Света Српска Земља

К. МИТРОВИЦА - „Када је УЧК први пут упао у манастир Девич, српска војска је била само на километар одатле. Повлачили су се, пљачкали и певали. Славили су крај рата. УЧК је одвојио најмлађу монахињу Мају и запретио да ће је повести са собом уколико игуманија не преда све новце и злато манастирско.

Јуначка немачка војска побегла је из манастира 17. марта. Кад је руља почела да се приближава манастиру, потрпали су монахиње у камион, одвели их хеликоптером на безбедно. Монахиња Анђа, све је то преспавала. Монахиње су се вратиле у светињу коју чувају мошти светог Јоаникија Девичког.

Долазимо до моста који је направљен тако да преко њега не може да пређе аутобус.

Пут препознајемо по бодљикавој жици која је разапета с једне и друге стране пута. Манастир чува велика трупа војника Новог Светског Поретка. Више од сата стојимо испред улаза у манастир док војници покушавају да добију одобрење од више команде да нас пусте да уђемо.

Ово ходочасничко путовање организовали су „Пријатељи Ђурђевих ступова“. Игуман Петар Улемек, хајдук, све стиже. Ми смо им се придружили у Митровици. Много је старих и уморних. Али, сви су добро расположени и ником чекање не пада тешко.  Одатле крећемо пут Ораховца. Пролазимо кроз Ђаковицу. Овде нема ни цркве ни Срба. Цркву нису срушили кроз векове ни Турци ни Арбанаси. Срушили су је комунисти 1948, доказујући правоверност.

„Ми смо народ наде“

У Ораховцу је некад живело пет хиљада Срба. Сад их је остало око триста. Окупљени су око цркве. Дочекују нас као род најрођенији. Имају две продавнице, ресторан који се отвара по потреби и један кафић, на који су поносни и који ради само суботом. Деведесет осме били су осам месеци у тоталној блокади. То се без Божје помоћи не би могло поднети. Имају основну школу и гимназију, укупно око стотинак ђака. Али, у првом и другом разреду само по два ђака.

„Ваш долазак нам враћа наду.“

Како су нас дочекали! Било је то прво весеље после много месеци самоће. Уз најбоља вина коју се могу наћи на Косову, креће песма. Старе косовске које ко зна да ли су игде остале забележене. „Удаде се Живка Сиремичка“, „Еј, у Призрену зелена јабука“... И док смо се с нашим домаћинима кретали по Ораховцу, нестаде струје. „Ми нисмо народ безнађа, ми смо народ наде.“

У продавници нас терају да попијемо по ракију. Залуду се браним. Позивам Димитрија да он уместо мене наздрави с људима. Дедић Станиша, тржишни инспектор који није написао ниједну пријаву, а држава га оценила са 3,3, прича нам да је од дуга времена почео да студира. „Ништа ти, брате, не радим, само студирам и пијем. Остала су ми само још два испита из треће. Ако би ти могао нешто као новинар да урадиш... Професори се зову Јован Митровић и Драгић Стајадиновић. Па, ако их знаш.“

У Ораховцу из мрака светле дечје очи. Много се деце око цркве окупило. Лепих и младих девојака пун је Ораховац. Гето, острво у архипелагу Гулаг. Боје се да на северу Срби не закувају са Арнаутима. Да они то не плате. Јованка, млада Пећанка која се удала у Ораховцу, показује ми куће које су продате. Прича о улици спаљених кућа. Острво је из месеца у месец све мање.

У недељу рано ујутру крећемо за Призрен. Царски град о којем је певао и сањао га Никола И, црногорски краљ. У осам сати стижемо на литургију у цркви Богородице Љевишке. То је прва литургија која се дешава у овој цркви после њеног паљења. На улици нас обезбеђује двадесет полицајаца. У самом Призрену остало је још двадесет осам Срба.

Овде је био владичански двор. Ту је била и чувена призренска богословија. Отац Радивоје Панић прича о новомученику Харитону. Било је то одмах по доласку „ослободилачких снага Кфора“. Харитон је био монах у Црној Реци, дошао је код владике. Он га је послао по неком послушању да донесе намирнице. Никад се више није вратио. Његово тело без главе, коју су му одсекли, пронађено је на сметлишту. Патолози су утврдили да је био изложен мучењу. Направили су икону с његовим ликом.

У Призрену, царском граду, нема више двора владичиног, утихнула су звона. Чудесно звучи литургија после година тишине, у спаљеној, а сад како-тако обновљеној цркви. Далеко се чује.

Чуда Зочишта

А онда пут манастира Светих арханђела, задужбине цара Душана. Манастир су срушили Турци после Косовског боја. Био је то највећи манастир на Балкану, направљен на месту између планина које су саме по себи манастир. Бескрајна тишина. Од камена манастира сазидана је Синан-пашина џамија. Када је српска војска ушла у Призрен, хтела је да сруши џамију, да врати камен, али успротивили се призренски Срби. Седамнаестог марта Немци су побегли и оставили калуђере, који су преко планина стигли до српских села. Већ у априлу био сам, захваљући песнику Живојину Ракочевићу, на литургији у манастиру. Литургија је држана у шатору претвореном у богомољу.

Одатле крећемо на ручак у Зочиште. На мапи светиња овај манастир заузима високо место. Један брачни пар дуго није имао деце, а онда су почели да долазе у Зочиште. Били су истрајни у молитвама и добили су сина који је имао два белега - К и Д. Почетна имена светитеља Козме и Дамјана.

У једном арнаутском братству које је палило Зочиште почели су да се враћају људи. Ишли су да питају патријарха Павла да ли је могуће да се несрећа одагна од њих ако обнове Зочиште, али им је патријарх рекао да су мале шансе. Са ограде манастира види се село и у њему двадесетак нових кућа које су власти обновиле. Али, ниједна још није усељена. Боје се сељаци арнаутског ножа.

Из Зочишта идемо у Велику Хочу. Цело Косово се може иселити, али не може Велика Хоча. Одатле је водио виновод до двора цара Душана. Једини такав у историји света. Ту су и бачве из тог времена заштићене од Унеска. Дуго ме овде није било. И стид ме је помало да у очи погледам оца Миленка, код кога сам ноћивао усред рата. Хоча има четрнаест цркава из 13. века. Ту је и чувена Лазарева кула у којој је изгорео хајдук Лазар. На путу према Македонији или којим год местима по Косову, хајдуци су долазили у скривнице у Хочу.

„С вером и надом сваки се непријатељ може вратити да буде пријатељ. Треба да живимо с вером, надом и љубављу. Ми сад живимо у тору једном, у гету. Ипак, вера у Бога нас је сачувала. Овде је свака црква имала своје гробље. Доле нас је више живих него горе“, теши нас отац Миленко, који је све време био у Великој Хочи.