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло укупно 677 цивила. Иако не постоје прецизни подаци о броју жртава постоје прецизне и потресне изјаве свједока, преживјелих, прогоњених Срба.

 

Они који су ”преживјели” бијег из своје земље свједочили су пред судом, народом али и пред цијелим свијетом.

 

”Сведок 300/96-8, ученик, стар 17 година, наводи:

 

...Ја сам због повреде био на рехабилитацији у бањи Топуско. Био је август 1995. године. Пуцало се на све стране. У једном тренутку донео сам одлуку да пођем својој кући. Кренуо сам кроз Глину. Нисам знао да је град пао. Одмах су ме ухватили. Поднели су ми нож под грло, пуцали ми изнад главе, тукли највише по глави, по телу и ногама. Претили су ми и вукли ме од места до места по граду и то је било од поднева до поноћи. Онда су ме пустили и казали да ћу свакако бити њихов и да ћу бити погубљен. То су ми говорили хрватски војници који су били у маскирним униформама.

 

Успео сам да се извучем из Глине и вратим у Топуско. Прошло је пет дана. Било је ужасно, није било воде, није било хране, није било светла. Били смо у обручу, па сам пошао са колоном избеглица ауто путем према Загребу и Београду.

 

У Сиску су нас Хрвати каменовали, тако да смо једва живе главе извукли.

 

Све је то на мене оставило тешке последице. Ја више немам сна. Деси ми се да у току дана осетим такву напетост да бих се ваљао по поду. Пијем доста лекова по препоруци лекара. Редовно се јављам психијатру на прегледе, али ме нервоза никако не пролази. Не знам када ћу оздравити. Протекло је више од шест месеци, а моје стање ништа није боље. У Петрињи сам био врло добар ђак, а сада сам овде скоро никакав... ”

 

” Сведок 284/96-4, избеглица из Вргинмоста, рођена 1950. године, сведочи:

 

...Кад је народ почео да бежи ја нисам имала никакво превозно средство, те сам носила свога супруга на леђима јер је он шлогиран, па су ме прихватили у неку тракторску приколицу.

 

У току ноћи испред Глине колона се зауставила. Почела је пуцњава. Колона је била нападнута од стране Хрвата. Пошто је колона стала, сав народ који је био у колима, на тракторима и у камионима, побегао је ван пута лево и десно да би се склонили. Ја сам целе ноћи остала поред тракторске приколице, јер нисам могла да бежим са мужем који је непокретан.

 

Пошто сам целе ноћи била на путу приметила сам да су хрватски војници прилазили нашем народу који се био склонио поред пута и да су их убијали и клали. Највише су наносили повреде ножевима. У току те ноћи велики број људи је погинуо и рањен је. Чуло се вриштање деце. Када сам чула запомагање деце ја сам била изгубљена и практично нисам знала за себе.

 

У Топуском смо остали 2-3 дана, а онда смо кренули у неком аутобусу кроз Хрватску. Успут су цивили хрватске националности каменовали аутобус. Гађали су нас кроз прозоре. Тако је велики број људи задобио повреде.

 

Иза мене у аутобусу је седела једна старија жена, која је задобила ударац каменом по глави и од задобијених повреда је преминула... ”

 

Попут ових изјава су и друге, истините и очајне, крваво урезане у памћењу многих генерација.

 

Портпарол Стејт департмента Ричард Баучер изјавио је у децембру 2002. да су САД имале одређена сазнања да су припреме за акцију „Олуја” у току, али да нису биле „умешане у планирање или извођење те операције”. То је поновио и бивши амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу.

 

У знак захвалности војницима који су страдали зарад окупације србских територија, од 2000. године 5. август се у Хрватској обиљежава као државни празник, Дан оружаних снага Хрватске.

Под оптужбом за ратне злочине процесуирано је само десет бивших припадника хрватске војске и полиције, а Хашки Трибунал је тек 2001. године покренуо оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине који је био командант те операције.

 

”Олуја” као војна акција била је финални дио спровођења геноцида над србским становништвом Крајине, која се састојала од физичке ликвидације оних који су остали. Најчешће су то били стари људи који су остајали да чувају своју имовину и домове у којима су били рођени. Они су масовно убијани на својим кућним праговима а све што није било опљчкано, било је запaљeно док је убијање преосталих цивила спровођено систематизовано уз уклањање тијела након убистава.