Радун: Николић против лажног мита о Сребреници

Та изјава, први пут изречена од стране председника Србије, руши основни мит на коме је заснована „дејтонска проклета авлија“ звана Босна, а то је мит о србској искључивој кривици за рат и кривици за „геноцид у Сребреници“. Тај пропагандни мит је потребан западним силама да би маргинализовали Републику Српску и притискали Србију „бременом историјске кривице за највећи злочин после Другог светског рата“.

Стога није ни чудо што је на ту изјаву која не пристаје на медијске лажи о Србима реаговала и Кетрин Ештон, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, која је оценила да одговорни политичари треба да буду „привржени духу сарадње и помирења у региону”. И из Европске комисије су поручили да је „масакр у Сребреници био геноцид, како су то потврдили Међународни кривични суд за бившу Југославију и Међународни суд правде, а злочини у Сребреници у јулу 1995. били су злочин против целе људске врсте и то никад не смемо заборавити и никад дозволити да се то понови”. Дакле Срби су ратни злочинци, геноцидан народ, а Хрвати и муслимани или бошњаци су просто доброћудни „Хобити“ које су без икаквог повода напали србски агресори који су при томе починили геноцид над мирољубивом популацијом „домаћина“.

Ко год се имало бавио дешавањима око Сребренице у србско-муслиманском сукобу од 1992 до 1995 зна да је оно што кружи у медијима као „званична истина“ и иза чега су стали и Међународни суд правде и сада Европска комисија заправо и нема много везе са истином. Имамо на терену једну муслиманску енклаву Сребреницу у којој царује екстремиста и злочинац Насер Орић чији „муџахедини“ излазе из заштићене зоне и чине злочине над србским цивилима – чији се број пење на више хиљада. Онда 1995. пада Сребреница у руке војске Републике Српске и муслимански војници и припадници паравојних формација се пробијају кроз шуме Републике Српске. Тада су неки погинули у борби а неки су очигледно стрељани као заробљени. Дакле са српске стране је било много цивилних жртвава, жена, деце и стараца док су са муслиманске стране стрељани у највећем проценту припадници неких војних и паравојних формација. То јесте ратни злочин, али никако и геноцид.

Да би се Србима залепио жиг срама – жиг геноцида око Сребренице морала се направити читава вратоломна конструкција. Прво се морала редефинисати дефиниција геноцида која до тада није познавала идеју геноцида у оквиру једне општине, који при томе није ни планиран, а у коме скоро и да нису страдали цивили, то јест жене, деца и старци који су пропуштени у конвоју аутобуса. Имамо пренатегнуту редефиницију геноцида који је до сада био дефинисан Повељом УН о Геноциду ("намера да се унисти етничка група као таква") а пресуда Хашког трибунала представља увреду за све жртве свих истинских. Пре свега за јеврејске милионске жртве планираног и од државе спроводеног систематског геноцида од стране нацистичке немачке, па и за српске жртве које су пале као део плана хрватске државе НДХ чију традицију данас следи и „хрватска демокрација“ кроз етничко чишење и геноцид над Србима у Хрватској, који се десио само неколико недеља пре фингираног геноцида у Сребреници. У том моменту се чинило да „Сребреница“ има за циљ да се покрије оно што ће следити – потпуно протеривање и уништење Срба у Хрватској. Но на томе се ствар није завршила, Сребреница је постала конститутивни мит „бошњачке нације“ и евроатлантског пројекта мултикулти БиХ. Исто тако се митом о геноциду у Сребреници покушавају Срби и Република Србска натерати на прихватање централизације институција БиХ, што значи гушење Републике Српске и маргинализацију и дискриминацију Срба преко Дрине.

Да би тај пројекат успео није било довољно да Међународни суд правде редефинишући дефиницију геноцида Србе жигоше за „геноцид из нехата почињеног на територији једне мале општине над припадницима војних и паравојних формација“ већ и да на тај пропагандни наратив пристане и Србија. Том прихватању ове историјски нетачне и изузетно опасне по националне интересе „самооптужбе“ су доста допринели и људи на врху српске државе, бивши председник Тадић и министар Јеремић. Они су својим посетама Сарајеву и „извињавањима за злочине са српске стране“ дали легитимитет мито о „7000 или 8000 невиних жртава“ (што оспоравају готово сви западни извештаји са терена из тог времена). Поред тога беспотребно и штетно по националне интересе су увукли у балканска питања, па и унутрашњополитичка питања Србије и Турску која је данас све само не србски пријатељ. То је дошло дотле да се министар спољних послова Турске Давутоглу хвалио како су у Истамбулу писали „Деларацију о Сребреници“ која страшно оптужује србски народ и поткопава Републику Српску. Тако је србска спољна политика пала на најниже гране вероватно од када постоји, јер су на тај начин и Тадић и Јеремић довели поново Турску на Балкан и отворили јој врата да се меша и око уређења Босне или око Косова, где представља најагилнијег лобисту сесцесије ове јужне српске покрајине, па чак и у питања у Рашкој области.

Данас када је нови председник направио дуго очекивани од ирационалне мазохистичке и сервилне политике претходног председника према наметању мита о геноциду у Сребреници, на њега су се оечкивано обрушили странци који више од деценију негују тај мит. Но на њега су кренули и домаће испоставе глобалног невладиног сектора који су у успостави и пропагирању мита о србском геноциду имали и до сада улогу „првог ешалона“. Питање је само да ли ће патриотска Србија на овом питању подржати председника који се осмелио да каже не великој историјској лажи која при томе може деценијама које следе да нам буде демоклов мач над главом ако је прихватимо. Исто тако питање је ко може у влади да седи са онима који промовишу отворено да је Република Србска геноцидна творевина, то јест да је створена на темељу наводног геноцида у Сребреници или пак да морамо прихватити сецесију Косова као „реално стање на терену“. Србија је данас на важној раскрсници и они који желе да формирају владу треба о томе да мисле ко ће и са каквом политиком чинити владу, а не да брину само о подели министарстава и јавних предузећа.