Радун: Нова и “друга Русија“

Сродни народи по језичком и етничком пореклом, уз зеједничку веру имају природно бројне друштвене сличности и историјске паралеле. Но исто тако како србска тако и руска историја има сродне и „паралелне“ фазе развоја. Од времена формирања државе под озрачјем византијске цивилизације, преко искушења „азијатске доминације“, времена модернизације и европеизације, комунизма и посткомунизма.
 
У последње време у неким фазама предњачи Србија, па може и Русима послужити као слика оног што им долази у блиској будућности. Заговорници „пројекта“ у историји су видели распад СФРЈ и оно што је следило као пробу за простор СССР-а, док са друге стране заговорници „процеса“ виде у томе сродне историјске и друштвене процесе који су паралелно достигли и своју кулминацију.

Као пример може се навести почетак протеста „несистемске опозиције“ против Путина почетком године. Ови протести су дошли од стране алтернативних група, блогера, јавних личности и углавном припадника незадовољне урбане елите престонице. Наравно ове протесте је свим снагама, а то значи и финансијски подржао и амерички нво сектор задужен за демократизацију „проблематичних режима“. Геополитички то значи покушај „омекшавања“ позиције Русије пред кулминацију блискоисточних дешавања (Сирија, Иран...).

Но нас овде интересује један други аспект приче о србско руским паралелама, а то је настанак такозване „другосрбијанске сцене“ у оквиру протеста против Милошевића у другој половини деведесетих. Иако је велики проценат језгра протеста био део урбане елите која је имала повлашћен положај у друштву управо су они били најгорљивији и најострашћенији „борци против ауторитарног режима“. Тако је и данас у Русији – протесте су иницирали и у великој мери су чини главнину протестаната незадовољни припадници московске елите који су последњих година имали највише користи од Путинове власти и скока цена нафте. Захтев је сличан „не идемо одавде док он не оде са власти“. Но разлика је у томе што је те протесте, а нарочито „Отпор“ милошевићев режим очигледно потценио док су Путин и окружењ озбиљно схватили претњу која може доћи са ове стране. Они су ако ништа друго богатији за искуства обојених револуција од којих је први био Пети Октобар. Наравно и једно је Русија данас, а сасвим друго Србија онда.
Два симптоматична догађаја показују стање у Русији 2012. Први је скандалозно скрнављење централног храма Москве Храма Христа Спаситеља од стране групе панк девојака „Pussy riot” које су се иживљавале у храму, све снимили и то назвала „панк молебан“. Оне су ухапшене а о овом случају се одмах повела полемика у медијима. Група јавних личности је написала петицију у којој траже да се панкерке не кажњавају строго, а све зарад „уметничке слободе“. На питање како то да се нису бунили кад су неки руски екстремисти упали у синагогу у Оренбургу и нацртали кукасти крст за који су уредно добили вишегодишњу робију, браниоци „слободе изражавања“ нису знали аргументовано да одговоре. Дакле у једном случају је то неонацизам и за осуду, а у другом – кад је у питању левичарски хулигански богохулни перформанс – то и није „нешто страшно“. Тако су се суд и власт нашли у незгодној позицији, ако попусте пред притиском либерала тиме отварају простор за још горе провокације, а ако буду оштри – испашће стаљински сурови према „несташним девојкама“.

У други скандал је умешана једна девојка – но није обична девојка већ Ксенија Собчак која је ћерка некадашњег градоначелника Петрограда, код кога је Путин као асистент пекао занат. Њена мајка је у федералном парламенту, а она је један од најоштријих критичара Путина и предводник несистемске или ванпарламентарне опозиције. Код ње у стану су нашли око милион ипо евра који су били подељени по ковертама на којима су писала имена истакнутих антипутиновских опозиционара. Паре су од некуда сигурно стигле и биле су намењене као мотивација за протесте против „ауторитарног режима“.
У оба случаја имамо појаву како се на прву линију шаљу младе девојке против којих систем не може тако оштро да реагује. У другом случају то је додатно незгодно јер је реч о девојци чији је отац дао кључни подстицај каријери садашњег председнича а чија је мајка део политичког естаблишмента. Генерално у „несистемској опозицији“ имамо појаву да се у прву линију против режима гурају „млади идеалисти“ који су најчешће прирпадници елите против којих систем није потпуно припремљен да се бори. Као што и Милошевић није знао како да изађе на крај са студентима, интлигенцијом и отпорашима. Они су ударали тамо где је систем најосетљивији, а при томе је те групе било тешко прогласити за „непријатеље и издајнике“.

Но нас овде занима један паралелни процес у Србији и Русији – транформација дела комунистичке владајуће класе у нову глобалистички квазиелиту која је спремна да зарад неких промена и „прогреса“ ризикује хаос и пропаст своје земље. Један њен део се отуђује од свог народа и традиције и води против „назадне прошлости“ огорчену и острашћену борбу. Често му у томе помаже и лоше стање у власти, пре свега корупција и бирократизација. Тај део „елите“ агресивних либерала и модерниста је у својеврсном грађанском рату против државе, цркве и традиције. Но проблем је када они, не толико продобију друге за своје идеје колико изманипулишу младе и незадовољне и ту енергију усмере у деструктивни талас против државе и националних интереса. Много је наивних људи који у Русији данас мисле да се та земља треба „демократизовати“ баш као и у Србији у другој половини деведесетих.    
Иако је у Москви на антипутиновским протестима било више десетина хиљада људи, што и није нека цифра за многомилионску престоницу, то се ипак пре није дешавало. Иако су грађани свесни да су захтеви „несистемске опозиције“ нереални, да су они више циркус но политика, те да су очигледно добили финансијску помоћ са Запада, ипак су се покренули одређени процеси и постављају се тешка питања. Путин јесте победио са огромним процентом на председничким изборима, али то не треба да завара посматрача руске политичке сцене – он ипак није толико популаран као пре четири пет година. Иако га грађани Русије не доживљавају као одговорног за огромну корупцију и бирократизацију, он ипак трпи штету због тога шта чине или не чине олигарси и државни чиновници. Многи у Србији, нарочито у патриотским круговима Путина доживљавају као националисту, а он је заправо прагматик који се бори и против руског национализма као и против анационалних либерала кад претерају (иако елита више нагиње овим другима, опет ко у Србији деведесетих).

„Несистемска опозиција“ јесте доживљена као анархична и деструктивна претња систему што јесте истина, али је и одређена подршка грађана њеним протестима порука властима да постоји велико незадовољство грађана са стањем у економији и друштву (корупција, раст трошкова живота, нелегална емиграција...). По понашању поновно новоизабраног председника видимо да је он тога у значајној мери свестан, но питање је да ли је тога свесна државно-финасијска елита која је створила свој паралелни свет који је далеко од обичног руског човека и његових проблема. Од одговора на та питања зависи и судбина руске власти и државе која се налази отприлике на оном месту на ком се налазио Милошевић средином деведесетих.