Срби на Косову и Метохији одлучни да сачувају своју колевку

 Живећемо као да се ништа није десило. Tу наказну државу никада нећемо признати. За нас постоји само наша Србија и браћа Руси. Kад је тешко видели смо ко су пријатељи.Ето овима њихове ЕУ, која је са САД све ово и закувала – каже Симче, власник штрбачког ресторана
    
Српски народ пролази кроз најтежа историјска искушења.Све чешће се чује на Космету она реченица коју је изрекао Милош Обилић : „ Какви будемо данас, бићемо довека”. На дан проглашења шиптарске независности КиМ 17. фебруара, за којег бројни греостратези, политички аналитичари, па и неки политичари из Америке, Швајцарске, Италије ,Словачке, Русије, Енглеске тврде да је овим безочним поступком уз подршку светских силника сада у човечанству отворена „пандорина кутија”.Срби на Косову и Метохији, Србији и нашој дијаспори, тог дана исто су се осећали.
    
Из Приштине Срби се склонили

Становници Приштине након еуфорије и бљештавила, њих преко милион, колико их тренутно има, сада су задовољни.Заставе фантомске државе и велики натписи зхвалности САД, Великој Британији, Европској Унији виоре се на све стране.На Србе у овом граду, њих свега 17, од 40 хиљада колико их је било до 1999. нико не мисли.Нигде ових дана нисмо могли да их нађемо.Склонили су се. Негде на сигурно, док лудило не прође.
Албанац Фатими Јашари којег смо срели у граду проговори, наравно, на свом матерњем. Када смо му се на албанском обратили питајући где су Срби, рекао да су ту негде.
    
 – Они сада после нашег самопроглашења могу мирно да живе .Нећемо им ништа.Нека буду спокојни, уколико буду поштовали законе наше нове државе .
Позва нас да нам покаже лепоте града..Рекосмо да смо се упутили ка Призрену.
    
    
Бошњаци напуштају Космет
    
Призрен је, сазнајемо, после Приштине најбучније прослављао свој „ велики дан”. Преко 250.000 хиљада становника, некада Душановог града, ликује. Оно што смо дознали је да су у време прославе направили огромну траку од три километра, спојивши заставе шиптарске, америчке, енглске, турске, немачке, италијанске, од старог Душанова до центра града..И Гинис би се шокирао. Све бошњачке породице истакле су испред својих кућа шиптарске заставе, а многи су морали да се придруже урнебесном непрегледу од људи, жена, деце, тог 17. фебруара, вајкају се..Муслиманке све одевене у димије, Шиптарке- не. Оне су се за ових 8 година култивисале.Жене Бошњака морају, пошто још нису савладале албански језик, да не би због српског преживљавале тортуре, да носе димије- знак да су муслиманке.Поред Бошњака Рамиза Халилија, његова средовечна супруга.   
    
     –Имамо петоро деце и тек сада нас је ухватила паника шта ће бити са нама.Не воле нас. И то нам сваког дана показују, пребацујући нам да смо и ми некад били Срби.Све ово нас плаши.Ко ће нас да заштити од ових који имају сву силу света иза себе.Страшно је за сваког поштеног човека, био он Бошњак, или Албанац.Старих комшија Срба више нема.Отишли.Обогаљен је мој родни Призрен.Сви ћутимо из страха од шиптарских екстремиста.До 2006. године било нас је као и Срба- 4о хиљада, прошле 25 000, а сада поуздано знам да је Призрен последња четири месеца напустило три хиљаде Бошњака – вели Рамиз и моли да их не фотографишемо.
    
У Штрапцама без сна    
    
У зору стигосмо у Штрпце.У подножју планинске лепотице Брезовице, коју поносно надгледа раскошна , снежно бела Шара нико од 12.000 Срба не спава.Ресторани, кафане, кафићи пуни.Већ пуних 16 сати су у мраку, али срећом , имају агрегате, па тако прате ТВ програм. Само, су кажу, децу покушали да пештеде.Да барем, пред њима о томе не причају.У погледима туга, сета, осећај изневерености и немирења.Али и неки, само њима својсветн пркос, инат.У срцу Штрпца у хотелу „Бреза” стационирано је неколико стотина КФОР-ових војника из Украјине.Свиће.Мраз штипа по образима, а јутрарње косовско небо ведро, модро-плаво као нигде на свету.Погледом прелазимо по „ царевим пашњацима” Неродимљу...   
    
– И даље ћемо живети као да се ништа није десило.Па за нас и није.Ми ту наказну државу никада нећемо признати.Они за нас не постоје,само наша држава Србија.Сад кад је тешко видели смо ко су нам пријатељи.Ето овима њихове ЕУ, која је са САД све ово и закувала– рече Симче, власник ресторана, код кога мештани свраћају као у своју кућу.Овде сви функционишу као велика породица. Брину једни о другима.Има још око 1.200 Срба избеглих из Качаника, Урошевца, Приштине, Призрена, али и из Лике и Кордуна.
На главном тргу у 12 сати 44 минута започе протест као и у свим градовима и српским енклавама по Космету.Скупили се и млади и стари.Поручише Штрпчани да се не мире са отимањем њихове земље, да су на страх одавно заборавили..Животе жалити неће.
    
Од бившег хотела „Бреза” претеже се главна улица, по којој су расејане продавнице које су задржале изглед из 70-их, трафике, кафићи, ресторани.Људи се овде погледима споразумевају.Заједничка несрећа, национална трагедија судбински их је спојила.Нема свађа, нетолеранције, о лицемерју и ниској људској пакости да и не говоримо.Туђински војници пролазе транспортерима, оклопним колима, или у патролним јединицама.Поздраве мештане и свако својим путем.Неретко нарвате и амерички маринци. По униформи су препознатљиви.
    
Оно што нас је до срца дирнуло јесу сузе Штрапчана, али и скривена искра радости, што су ту са њима у најгорем часу њихови сународници из Београда, из Србије.Нису сами!!!
То каже Зоран Бошкоћевић, дирекрод хотела „ Молика” на Брезовици.Вели, има бројну породицу и велику фамилију.
    
Страх је давно умро    
    
–Колико нам је тешко о томе више не мислимо. Сад је важно да Србија остане доследна , да никако не поклекне, јер ако ми овде нисмо кукавице, не смеју да буду ни српске дипломате.Имам троје деце, а чекам и унуче.Ни кад је све по КиМ горело, пре четири године, нико од моје фамилије и пријатеља, Штрапца није напустио.И никада неће.У то сам убеђен.Проблем је сада како даље, шта, од чега ћемо живети, привређивати .Годинама сам водио хотел „ Молику” са 225 запослених.У јануару су шиптарски гости 12 породица и студенти Америчког колеџа у Приштини у потуности демилирали 50 соба, а у великом холу наложили су ватру, направили огњиште, тако да су причинили одгомну материјалну штету. Уредно сам пријавио КПС, они забележили и ником ништа .Сада ради петоро људи, тек да преостало сачувају– говори нам Зоран.
     У граду сусрећемо две девојке.Прилазе нам , коментаришу да је дивно што су видели на великим протестима у Београду, целој Србији, да се за њих боре студенти и средњошколци, младост и њихови сународници широм света.
    
     –Буде наду. Моји вршњаци одавде се не плаше.Ја се плашим.Понекад , пред спавање, дрхтим од страха у кревету.Из Приштине сам. Гледала сам мртве, убијене, спаљене, искасапљене Србе. Бежала од бомби...Избегли смо још 1999. године.Више не гледам ни ТВ– казује нам прелепа петнаестогодишњакиња Јована Чичић и пита нас, има ли наде, да у Штрпца дођу њени вршњаци из Србије, да се макар мало друже, да им прекрете муке.
     Годину дана млађа Марина Ђуровић напомиње да јој тешко пада све, а највише изолованост.
    
Село без деце   
    
На око 80 километара од Призрена удаљено је повратничко село Новаке, које редовно по 8 сати годинама нема струју. Најближа српска енклава су Штрпца. Треба прећи 60 километара.Са свих страна окружени су албански местима и селима.Пре две године влада Србије за њих је изградила 65 кућа, а до сада се мало њих вратило. То каже Бранко Глигоријевић из призренског Црвеног крста који брине о старим, болесним, о сахранама мештана осам енклава смештених између Штрпца и Призрена.   
    
     – Наше село 17. марта 2004. године диживело је погром.Све је било спаљено, куће уништене, два дана нас 170 провели смо закључани у школи , све док није дошао КФОР.Они су нас спасили.До сада се вратило 25 породица, или боље да кажем , старих и средовечних.Мало је оних који се усуђују да доведу децу.Моја тројица синова већ су стасали момци . Ни један не жели да напусти завичај.Мештани углавном живе од социјалне помоћи и пољопривреде.Планирамо пшеницу са 20 хектара да продамо ове године у Штрпца.Од нечега човек мора да живи. Новаке су село без деце . У школи „ Свети Сава” пусте учионице..Брине нас пуно ова ситуација.Само да наша држава издржи, а ми нисмо, нити ћемо икада, отићи са својих огњишта – поручује Бранко Глигоријевић.
     До њега седи Спаса Андрејевић, отац троје деце. Малишани су у Шумадији.На сигурном, док не дођу боља времена.Први је повратник у Новаке, и негодује , љути се на Србе који одлазе, исељавају се са Косова и Метохије.
     – За оне који остају даћу све.Смрт сваког човека у нашем селу велики је губитак, јер је нас онда мање.Испомажемо старачка домаћинства.Јованка Станојевић је сама, а има 75 година.И нико не помишља на одлазак.Рекли смо пре неки дан људима КПС да по цену да сви страдамо, не идемо одавде ни мртви– вели Спаса и напимиње да му је пуно срце када дође неко од његових сународника из Србије, а да пусти сузу, када се растаје са њима, јер мало је оних који смеју да се усуде и дођу до ове забите енклаве.
     Пролазимо Мушниково у којем је 37 православних породица.Старе куће, које по изгледу подсећају на оне из врањског краја као да су заковане за брда.У оближњим Богошевцима опстало је свега четири фамилије Јанковићи, Зорићи,Шиљковићи, Јовановићи. У Средској је 14 српских огњишта. Недалеко од ње, скоро на врху Шаре , смештено је село Драјчиће.
    
Драјчиће без девојака
    
Са нестрпљењем и радошћу чека нас испред свог дома седамдесетосмогодишњи Томислав Томић, стари учитељ .Објашњава нам да је македонска граница врло близу.У селу је око 20 породица и муку муче како да ожене 15 својих момака.
     – Све девојке отишле.Поудале се.Они остали . Самују.Моја два сина и ћерка су у Србији, а ја бринем о супрузи Роксанди.Тешко је болесна.Све ово зарадила је од стаха и стреса.Срце ослабило, непокретна.До лека је тешко стићи.А ја морам увек за њу да имам и залиха.У селу је школа стара 104 године.У њој сам извео за четири деценије много генерација.Сви отишли.Школа зјапи празна.Да ми срце пукне! Овдашњи муслимани хоће да је сруше.Чувамо је понекад, по ноћи, а за кога!?– пита се ова старина.